Nikola Rađen ekskluzivno za Nova.rs o deci, razvodu, bolesti

Najveći trag na njega i brata ostavio je upravo razvod roditelja, od kog se, kako kaže, oporavio tek kada je u braku s pevačicom dobio svoje dve ćerke, Ninu i Teu.Rađen je, kaže, od malena navikao na borbu, pa tako i sada usred vanrednog stanja u zemlji, on se ne predaje, već pokušava da prevaziđe situaciju u kojoj se kao profesionalni sportista našao, još iščekujući da vidi šta će se desiti sa ovom sezonom.Kako podnosiš i kako se ponašašaš tokom uvedenog vanrednog stanja u državi?"Uglavnom sedim u kući. Ne treniram sa timom i ne igramo utakmice, sve je stalo kao i u drugim zemljama u Evropi i po svetu. Čekamo razvoj situacije i čekamo da vidimo šta će se odlučiti, odnosno da li ćemo nastaviti da igramo ili ćemo početi sezonu ispočetka, od septembra. Još uvek ne znamo šta će se odlučiti, da kažemo ko će biti prvak zemlje."

Kako provodiš vreme, da li se paziš i strahuješ li od korone?"Pa, uglavnom provodim vreme uz internet, malo bacim pogled na TV. Ništa specijalno."S obzirom na to da si dvaput dnevno trenirao, gde i kako sada vežbaš?"Ne prestajem sa tim, samo što sada treniram kod kuće. Zabranjeno je da idem da bazem, a i svi su generalno zatvoreni. Što se tiče vaterpola malo je teže održavati kondiciju, ali ovako na suvo neki treninzi su izvodljivi. Još uvek mi ne nedostaje bazen, ali mislim da će mi za nekih sedam dana nedostajati. Naglo prekinuti dvaput dnevno treninzi koje smo imali nije dobro ni za profesionalnog sportistu, ni za samog čoveka."Sportisti su navikli na karantin pred utakmice. Kako ti je pao tvoj karantin u stanu?"Svet ti staje i zatvoren si u kući, a opet to mora da se ispoštuje i moramo biti odgovorni zbog novonastale situacije. Mislim da ćemo se snaći i pregurati ovo što je najbezbolnije moguće."

Ako bi se vratili na početak tvoje sportske karijere, da li bi od početka do danas promenio neke stvari?"Uh, to je bilo davno. Kao i svi klinci počeo sam od karatea, fudbala, folklora da bih završio na vaterpolu. U to vreme kada sam počeo da se zanimam sportom živeo sam u Čeneju, selu u blizini Novog Sada. Bio sam aktuelan jer su drugari trenirali, ali najduže sam se zadržao na folkloru. Onda je usledio neki pokušaj hokeja u Novom Sadu. Nije dugo trajalo jer je bilo doba inflacije i nije mogla da se kupi oprema. Ja sam rastao i na svaka tri mesesa trebalo je da se kupuje nova oprema od klizaljki, štitnika, kacige i drugih stvari. To je zaista bilo dosta teško za kućni budžet. Tada sam to i batalio. Pošto sam kao klinac bio debeljuca preporučili su mi bazen da bi mi se ispravila kičma. Sasvim slučajno sam odabrao vaterpolo jer mi je plivanje bilo dosadno, a mogao sam da biram između ta dva sporta. Ajde da kažem, na jedan sasvim čudan način je počela moja vaterpolo karijera u Vojvodini sa devet i po godina."Kako se to razvijalo?"Sve je išlo lagano kroz društvo, druženje, turnire, kategorije, osvajanje nekih medalja, putovanja u inostranstvo... Sve je to išlo nekim svojim tokom, pa onda juniorska reprezentacija, kadetska reprezentacija, i da bi onda usledio poziv za seniorsku reprezentaciju 2002. godine. Braća Pijetlović i ja smo prešli u Partizan i od tad kreće karijera u Beogradu."

