"Tako sam spoznao kodeks jedne mafije": Radoš Bajić o tome kako je umalo likvidiran u Rusiji, deci i Miri Marković

"Ja sam uvek bio firma, Radoš Bajić - firma. Dana staža nemam u svojoj radnoj knjižici, da sam bio u nekoj instituciji, kao što nemam ni dana bolovanja! Ja sam svoj radni vek proveo u statusu slobodnog umetnika, znači ako si uradio, imaćeš šta da jedeš", kaže srpski reditelj i glumac Radoš Bajić koji je do srži iskreno govorio o svom životu i svom radu.

"Na primer Sekula, moje kolege iz branše koje ne izbijaju iz Kinoteke, oni su se gnušali tih filmova jer su smatrali da je to povlađivanje najnižem ukusu, mnogo si veliki esteta i umetnik ukoliko osporavaš, pljuješ..", dodaje on u Jutjub podkastu Biznis priče, piše "Kurir".

Radoša javnost i publika dobro poznaju - i njega i njegova ostvarenja, ali za mnogo intrigantnih detalja kao i to s čime se sve borio tokom svoje karijere - dosad nisu znali.

"Godine 1996, ja sam dobio poziv sa visokog mesta da se involviram u politički život, da postanem član direkcije Jugoslovenske levice (Mira Marković) u osnivanju - ja sam to odbio... To je bilo strašno vreme i čim sam rekao hvala ne, preko mog imena je bila putača svuda. Ko god je pomenuo Radoša, postojala je direktiva da taj čovek više ne postoji. Od 1996. do 2006. ja nisam snimio nijedan kadar".

Ovako je razmišljao posle Akademije

"Da li ću da krenem u teatar i kad dođe kraj meseca da dobijem nešto od čega ne mogu ni da platim kiriju, ili ću da opljunem dlanove i kao pravi Srbin i srpski seljak... ja sam se opredelio za ovo drugo", kaže Radoš povodom 50 godina duge karijere za koju mu se čini da su tolike godine prošle u trenu.

Kaže da nikada nije imao osećanje žaljenja za prošlim - eh, kad bih se vratio 20-30 godina unazad, kako bih ja. Uvek je, ističe, bio usmeren na sadašnjost i prema budućnosti, takav mu je karakter.

O detinjstvu

"Ja sam seljačko dete, mi nismo imali igračke, nisam imao čime da se igram pa smo morali da izmišljamo... Zahvalan sam Bogu što me sačuvao, zahvalan sam svojoj porodici, mojim roditeljima... Kao seljačko dete iz veoma siromašne porodice, ja sam sanjao da mi otac kupi harmoniku. I ja sam tako umesto harmonike, stavio šerpu na grudi i tako svirao a uvek sam kuburio s matematikom, o hemiji da i ne govorim. Iz svoje Medveđe otišao sam u Srednju muzičku u Nišu i dobio zvanje učitelj muzičke teorije. Nisam imao ambiciju da budem filmski glumac, sanjao sam da budem dirigent, bio sam fasciniran time, ali evo nije mi se ostvarila želja ni da igram dirigenta, glumio sam partizane, romantične heroje..."

"Jednog dana... Kad sam iz svog podstanarskog stana u Nišu išao u muzičku školu, ja sam uvek prolazio pored Narodnog pozorišta, u jednom trenutku nešto me privuklo i vidim piše - audicija, traže se mladi glumci... Na nju nisam otišao ali sam prvi put osetio jednu vrstu uzbuđenja koja je opredelila moj život. A muzika je sastavni deo mog života. U Beograd sam došao onako, s neba pa u rebra, nisam imao ni dalekog rođaka supu kod njega da pojedem nedeljom. Došao sam Balkanskom i pitao gde je ta akademija za glumce, predao sam dokumenta za muzičku akademiju i onu za glumu, pozorište i film. Bio sam u grupi 13 primljenih a da me tada nisu primili, nikad se ne bih vratio, upisao bih muzičku i danas bih bio dirigent", kaže uz smeh.

