Prva prava manekenska zvezda volela oženjenog i uvela miniće u modu, a onda nestala preko noći: "Sramota me je što sam zarađivala na tako trivijalan način"

Iako se često kaže da je druga polovina 20. veka donela manekenstvo kao globalno poželjnu profesiju zahvaljujući slavnoj Tvigi, pre nje je na samom vrhu svetskog modelinga zasijala upravo Džin Šrimpton — Tvigin idol.

Rođena 7. novembra 1942. u Haj Vikomu, odrasla je u skromnim i tipičnim okolnostima engleskog ruralnog života perioda nakon Drugog svetskog rata. Međutim, sudbina je imala drugačije planove: već sa 17 godina upoznala je režisera Saja Enfilda, koji ju je nagovorio da upiše kurs za modele. Samo nekoliko meseci kasnije, Džin je već bila uspešna manekenka.

Prava prekretnica dogodila se na samom početku karijere kada je upoznala fotografa Dejvida Bejlija. On ju je 1960. fotografisao dok je još bila potpuno nepoznata, a ispred njegovog objektiva završila je nakon što je Brajan Dafi procenio da je „previše otmena“ za njegov stil. Upravo je ta „otmenost“ postala njen zaštitni znak. Bejli i Džin ubrzo su postali nerazdvojni — on je pronašao svoju muzu, a ona partnera sa kojim je stvarala fotografsku magiju koja je krasila naslovnice najprestižnijih magazina tog vremena. Uskoro se osmehivala sa korica Voguea, Harper’s Bazaara i Vanity Faira, dok je svet pisao o njoj kao o najplaćenijoj, najpoznatijoj i najlepšoj manekenki na planeti.

Mediji su joj dodeljivali brojne epitete — „it devojka“, „lice trenutka“, „lice 60-ih“, „najlepša devojka na svetu“.

Iako je u prvim danima karijere ocenjivana kao „previše otmena“, Džin je zapravo bila potpuna suprotnost aristokratskim lepotama tog vremena. Sa dugom kosom i šiškama, krupnim očima, dugim trepavicama, gustim obrvama i punim usnama, predstavljala je novi talas — suptilno buntovničku, neukrotivu lepotu i ženstvenost koja je odražavala „raskalašni London“ šezdesetih.

Sa Dejvidom Bejlijem bila je u četvorogodišnjoj vezi, iako je on na početku njihove romanse bio oženjen.

"Odmah smo osetili privlačnost i, kad god smo radili zajedno, ova privlačnost je stvarala snažnu seksualnu atmosferu.“

Iako se Bejli kasnije razveo, Džin ga je napustila 1964. Njihova veza postala je tema TV filma „Osvojićemo Menheten“ (2012), u kom ju je igrala Karen Gilan.

Nakon raskida bila je u vezama sa glumcem Terensom Stempom i fotografom Terijem O'Nilom. Godine 1979. udala se za fotografa Majkla Koksa i sa njim dobila sina Tadeusa.

Tokom karijere nosila je brojne modne kreacije koje su ostale zapamćene, ali nijedna nije ostavila takav istorijski trag kao njena čuvena „mala bela haljina“. Godine 1965, kao sutkinja programa „Moda na terenu“ na prestižnim trkama u Viktoriji u Australiji, pojavila se u kratkoj beloj haljini koju je sama osmislila sa krojačicom Kolin Rolf, nakon što im je modna kuća DuPont poslala nove akrilne tkanine. Umesto očekivane damske toalete sa šeširom, rukavicama i čarapama, došla je u jednostavnoj haljini čiji je porub bio deset centimetara iznad kolena — i bez čarapa. Konzervativnu publiku to je zaprepastilo, iako je London u to vreme već upoznao mini-suknju Meri Kvant.

„Na dan trke je bilo vruće, pa se nisam trudila da obuvam čarape. Noge su mi još bile pocrnele od leta, a kako je haljina bila kratka, teško da je bila svečana. Nisam imala ni šešir ni rukavice, iz vrlo dobrog razloga – nisam posedovala ni jedno ni drugo.“

Australija je bila šokirana, ali je britanska štampa stala u njenu odbranu, čak nazvavši je „petunijom u luku“ među „drapiranim svilama i užasnim šeširima sa krznenim ukrasima“. Mladi su poruku shvatili odmah: žena ima pravo da se oblači kako želi.

Iako je od početka karijere bila senzacija, slavom se brzo zasitila.

„Bilo je zabavno kada sam postajala slavna, ali sam se umorila od slave. Da nisam manekenka, bila bih baštovanka… Za mene je još uvek zagonetka kako sam uopšte postala model. Ja sam osoba koja ekstremno drži do privatnosti i nemam temperament za slavu. Mislim da me je bilo sramota što sam za život zarađivala na tako trivijalan način.“

Privatno je negovala jednostavan stil: jednu večernju haljinu, cipele „meri džejn“, džempere i mini-suknje koje je sama šila. O sebi nikada nije mislila kao o lepotici.

„Nikad ti se ne sviđa kako izgledaš… Mislila sam da sam previše ‘lepa-lepa’, ali pomalo praznog izgleda… Više su me zanimale životinje.“

„Nikad mi se nije sviđalo da me fotografišu. Samo se desilo da sam bila dobra u tome.“

A još ranije je izjavila da misli da je „ružna kada skine šminku“.

„Nekad ležim u krevetu i pomislim ‘Uh’. Uopšte mi se ne dopada kako izgledam.“

Oprobala se i kao glumica u filmu „Privilegija“ (1967), ali je već u ranim tridesetim odlučila da ostavi slavu iza sebe. Otvorila je prodavnicu antikviteta, a nakon udaje kupila je hotel „Ebi“ u Penzansu, koji je vodila dugi niz godina. Danas ga vodi njen sin Tadeus.

„Moda je puna mračnih, problematičnih ljudi. To je okruženje pod visokim pritiskom, koje uzima danak i spaljuje ljude. Prežive samo pametni. Endi Vorhol, na primer, i Dejvid Bejli.“