Bivša žena Baneta Mojićevića tvrdi da ju je majka maltretirala: "Naš svet krio je ozbiljno psihičko, emotivno, fizičko i seksualno zlostavljanje"

Ona je do detalja ispričala kroz šta je sve navodno prolazila, kao i kako se to potom odrazilo na njene životne i emotivne izbore. Do sada niko nije slutio njenu tešku sudbinu, a Milica je na ovaj način poslala bitnu poruku i mlađim roditeljima.

Njenu ispovest prenosimo u celosti:

"Draga zajednico, odasla sam kao dete majke narcisa i kako bih najlakše opisala svoj život sa njom: "Spolja gladac a unutra jadac". Jedan od najvećih izazova na mom putu ozdravljenja i procesa zaceljivanja rana ostalih od odnosa sa narcističkom majkom jeste izlazak iz paralelnog sveta u kome smo nas dve bile. Naš svet, u kom smo samo nas dve iza zatvorenih vrata, krio je ozbiljno psihičko, emotivno, fizičko i seksulano zlostavljanje od strane majke (prvenstveno od nje, pa i od njenog ljubavnika/poslovnog partnera). Sa druge strane, spolja smo prikazivale, glumile da je sve ok, da imamo divan, blizak odnos, ništa blisko i divno u tom odnosu nije bilo.

Majka me je tretirala kao da sam stvar koja je greškom u njenom životu i otežava joj ga. Stvar, bez emocija, osećanja, svojih potreba i želja. I skladu sam tim se i ponašala. Bila sam direktno uvučena u ljubavnu aferu koju je imala sa tadašnjim poslovnim partnerom. To je podrazumevalo da sam postala deo njihovih seksualnih odnosa bivajući u istom krevetu sa njima, njihovih svađa i tuča, raznih laži, prevara koje su zajedno činili (i dan danas to rade) - gde niko nije vodio računa da sam dete i da mi tu nikako nije mesto. Bila sam noćima prestravljena, uplašena do kosti šta meni može da se desi. Osećala sam se nezaštićeno, izloženo, usamljeno, tužno i odbačeno. Bolelo me što niko nije bio u okolini da me zaštiti i spasi. Ubrzo se ovim osećajima pridružili stid, krivica i bes. Jer ovim scenama samo sam ja noću prisustvovala, danju se odvijao skroz drugi život.

Preko dana se glumilo da je sve u redu - majka se vraćala poslu, ovaj čovek svojoj porodici, ja školi u kojoj nikom nisam smela da se požalim šta se dešava. Naše porodice su se i družile i posećivale, što je dodatno pravilo konfuziju kod mene jer sam jedina bila prisutna uvek.

Ja sam postala mali buntovnik - ovo je bio način da ispoljim unutrašnji haos koji se u meni odvijao. Međutim, etiketirana sam kao problematična, ona koja drami, umišlja, laže i preteruje, kojoj sve smeta i koja je preosetljiva. Nažalost, ja sam poverovala da je to tako. Da je problem u meni. Ubijena u pojam, što batinama što dresurom od strane majke, zaćutala sam. Nikome nisam govorila šta se dešava a naučila sam da glumim i predstavljam spolja svetu ono što je moja majka želela.

Dresura je značila da je dovoljan njen pogled da znam gde mi je mesto i šta treba da uradim. Spolja su se ljudi divili mojoj majci kako ima dobro i poslušno dete a samo ja znam kako je do te poslušnosti došlo.

Ključ je u paralelnom životu u kom smo živele. Nasamo me je tukla, što je prestalo onog momenta kad se sama prepala koliko me je istukla jer nedeljama nisam išla na fizičko niti imala mesto na telu bez modrice, ponižavala, degradirala, omalovažavala, ismevala, sve što kažem ili uradim izvrtala onako kako njoj odgovara - bila sam podvrgnuta ozbiljnoj emotivnoj i psihičkoj manipulaciji i torturi. Za moje ćutanje i trpljenje ovog zlostavljanja kupovala me je skupim poklonima kao i slatkim rečima tebe mama voli najviše na svetu i želi ti najbolje.

Da bih preživela drame koje su se svakodnevno odigravale, bežala sam u svoj izmišljeni svet, zatvorila se i napravila zid sa spoljnim svetom. Naučila sam da žmurim na ono što se u meni i oko mene dešava, da gutam i ne obazirem se na svoju bol, da otupim. Unutar tog zida sam jako patila i bila tužna ali sam spolja istrenirano stavljala veliki, širok osmeh kao znak da je sve uredu. Ova gluma je postala svakodnevnica, tako da sam uspevala i druge i sebe da ubedim da je sve uredu.

Tako zatvorenoj, nije mi više bilo važno šta se zaista dešava. Istina kao takva mi nije bila vredna. I ovo je upravo bila dobra podloga da moja majka napravi sledeći zahvat na meni i ona objasni kako svet funkcioniše. Po njenom, svet je jedno opasno mesto i samo njoj mogu verovati jer mi samo ona želi najbolje. LJudi su zli, opasni, ljubomorni, koristoljubivi a samo ona ne - iako je sve upravo suprotno.

