"Ranije sam se pitala šta će mi ovolika kuća van grada, i sada tek vidim koliko ona zapravo znači", počinje razgovor za Nova.rs Vesna Zmijanac, koja je zaklon od epidemije koronavirusa našla na svom placu na Bukulji.

Neposredno pred proglašenje vanrednog stanja u Srbiji, pevačica Vesna Zmijanac otputovala je na Bukulju, gde je kaže pronašla svoju oazu.

„Moj život se i inače odvija na relaciji Beograd-Bukulja-Atina. Ovde sam došla pre mera zabrane izlaska, ali ću ovde i ostati dok se sve ne završi. Naravno, na Bukulji nikad nije dosadno. Uvek ima svašta da se radi, pogotovo sad kad je stiglo proleće. Održavanje kuće i dvorišta zahteva dosta posla u ovom periodu. Iskoristila sam vreme da uradim generalno spremanje celog imanja, što bi se reklo- čistku. Dobro mi je ovde, dobro se osećam, kaže Vesna i priznaje da ni sama nije bila svesna ozbiljnosti situacije u kojoj se i Srbija našla zbog epidemije.

„Na početku mi je teško palo sve ovo, jer sam potrošila mnogo snage oko priprema koncerata koji su pomereni zbog vanredne situacije. Ali, sad shvatam-neka smo živi i zdravi, sve će se to odraditi.

Da li vas zabrinjava i plaši situacija u kojoj se trenutno nalazimo u Srbiji?

„Znate šta, zabrinuta jesam. Nisam uplašena, ali ne sviđa mi se sve ovo. Iskreno se nadam se da će brzo da prođe. Izvesno je da ništa neće biti isto posle ovoga, to se već da videti.

Da li pomažete komšijama?

„Pa da. Dobro, ja inače volim da pomognem svakom ko se ne snalazi u ovom svetu baš lako, a trudi se. Ne volim o tome baš da pričam. To su neke stvari o kojima ja ćutim i radim. Ovo je zaista vreme kada svako ko je u situaciji treba da pomogne onome kome je pomoć potrebna.“

Čuli smo da ste za iznos od 10.000 dinara pazarili namirnice za svoje komšije… To je lepa stvar…

„Znam, ali meni je glupo da pričam o tome. Nisam neko ko voli da se hvali time što je uradio ili učinio za nekoga. To se kod mene podrazumeva. Ja to radim ceo život.“

Da li vas je ova situacija naterala da razmislite o prošlosti ili o tome da ste neke stvari možda mogli i drugačije da uradite?

„Ovo je moje standarno stanje. Ja volim da budem sama i odlično se snalazim u tom mom svetu. Najmanje razmišljam o prošlosti i ne vrtim filmove unazad. Poznata sam po tome što ne volim da razmišljam ni šta je bilo juče, ni šta će biti sutra. Gledam da mi bude dobro danas da bi mi sutra bilo još bolje. Ne okrećem se i ne osvrćem.“

Šta za vas znači novac?

„Znači, ali nije presudan. Važno je da sam u životu radila ono što volim. To je najveće bogatstvo. Na kraju krajeva, godinama sam u kojima kad se osvrnem, mogu da kažem- znam zašto sam živela. Mogu da odem na onaj svet mirno, a da ne kažem da sam uzaludno provela ovaj život. A novac kao novac za mene nije imao nikakav značaj. Kad novac jednom krene da dolazi kako treba, on se sam pravi.“

Zar se ne osladi kad već krene da se pravi?

„Nikad nisam prebrojavala publiku kad sam ulazila u neki stadion, niti sam razmišljala koliko tu ima para. Nikada to nije bilo značajno u mom životu. Prvenstveno mi je bilo bitno da su ljudi srećni i zadovoljni, a naravno da ja od svega toga imam i novca, jer od toga živim. To je ono čime se bavim. Nikad nisam jurila za parama, jer sam imala dovoljno za ono što je meni potrebno. Nekim ljudima nikad ništa nije dovoljno. Ne možete jesti više nego što može da vam stane u stomak, ne možete spavati u tri kreveta. Od velikih para možeš samo da poludiš. Moramo biti zreli za velika dela.“

Da li vam se nekada desilo da ostanete bez dinara u novčaniku?

„Nikad. Otkad pevam, a uskoro će pola veka, ne pamtim da sam se probudila i da nisam imala da sastavim kraj s krajem. A i kad bi mi se to desilo, dovoljno je da odradim nastup i opet ću imati novac.“

Pričali ste kako ste dosta novca potrošili u kafani, da li vam nekad bude žao što ga niste uložili u neke druge stvari?

„Da sam trošila, trošila sam. Imala sam pravo jer sam zarađivala. Nisam bila baš skromna, više bih rekla galantna. Bilo je i momenata kad nisam trošila ništa jer nije bilo potrebe. Novac mi služi samo da u datom trenutku ispunim prazninu ili ispraznim muku.

Kakva su nekada izgledala druženja u kafani sa kolegama? Danas je, čini se, mnogo zavisti među vama.

„Toliko je toga bilo. Druženja su bila mnogo lepša, naravno. Nije bilo interneta, mobilnih telefona. Bilo je žive muzike i dobrih pevača. Dešavalo se nekad i da potpuno spontano „zaginemo“ u kafani i po dva, tri dana bez izlaska. To je sve bilo mnogo davno. Sada sam u drugoj polovini života i sada je to sve drugačije.

U jednom periodu ste, pričalo se, imali i problem sa alkoholom…

„Pa ne bih mogla da kažem da je baš bio problem. Onaj ko je mnogo pio nije više među živima. Ja sam znala da popijem čašu vina, tri ili pet. Ali eto, još sam tu, još uvek živa, zdrava i prava. Zna se gde završavaju pijanci. Da li sam nekad pila manje ili više, sve sam to uspela da iskontrolišem i to je najbitnije. A i kad sam i popila više, čašu nikad nisam krila. Neke priče su stvarno nebulozne.“

Kako neko ko je vodi tako turbulentan život uspe na kraju da se smiri i počne da uživa u samoći?

„Morala sam. Mnogo sam radila, imala sam turneje koje su trajale po 100 dana, a sve po dva koncerta dnevno. I tako godinama. Da bi preživeo moraš da nađeš mir. Ko nije znao da stane u nekom momentu i povuče se nije više među živima. To je zakon prirode. Kas dođeš do samog vrha, imaš izbor- da li ćeš polako da kreneš da silaziš ili ćeš da se zaletiš još više, pa onda padneš i razbiješ se. Potrebna je snaga i dobra procena kada treba stati.“