Nema droge koju nije probao, žene su umirale za njim, a ni u starosti nije umeo da bude veran: Buran život legende šezdesetih

Koenov je rođen u Montrealu, 21. septembra 1934. u dobrostojećoj jevrejskoj porodici s kućnom poslugom. Majka Maša, Jevrejka iz Litvanije, prenela mu je sklonost ka muzici i poeziji, dok je otac Nejtan, Poljak i uspešan trgovac odećom, uveo disciplinu. Jevrejska tradicija bila je prisutna od najranijih dana: mali Leonard je iz trećeg reda sinagoge upijao obrede. Idilu su najpre narušile strašne vesti o Holokaustu, a potom i očeva smrt kad je dečak imao devet godina.

Pričalo se da se borio i s kompleksom visine, pa je u cipele je stavljao papirne maramice i razmišljao o hormonu rasta — sve dok nije kupio prvu gitaru i od španskog učitelja otkrio Federika Garsiju Lorku. Uskoro se pokazalo da je „visina relativna“:

"Ponaša se kao da je mnogo viši nego što zbilja jeste", rekla je godinama kasnije, jedna osamnaestogodišnjakinja izlazeći iz Koenove motelske sobe.

Prvi sastav, oformio je u jevrejskoj srednjoj školi. Uprkos priznanjima, poezija mu je 1959. donela tek skromnu stipendiju od 2.000 dolara. Taj novac pretvorio je u putovanje po Evropi i zaljubio se u ostrvo Hidra. Godine 1960. pazario je dvovekovnu kuću bez struje i vode za 1.500 dolara; uz hiljadu dolara godišnje, koliko mu je trebalo za život i rakiju u omiljenoj taverni, mogao je da piše bez brige.

"Tiraži su bili mali, novac nikakav i očigledno sam morao početi da radim nešto drugo. Zato sam se uputio u Nešvil. Voleo sam kantri muziku i mislio da ću, možda, naći posao kao gitarista. Sad mi se to, gledano unazad, čini kao vrhunac ludosti", rekao je Koen s pravom.

Ipak, put ga je iz Nešvila doveo u Njujork, u boemski Hotel Čelsi, među Keruaka, Vorhola i druge umetnike.

"Bila su to opasna vremena kad nisi smeo da pojedeš čips na zabavi jer je, možda, posut drogom. Jednom sam u hotelu gricnuo malo čipsa i četiri dana nisam mogao pronaći svoju sobu", ispričao je jednom.

Prava prilika stigla je kad je Džudi Kolins preko telefona čula „Suzanne“ i rešila da je snimi. Podržala ga je i na protestnom koncertu protiv vijetnamskog rata 1967: kada je od straha pobegao s bine, ona ga je vratila — publika je podivljala od oduševljenja, uprkos raštimovanoj gitari.

Ubrzo je, 1967, objavio prvi album, "Songs Of Leonard Cohen", koji mu je obezbedio kultni status i prijateljstvo s Dilanom, Džoan Baez i Džimijem Hendriksom. Sledili su drugi, takođe izuzetno uspešni albumi kao što je "Songs From A Room", na kojem je poznata pesma "Bird On The Wire", "Songs Of Love And Hate" i "New Skin For The Old Ceremony", ali sedamdesetih je interesovanje za sumornu Koenovu muziku splaslo jer se njegov pesimizam se nije slagao s energijom disko groznice.

"Pesimista je osoba koja očekuje da će početi kiša. A ja sam već pokisao do kože", govorio je.

Krajem osamdesetih doživljava povratak, usledio je „I’m Your Man“ (1988).

Sve te cikluse uspona i padova pratile su čašice viskija, cigarete, „oko 500 tona viskija i milioni cigareta“, kako je voleo da pretera, kao i farmaceutski eksperimenti večito melanholičnog pesnika.

"Rekreacione, zavisničke ili farmaceutske, nema droge koju nisam probao. I drage volje bih reklamirao svaku da su zaista delovale", izjavio je jednom napomenuvši da mu se najviše zamrzeo prozak jer mu je potisnuo libido. Umesto opijata, ponekad je birao post i budizam.

Na Hidri je zavoleo bivšu manekenku Marian Džensen, koja je na ostrvu živela s mužem, norveškim piscem, i sinom. Njihova veza trajala je više od šest godina, između Hidre i Montreala, i uprkos Leonardovim skitanjima. Jednom, kada je nestao s crnokosom lepoticom koja je turistički došla na ostrvo, Marian je, u očaju, legla na pod i glumila da je mrtva puna 24 sata. U razuzdanom Njujorku veza je konačno pukla. „So Long, Marianne“ ostao je njegov pozdrav. Posle kratke, ali strasne epizode s Dženis Džoplin, nastala je i „Chelsea Hotel No. 2“.

Odnos sa Suzan Verdal, suprugom vajara Armanda Vaillankurta, ostao je platonski. Ipak, posvetio joj je veliki hit, baš kao i prijateljstvo s pevačicom Niko, „najlepšom ženom koju je ikada video“, koja mu je jasno rekla da voli mlađe.

Sa Džoni Mičel proveo je nekoliko nedelja, a pevačica je kasnije, pomalo zlobno, dodala:

"Malo sam se razočarala kad sam videla da nije baš originalan, nego je mnogo toga pokupio od Lorke i Kamija."

Sedamdesetih je bio u vezi s umetnicom Suzan Elrod, iako je je razlika u godinama bila velika, odnosno ona je imala 19, a on 36, dobili su sina Adama i kćerku Lorku. Iako su mnogi mislili da su venčani, nisu se formalno uzeli; sam je priznavao da su ga kukavičluk i strah od braka sputavali. Elrod je često napuštala Los Anđeles i s decom odlazila u Grčku ili Francusku, dok se on u jednom trenutku obreo i na frontu izraelsko-egipatskog rata — ne kao vojnik, već kao zabavljač trupa.

Posle burnog raskida i svađe oko starateljstva, usledile su mirnije epizode: veza s fotografkinjom Dominik Iserman, autorkom spotova „First We Take Manhattan“ i „Dance Me to the End of Love“, a tokom devedesetih i višegodišnja romansa s glumicom Rebekom De Mornai, kojoj je posvetio album „The Future“. Ni tada, međutim, ni u šezdesetim nije umeo da bude veran.

U poslednjim godinama, po pola godine provodio je u Montrealu, ostatak u tihom predgrađu Los Anđelesa, na spratu iznad stana svoje kćerke Lorke, kuvarice i ljubiteljke antikviteta. Dom je bio sveden: beli zidovi i zavese, uglačani stari podovi. Umetnik ovenca­nog gotovo svim mogućim priznanjima, uključujući Gremi za životno delo, živeo je jednostavno, gotovo monaški. Svitanja su bila za odelo (najčešće „Armani“), kafu za Lorku, pa pisanje i crtanje.

"Kao da se podigla neka magla koja je prekrivala sve. I osećam veliko olakšanje što više ne moram brinuti oko toga jesam li srećan."