1
Legendarni glumac Pavle Vuisić rođen je na današnji dan, 10. jula 1926. godine u Beogradu.
Sa porodicom je do 1941. godine živeo na Cetinju, a onda su se usled rata preselili. Kada je Pavle imao 18 godina, mobilisan je i upućen na Sremski front, odakle se vratio sa velikim otporom prema komunistima.
Ipak, prema komunistima je imao averziju i pre rata, i to iz ličnog razloga. Naime, njegov otac je pre rata radio u policiji i pričalo se da nije želeo da hapsi Milovana Đilasa iako je znao ko je, a posle oslobođenja ga je neki Crnogorac prokazao novim narodnim vlastima, da je tobože kriv za smrt studenata u nekim predratnim demonstracijama, „iako uopšte nije bio tamo“, pa je zato hapšen. Krajem četrdesetih Pavle je bio novinar na Radio Beogradu, a sklonjen je izgleda zato što je upravo Đilas prilikom jedne posete, čuvši prezime Vuisić, rekao da to država ne može da dozvoli“, pričao je Pavle svojoj supruzi Mirjani, prenosi „Kurir“.
PROČITAJTE JOŠ:
Pavle Vuisić je do početka 1950-ih studirao prava, ali je onda došlo do jednog incidenta koji je promenio njegov život. Kako se navodi, jedan student je napravio problem sa jednom studentkinjom i, mada se ne zna koje je prirode tačno problem bio, može se pretpostaviti. Kada je za to čuo Vuisić, uzeo je plastični revolver, igračku, upao u toalet dok je pomenuti momak bio tamo i prestravio ga glumeći kao da će da ga upuca. Ovaj se uplašio i upao u prljavi čučavac.
Zbog ovog incidenta, Pavle je izbačen sa fakulteta i tada se oprobao u glumi. Najpre je kratko glumio u pančevačkom pozorištu, a potom je dobio ulogu u „Čudotvornom maču“ iz 1950, gde je tumačio lik viteza.
Iako nije uspeo da upiše Akademiju za pozorišnu umetnost, njegov talenat je prepoznat, te je imao nekoliko manjih uloga u raznim filmovima. Konačno, 1958. godine dobija glavnu ulogu, lađara Obrada u filmu „Tri koraka u prazno“ reditelja Vojislava Nanovića.
Od tog trenutka njegova glumačka karijera kreće uzlaznom stazom, a prema rečima njegove supruge, glumu je naročito mrzeo.
„Uvek je bio ironičan prema stvarima koje je radio. Dobio bi neki tekst, pročitao bi, zalupio korice i ironično rekao: ’Snažna stvar’“, ispričala je ona pre dve godine za „Nedeljnik“, prenosi pomenuti medij.
Njegova žena je tom prilikom ispričala i da je Pavle mladom Žarku Lauševiću savetovao da „batali glumu jer nije to za čoveka“. Istakla je i da je lično kucala Pavlovu poruku samom sebi, koja je glasila: „E, pa dokle ćeš, Pajo, dozvoljavati sebi bavljenje jednim poslom, odvratnim i ponižavajućim? Dokle zbog love, od koje u stvari nikakve koristi nemaš? Dokle???“
Bez obzira na to što nije voleo da se bavi glumom, obožavao je da imitira, naročito Tita. Prema jednoj anegdoti, on je na svom splavu na Savi priredio svečano otvaranje toaleta i tom prilikom imitirao upravo tadašnjeg predsednika Jugoslavije. To nije bio jedini put da se našalio na Brozov račun.
Naime, jednom je ušao u kafanu na Adi i kada su ga pitali šta želi, on je tražio – ćebe. Na konstataciju konobara da je leto i pitanje šta će mu ćebe, odgovorio je: „Da prekrijem onog na zidu“ i pokazao na Titovu sliku. Ipak, posebno se prepričava anegdota sa snimanja filma „Bitka na Neretvi“ kojem su prisustvovali Tito i njegova supruga Jovanka.