O svom biznisu

"Kontrast studios nije moja kompanija, ja nisam ništa u Kontrast studiosu. Osnovali su ga Jelena Bajić, moja ćerka, Nedeljko Bajić, moj sin, i Peđa Jočić, danas moj zet, a u momentu osnivanja samo su sarađivali moja Jelena i on, a posle su se, hvala Bogu, spojili u braku. Ja sam u Kontrast uneo svoj kreativni deo...", rekao je Radoš dodavši da su mu deca završila studije u Engleskoj, ali da su "retki Srpčići koji su se posle toga vratili u Srbiju sa velikim znanjem i ozbiljnim školama". U Engleskoj su proveli po pet godina svog života kao mladi ljudi u toj jednoj anglosaksonskoj sterilnoj atmosferi i onda se desio planetarni uspeh sa Selo gori...

"A kad je reč o biznisu, jedan sam od prvih umetnika u Srbiji koji je krenuo da se samostačlno bavi svojom profesijom, ja sam već par godina u penziji, a dana staža nemam u svojoj radnoj knjižici ubeleženo da sam bio u nekoj instituciji, kao što nemam ni dana bolovanja. Ja sam svoj radni vek proveo u statusu slobodnog umetnika, znači ako si uradio, imaćeš šta da jedeš..."

"Od izvora dva putića"

Radoš podseća da je odmah po završetku studija dobio poziv da postane član JDP, kakva je to čast, veli bila, ali i da igra u filmu Beštije Živka Nikolića. Tu se našao na raskrsnici - od izvora dva putića, kako peva naša Lepa, jer se rano i veoma mlad oženio i u tom trenutku je već imao sina Nedeljka. Tu se razmišljao ili će da opljune dlanove kao pravi sprski seljak ili da kao član teatra na kraju meseca dobije nešto čime ni kiriju ne može da plati...

O supruzi Mileni

"Tu sam imao veliku podršku supruge Milene, koja je jedna izuzetna ličnost, velika žena, divna majka, supruga i koja je makar koliko i ja zaslužna za 50 godina uspešne karijere Radoša Bajića, oslonac...Nismo mi ljudi koji zarad marketinga guraju tu svoju dečicu pred kamere iako decu ne krijemo. Radoš ima dve unuke i dva unuka".

"Kad je Zakon o preduzećima izglasan, transformisao sam to svoje pravno lice Kvit podijum koji je bio uspešna producentska kuća. Pokrenuo sam video produkciju u vreme kad su radnici video-rekordere dobijali preko sindikata i desilo se da je naša produkcija prodavala više kaseta nego PGP".

Zašto je ruska mafija želela da likvidira Radoša?

"Uopšte nisam išao u Rusiju da bih bio u Rusiji, išao sam jer sam se bavio u tom periodu od 10 godina, kad nisam snimao, nekim drugim poslovima da bi moja porodica preživela... Bavio sam se i spoljnom trgovinom i imao velikog uspeha i u tome kao jedan od najvećih uvoznika veštačkih đubriva u Srbiji, a onda sam naleteo na minu, a tada nisam znao da je izvoz svih strateških roba iz Rusije - gvožđe, cement, koks, veštačka đubriva, ugalj... da to sve kontroliše ruska mafija u saradnji sa FSB, njihovom službom bezbednosti. Tada sam bio i prevaren, a ogromna sredstva koja su uplaćena kao avans da roba stigne u Srbiju, isparila su, a ni roba nije došla. Onda sam u agoniji otišao u Rusiju i tamo su pitali ko je taj Radoš i amnestirali mi život, a nikad sa tim kriminogenim miljeom nisam imao posla".

"Tada sam spoznao kodeks jedne mafije i duboke države, oni ne likvidiraju dužnike zato što ne možete da platite, oni će da vam pomognu da vi to nekako vratite, a likvidiraju one koji su njima poverioci. Ja sam otišao tamo kod svog partnera da vidim šta se dešava, a video sam da je vrag odneo šalu... Znači, trebalo je da propadnem, bankrotiram, da uvidim...", kaže Radoš dodajući da se tada vratio u Srbiju i gledao kako da sebe i svoju porodicu iščupa iz bankrota. Napominje da je sve otplatio i državi i bankama i da nikad nikom ništa nije dugovao, a u taj posao je, kaže, ušao iskreno jer je poslovao sa seljacima i oni su mu verovali.