Naš odnos je postao debelo disfunkcionalan, patološki - simbiotska veza u kojoj postojimo samo nas dve, odvojene od celog sveta. Simbioza je podrazumevala da sve delimo, da smo u svemu zajedno - ja nisam bila sposobna da donesem i najmanju odluku za sebe ako prethodno nisam proverila sa majkom. Ovim je napravila ogromnu kontrolu nad mojim životom.

Iz ovakvog odnosa sa majkom, izbor mog prvog partnera bio je problematičan. Ušla sam u vezu sa momkom koji me jako maltretirao, kontrolisao, bio nasilan i ljubomoran. Sa mojom majkom se odlično slagao. Njihov odnos je došao do toga da su imali paralelnu seksualnu vezu, dok smo nas dvoje još bili zajedno. Ovim saznanjem su mi poljuljani razum, vera u sebe, ljude, u život - osećaj teško opisljiv rečima - kao da su bacili bombu unutar mene koja me raznela na milion delova. Sa posledicama ovog iskustva i dan danas se nosim.

Izbor studija psihologije bio je jedan od načina na koji sam tražila pomoć i način da izađem iz paralelnog sveta u kom smo živele. Otvorile su se mogućnosti da kucam na razna vrata, tražim odgovore. Razne terapije i stručnjaci ukazivali su uvek na jedno - odrastala sam sa majkom koja ima ozbiljnu dijagnozu - paranoidni narcizam. Veličanje njene ličnosti i potreba, odvajanje od sveta, vođenje paralelnog života, viđenje pretnji svuda i u svakom, odbacivanje i zlostavljanje svog deteta, nemanje empatije, kontrola, manipulativnost, svi indikatori su tu.

Odrastati kao dete paranoidno narcističke majke je jezivo teško i bolno iskustvo, koje razara i um i telo. Posledica ozbiljnog zlostavljanja koje sam doživela tokom odrastanja i patološke veze koju sam imala sa majkom, kao i sve što se tokom odrastanja dešavalo u paralelnom svetu, kod mene se odrazilo u vidu tumora na kičmi. Nakon tri operacije i suočena sa ozbiljnom bolesti i smrti, kreće moje osvešćivanje.

Ozdravljenje počinje kada sam krenula putem samospoznaje i ozbiljan, mnogogodišnji rad i trud na isceljenju doživljenih traumama stoje iza mene. Konstantno traganje i učenje, podrška ljudi kojima je stalo do mene i koji su mi vratili veru u ljude i život - pomogli su mi da izrastem, prevaziđem doživljenu patnju i bol i postanem ono što sam danas.

Jedan od važnih koraka koji sam preduzela da zaštitim sebe i svoju porodicu jeste odluka da pre četiri godine prekinem svaki kontakt sa majkom. Ovo je izazvalo ogroman bes kod nje i njeno zlostavljanje i maltretiranje se i dalje nastavlja. Samo je sada vidljivo spolja kao i podpomognuto institucijama (o ovome ću pisati posebno). Zasipa me tužbama (za oduzimanje imovine, roditeljstva nad mojom decom), dovodi u pitanje moju kompetentnost da budem majka i da se brinem o svojoj deci, prijavljuje nas socijalnoj službi, kleveće, uznemirava i uhodi moju porodicu, prijatelje i poznanike. Preduzimam sve potrebno da ovo zaustavim međutim proces nije ni malo jednostavan.

Pitanja koja se nameću: Koliko dece živi oko nas da nama spolja izgleda da je sve u redu a oni sami prolaze zlostavljanje od onih koji bi trebali da ih neguju i štite? Kolika je odgovornost familija, odraslih, komšiluka, vrtića, škola, institucija da prepoznaju i prijave zlostavljanje? Da li to što sam ja ćutala i trpela kao mala danas znači da ne mogu da dokažem kroz šta sam prošla jer je zastarelo? Da li su ljudi zaposleni u institucijama edukovani i sposobni da se bave temom narcizma i žrtvama narcisa? Zašto su procesi toliko dugi i dovode do toga da se iznova doživljava zlostavljanje? Koliko je dece glumilo i ćutalo u isto vreme kad i ja? Koliko ih danas ima?

Ova objava je deo procesa zatvaranja ovog bolnog iskustva, koje me je naučilo sledeće (ovde je samo deo):

- nije svaka žena koja rodi i majka

- porodice nisu uvek najsigurnije mesto odrastanja

- najbliži ti ne žele uvek dobro i vrlo su sposobni da ti nanesu zlo (ma šta pričali)

- da se u ljubav i volim te stavlja sve ono što upravo ljubav i volim te nije

- da igrati dodeljenu ulogu ima jako visoku cenu,

- ćutanje ima bolne posledice

- da odnosi izvan porodice i te kako znaju da budu podržavajući, topli i iskreni ali ne možeš ostajati u porodici u kojoj si zlostavljan, biti im lojalan a želeti nova i drugačija iskustva u svom životu

- da se bol i rane mogu zaceliti, odbolovati i transformisati u ono što ti u životu koristi ali pre toga moraš se otvoriti i pokazati upravo tu bol.", istakla je Milica na platformi LinkedIn.