Vuisić je tada okupljenoj ekipi rekao: „Sad imamo vojsku, hajde da smaknemo Tita. Tu je vojska, sada je najlakše…“ Ovo je u to vreme bila veoma ozbiljna stvar, ali i uprkos tome, Tito i mnogi komunisti obožavali su paju Vuisića.
Kako se navodi, Pavle je pre snimanja pomenutog filma bio „kidnapovan“ sa svog splava na Adi dok je pecao i odveden na prijem kod Tita.
„On je naravno bio obučen ’apa drapa’, za splav. Odveli su ga na Dedinje i hteli su da ga lepo obuku. On se bunio i rekao da neće. ‘Ako ste me uzeli ovakvog, vodite me ovakvog’, rekao je. Tito je čuo da se neko buni i poveo ga sa sobom i onda su se ispričali. Jedan prijatelj na Adi je video kako ga vode i njemu je Pavle rekao: ’Slušaj, ako nekome budeš pričao, ne postojiš za mene.’ Bilo ga je sramota što je išao kod Tita“, ispričala je glumčeva žena.
Postojali su i drugi visoki komunisti za koje se vezuju anegdote iz Vuisićevog života. Recimo, 1960. godine, prilikom snimanja filma „Bolje je umeti“, Krcun je sa porodicom došao u posetu „Avala filmu“, i tokom večere je pričao šta sve vlasti rade, na šta mu je Pavle doviknuo: ‘Pa, dokle više? Pa, jeste li uradili nešto? Šta se nas tiče šta vi radite?!’ Krcunu, koji je, iako nekada šef Ozne, bio po svedočenju mnogih izrazito emotivna i širokogruda osoba, to je toliko teško palo da je sutradan nestao sa snimanja, pošto ga je to pogodilo, posebno što je došlo od umetnika, koje je on neobično voleo, piše „Kurir“.
Porodica Pavlove supruge Mirjane bila je za četnike, ali je ipak baš Krcun sredio da se njen otac slobodno vrati u zemlju.
„Moj otac je otišao u Venecuelu kod rođaka koji su pobegli posle rata. Tata je bio stručnjak za automobile, imao je radnju auto-delova u Dečanskoj i zaposlili su ga posle u ’Jugoautu’. Putovao je i bilo mu je dosta u jednom trenutku i rekao je da će ostati napolju. Želeo je da mama dođe kod njega, ali ona je već bila stara. Mama je otišla i htela je da ga vrati nazad u Beograd, ali nije mogao da se vrati tek tako, čekala ga je neka zatvorska kazna sigurno. I morala sam da odem kod Krcuna da nam reši to, da otac ne leži u zatvoru. I tako je i bilo“, ispričala je ona za „Nedeljnik“, prenosi pomenuti medij.
Mirjana je istakla i da je Vuisića veoma pogađalo sve što se dešavalo u zemlji nakon Titove smrti i bratoubilački rat koji se polako spremao.
„To je sve za njega bio užas. On nije mogao više da živi. Strašno mu je bilo sve. On jeste mnogo pio, ali trudila sam se da pravi male pauze i to je radio. Ali, u tom periodu je krenuo i nije mogao da se zaustavi. Počeli su problemi i videlo se da će uskoro doći kraj. Stvarno je hteo da se ubije. Govorila sam mu kako može to da dozvoli, da mrzi te ljude, a dozvoliće da se tako lako preda“, pričala je ona.
U tom periodu, Pavle Vuisić je napisao i pesmu čiji su stihovi:“Želim da umrem. Bože koji si svemoguć, učini tako i budi miran, platiću. Znam, i ti si korumpiran…“
Koliko je mrzeo slavu, svedoči i njegov testament u kom je tražio da se vest o njegovoj smrti objavi tri dana nakon pogreba, a želeo je i da bude sahranjen u „jednom običnom grobnom mestu“, kao i svi njegovi sugrađani.