Jesi li verovao da ćeš ostvariti uspeh u sportskoj karijeri i postati slavan?"Tada su se tek videle neke naznake, nije to još bilo definitivno da ću biti kalibar tog svetskog sportiste ili da ću igrati za reprezentaciju. Bio sam jedan od kandidata gde nas je bilo 35-oro. To je bilo u vreme tadašnje Jugoslavije. Svi znamo koliko je tada bila jaka reprezentacija i koja su sve imena igrala. Ali, nama mlađoj genreraciji dosta je išlo na ruku kada se Crna Gora ocepila od Srbije i kada smo mi upali u seniorsku reprezentaciju jer su Crnogorci otkazali igranje Evropskog prvenstva u Beogradu 2006. godine. To je jedna od situacija gde se svakom od nas menja tok života."Kada je tvoja vaterpolo karijera bila najblistavija?"To je sigurno 2008. godine kada sam prvi put zaigrao za reprezentaciju na Olimpijskim igrama u Pekingu gde se osvojila bronzana medalja i onda je sve krenulo uzlaznom putanjom gde se osvaja Svetsko prvenstvo 2009, zatim uzimanje Svetske lige 2010. godine. Bukvalno je pocelo osvajanje svih mogucih medalja. Do 2015. godine sa reprezentacijom sam osvojio 17 medalja, što je za mene jako veliki uspeh."Igrajući vaterpolo i družeći se sa braćom Pijetlović na kraju ste se i okumili?"Da, sa mlađim, Duškom. To je stvarno veliko i dugo prijateljstvo."

U jeku tvoje slave i popularnosti si oženio pevačicu Anu Kokić. Da li si se nadao da ćeš tako mlad ući u brak?"Tada sam igrao za Partizan. To je bilo u oktobru 2008. godine, bukvalno posle Olimpijskih igara u Pekingu. Nisam se nadao da ću se tako rano oženiti, ali stvarno nisam iskreno. Nisam čak ni sanjao. Zbog specifične porodične situacije i svega što sam doživljavao kao mali, u tom trenutku sam pored Ane imao sve što mi je trebalo. Svako od nas je imao neku svoju porodičnu situaciju i svako je imao neki svoj put odrastanja. Ja sam kroz vaterpolo dosta naučio i odrastao, sport me je vaspitao. Nažalost, imao sam loše porodično stanje jer su se moji roditelji razveli kada sam imao desetak godina."Kako si podneo razvod roditelja?"Pa dobro, tada nisam ni mogao puno da budem svestan šta je to nego sam to zatečeno stanje izbegavao odlazeći na trening. Sad tek shvatam šta je zapravo to. Bio je veliki hendikep za brata i mene jer smo odrastali bez neke baze. Mi smo tada išli kod babe i dede, u školu, bavili se vaterpolom obojica. Kad sam se preselio u Beograd i počeo da igram za reprezentaciju obaveze su postale drugačije i nisam mnogo mislio o tome. Tek kad dobiješ svoju decu shvatiš koliko je baza bitna. Tek tada shvatiš šta je za dete bolje. Onda ti dođe iz dupeta u glavu da su te stvari mogle biti sigurno bolje onda bi bile bolje. A da li me meni bilo teže ili lakše nego mojim vršnjacima, to zaista ne znam. I sad da me pitaš da li bih menjao nešto u svom odrastanju i detinjstvu sigurno ne bih ništa. Ostavio bih sve kako jeste."

Kako si podneo svoj razvod od Ane i trpiš li neke posledice?"Znaš šta, nažalost desilo se i to. Nije mi drago što se desilo, ali OK. To smo uradili kao dvoje civilizovanih ljudi i najbitnije je da deca tu nisu ispaštala. Mi se i dan danas viđamo i ponašamo se najnormalnije. OK je, OK. Ne znam šta drugo da kažem, ali stvarno. Nije mi prijatno da pričam o tome, niti mi je drago, ali OK. Ma da."Kakav si otac svojim ćerkama Nini i Tei?"Prvo, trudim se da s njima imam drugarski odnos, ali da sam strog, jesam, i to baš. Najviše to pokazajem ako ne cene neke stvari ili me slažu. Njih dve koje pored Ane i mene mogu da imaju sve moraju da cene stvari oko njiih."Sada kada su njih dve starije, jesu li svesne da su im majka i otac poznate ličnosti koje su uspešne u svojim poslovima?"Pa jesu. One to sada shvataju kroz neku njihovu prizmu. Svake godine dobijaju više informacija, ali opet drago mi je što su obe ponosne i na majku i na oca. Na primer, drago im je kad tata igra utakmicu ili mama ima neki veliki koncert pa se pohvale time. One bi da se bave i sportom i muzikom. Nina i Tea treniraju odbojku, a imaju i afiniteta prema muzici. Mala hoće da svira gitaru, a starija klavir."

Jesi li od onih roditelja čija deca moraju da slede roditeljska zanimanja?"Ne treba ništa uskraćivati deci. Ja im ništa nisam uskratio. Probale su i plivanje, i ritmičku gimnastiku, i tenis, i još milion nekih drugih stvari. Deca moraju da se pronađu i shvate šta im odgovara. Za sad su se zadržale na odbojci, što je meni jako drago."Bio si razdvojen od porodice dok si živeo u inostranstvu. Kako je sve to funkcionisalo i na koji načij ste održavali kontakt?"Život svakog sportiste je takav da on mora biti razdvojen od porodice na neki način jer je takav profesionalni aganžman. Ideš tamo gde imaš bolje uslove, prosto i jednostavno. Fizički sam bio razdvojen od porodice, ali kad god su mogle bile su sa mnom. Gledam na to da sam u životu imao privilegiju da živim u evropskim metropolama kao što su Atina i Moskva. I one su imale odrastanje kroz te gradove, kroz drugačije kulture i mesta. Veže ih puno uspomena što je jako lepo. Sediš sa svojom decom i pričaš: "Da li se sećaš kako je bilo ovamo, kako je bilo onamo". Kao otac mogu da budem ponosan na taj period jer sam im onugućio nešto dodatno."Da li si zadovoljan povratkom u Srbiju?"Vratio sam se u Crvenu zvezdu i stvarno sam tako hteo ds uradim. U dogovoru sa ljudima iz kluba napravio sam takav aranžman da se vratim i pomognem klubu i mlađim igračima koji jednog dana treba da postanu pravi igrači. Iskreno da kažem drugarski i prijateljski, još uvek nameravam da igram jer mislim da mogu fizički da doprinesem vaterpolu. I dalje ne vidim da imam neku ozbiljnu konkurenciju u Srbiji da mi neko diše za vratom pa da moram da batalim sve to. Sigurno ću produžiti karijeru još nekoliko godina."Zbog napornog treniranja oboleo si od Diskushernije. Kako se lečiš i da li je operacija neophodna?"Kod profesionalnih sportista zamor materijala je normalan. Meni se to pojavilo 2018. godine dok sam živeo u Rusiji. Imao sam ozbiljan problem, i dan-danas ga imam. Uz korektivne vežbe koje mi je prepisao lekar moram svaki dan da ih praktikujem. To sam uočio na treningu u teretani kad me je iznenada presekao bol u donjem delu leđa, gde su mi iscurila dva diska. Bilo je dosta teško. U tom prvom naletu ne znaš šta je tačna dijagnoza dok se ne usvoji mišljenje lekara, snimanja i ne prepiše terapija. Dosta je to opasno jer ti i karijera i život vise o koncu. Hvala Bogu, ja ssm uzeo mišljenje ruskih lekara, odnosno klupskih, kao i naših ljudi iz Srbije, tako da sam na najbezbolniji načio uz terapije to rešio. Jedan teraprut je došao u Moskvu, digao me je iz kreveta i izlečio za pet dana. I danas radim te vežbe za jačanje kičmenog stuba inače bih morao na operaciju, što ne bi bilo dobro."