Ova želja samo delimično mu je ispunjena, budući da je sahranjen u Aleji zaslužnih građana u porodičnoj grobnici od belog mermera.
Glumac je izrazio želju da ode nečujno, bez velike pompe, te su tako njegovoj sahrani prisustvovali samo supruga Mirjana i sveštenik. Čak ni sveštenik nije znao da sahranjuje slavnog glumca, budući da mu je Mirjana rekla samo ime svog supruga – Pavle.
Preminuo je 1. oktobra 1988. godine, a po njegovoj želji, nije bilo umrlice, te niko osim lekara i glumčeve supruge nije znao da je preminuo velikan srpskog glumišta.
Njegova poslednja oporuka ovako glasi:
“Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovih šest popova, koje za inat hoću, da se ono što se oko groba radi, rade i ćute”, napisao je Pavle i dodao:
„Neka u sebi pevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi niko nikakav govora, niti jedne reči ne progovori, jer ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je**m mater”, navodi se u testamentu Pavla Vuisića.
Naknadno je zapisao i nešto što se može smatrati za dodatak prvom testamentu:
„Ukoliko ne otuđim pre smrti moju pušku i revolver koji su vrlo skupoceni (da) proda moja Sula (Mirjana) ali samo kad se raspita o pravoj ceni. One dve serije žućaka i viška dva srebrnjaka da ne prodaje na teg (na vagu) već da se najpre raspita o njihovoj numizmatskoj vrednosti. Lule moje (sigurno ih ima u vrednosti nekoliko sadašnjih miliona) da da Nenadu svom nećaku ako ustanovi da on lule stvarno voli od vremena do vremena puši na njima, ili bar ako ne puši na njima – uživa gledajući ih“:
„Sablje i noževe ako nije u stanju da zabode u drobove komunista – neka proda ili pokloni nekom ko oružje voli (bolje neka proda). Naročito sablje su skupe nijedna manje od 2 miliona sadašnjih para. Sablje ne davati u komision jer uzimaju veliki procenat nego na oglas — jednu po jednu. Sablje ću sada sam pokušati prodati, ako ih ne prodam onda stoji ono gore“.
Njegov testament, kao i njegovo prvo ljubavno pismo ženi i njegove lule, nalaze se u Muzeju srpske književnosti u okviru udruženja “Adligat”.
Zanimljivo je to da je njegovo prezime originalno Vujisić, ali se „j“ izgubilo kao posledica greške jednog popa koji ga je krstio u crkvi Svetog Save na Slaviji.
„Pop Šumadinac koji je to upisivao, napisao je ’Vuisić’, mislio je, valjda, ‘šta će mu to ’j’’, i tako je, u stvari, ostalo. Još uvek su se gledale crkvene knjige i, kada smo menjali dokumente, 1968, upišu nam ’Vuisić’ po krštenici. Pavle posle toga dođe kući i kaže majci: ’Ja više nemam veze s vama, ja sam Vuisić’“, ispričala je njegova supruga.
Malo je poznato i to da je Pavle izuzetno voleo da piše.
“Interesovanje Pavla Vuisića za književnost bilo je duboko i ozbiljno. Pored prava, studirao je neko vreme i svetsku književnost i posvećeno pisao, ali je znao da će ga njegov oštar jezik više sputavati u pisanju i objavljivanju nego u glumi… Često je cepao i uništavao ono što napiše, a ja sam njegova dela od njega samog spasavala koliko sam mogla”, rekla je svojevremeno njegova supruga Mirjana.
Neke od najznačajnijih uloga Vuisić je odigrao u ostvarenjima kao što su „Maratonci trče počasni krug“, „Kamiondžije“, „Ko to tamo peva“, „Salaš u malom ritu“, „Povratak otpisanih“, „Bitka na Neretvi“, „Majstor i Margarita“, „Otac na službenom putu“, „Život je lep“ i drugim.
BONUS VIDEO: TOP 5 domaćih glumaca koji su uspeli u inostranstvu
