0
"U politiku sam ušla isključivo zbog kulture. Međutim, onda sam videla da su glumci jedna plašljiva fela. Ja nisam osoba koja ima problem da kaže, ali mi oni ništa nisu pomogli, u smislu da mi kažu koji su problemi u tim udruženjima, plašeći se da ih sutra neki ministar ne uhvati na zub", kaže Lidija Vukićević u intervjuu za Nova.rs.
Glumica Lidija Vukićević od snimanja kultne serije „Bolji život“ i filma „Žikina Dinastija“, gotovo da se uopšte nije promenila. Već trideset godina glumica nosi istu frizuru, a godine joj čini se ništa ne mogu. Lidija je u ekskluzivno razgovoru za Nova.rs otkrila tajnu svog izgleda, govorila o svojoj karijeri, kako je sama vaspitavala sinove Andreja i Davida, o svojoj političkoj karijeri.
Na samom početku razgovora za Nova.rs koji je spontano krenuo pričom o karantinu i životu u izolacii, Lidija Vukićević priznaje kako je ovih dana u kuhinji provodila više vremena nego obično.
PROČITAJTE JOŠ
Kako se inače snalazite u kuhinji?
„Ja inače znam sve da kuvam, jedino što spadam u onu grupu žena koje više vole da čiste kuću nego da kuvaju. Meni svaki dan kuća mora da bude sređena pod konac, i da sve bude na svom mestu. A kuvam, povremeno i to najviše volim da radim za Uskrs, Božić, ili za bilo koji praznik … Inače Uskrs mi je najradosniji praznik i onda se tu stvarno potrudim. Tako da sam ove godine pravila i dekupaž, kuvala i pravila tortu i sve kako ide po redu.“
Kako ste proslavili Uskrs, i za koga ste spremili toliku trpezu?
„Proslavila sam najlepše. U krugu svoje porodice. Inače ja pretenedujem da sve te verske praznike proslavljam u krugu porodice i isključivo u kući. Nikada slavu na primer nisam slavu slavila u kafani, to ne volim. Sve praznike, uz običaje koje ispoštujem, slavim kod kuće sa najbližima i tako mi je najlepše. Goste možemo da pozovemo i nekim drugim danima, ali ovo su za mene posebni datumi i toliko mi je lepo da sam tada sa svojom decom, sa najmilijima, sestrom, njenom ćerkom, i roditeljima dok su bili živi.“
Kako provodite vreme u karantinu?
„Dobro. Ja sam tip koji uvek nađe sebi zabavu i neku razonodu i uvek imam šta da radim. To je samo pitanje kako se čovek organizuje. Možete ili sebi da nabijate tenziju konstantnim razmišljanjem o tome „kad će ovo da prođe“, pa vas onda sve pritiska i muka vam je, ili možete jednostavno da se prilagodite tom načinu života koji se prosto mora. Ja sam se prilagodila. Lepo je vreme, tako da radim sve što mogu u skladu sa vremenom i merama. Radim, farbam, zanimam se cvećem, i meni je dobro. Dosta čitam, jer i inače mnogo volim knjige, uvek sam slabo gledala televiziju. Vratila sam se nekim ruskim klasicima koje sam davno čitala, pa sam sad obnovila… Lepo mi je, stvarno ne mogu da se žalim. Nisam od onih koji kukaju. Čovek mora to da prihavti i da zna da je to za dobrobit svih nas. S druge strane, i sramota bi me pojela da se pojavim van dozvoljenog vremena na ulici, pa da me hvataju i hapse. Osećala bih se tako postiđeno.. i to više uopšte nije pitanje kazne lao takve, već tog ličnog osećaja neodgovornosti i prema sebi i prema drugima.“
Da li vam nedostaju putovanja, s obzirom na to da dosta putujete?
„Ne preterano, jer sam se toliko naputovala pre korone, kao Bog da mi je šapnuo tako. Išla sam na Zanzibar, na mora, jezera, u banje, putovalana planine, sve živo što sam mogla, obišla sam. Tako da sam sad mirna. Ove godine ću, kako se i preporučuje naći neko mesto za odmor u Srbiji, i kod nas je prelepo.“
Šta ćete prvo uraditi kad prođe vanredno stanje?
„Ne znam šta ću prvo, kod mene je redovno stanje. Nemam ja tu potrebu da čim se ovo završi trčim odmah negde.. Dostupne su mi prodavnice, pa ništa se tu bitno nije promenilo u odnosu na redovno stanje. Inače, ja sam kućni tip. Kad nemam posla, onda sam i inače pretežno kod kuće. Tako da ja ni kad nije vanredno stanje ne izlazim mnogo, a ni tad ne idem šest puta u prodavnicu. Nema tu nekog specijalnog vanrednog stanja kod mene. Sve mi je sređeno, sve mi je fino. Ofarbana kosa, nokti sređeni, ja sve to sama obavljam. Nokte uvek sređujem, to traje po tri sata, mnogo vodim računa o tome. Imam vremena za maske na licu, za pilinge razne, meni je dobro.“
Sad dok ste u izolaciji, da li pratite domaće serije i šta mislite o kvalitetu serija koje se trenutno emituju kod nas?
„Gledala sam „Crveni mesec“ i nikako da me zainteresuje. Vidi se da je niskobudžetno i ne mogu, prestala sam da gledam. Što se ostalih serija tiče, ne mogu da shvatim zbog čega se toliko insistira na nasilju i na gej ljubavnim pričama. Da se razumemo, nemam baš ništa protiv toga, ali bih volela da se napravi i neka lepa porodična serija, gde ćemo moći svi da sedimo i gledamo. Prosto da cela porodica bude na okupu, a ne da mi bude neprijatno da gledam sa sinom neku seksi scenu. Mislim da nemaju meru, da se sve to malo pogubilo. Inače, veoma malo gledam televiziju, samo ono što ja volim, najviše pratim kanale o životinjama, jer volim životinje.
Imate tri velika psa. Kako izdržavate sa njima sad tokom vanrednog stanja?
„Psi se vaspitavaju kao i deca, potpuno isto, nema tu nikakve razlike. Onoliko koliko vaspitate psa, toliko dobijete od njega, u tom smislu. Od njega uvek dobijete nesebičnu ljubav, ali sad govorimo o nekim navikama. Moji psi su stvarno vaspitani kroz ljubav, nikada ih u životu nisam udarila. Često kažem da volim životinje više od ljudi. Čak i ova korona nam je pokazala koliko su bolji od nas. Oni napolju, a mi unutra. I to tako i treba, pošto je stvarno ovaj svet poludeo. Mene je nekad srmota što sam deo ljudskog roda, iskreno rečeno, kad vidim šta se sve radi i kako se radi. Moje životinje su vaspitane i mi idemo onda kad nam kažu da možemo da idemo. Mi nemamo nikakvih problema, imamo puno ljubavi.“
Šta vas u životu najviše ispunjava?
„Meni sve prija, kad imam mir sa sobom, a uvek sam u traganju za tim mirom u sebi, jer mislim da je to najvažnije. Obično kažem da je to ta mentalna higijena. Kad imate tu mentalnu higijenu, onda vam sve prija, kad nemate to, možete da sedite u prostoriji sa milijardama oko vas i da ste nesrećni i nezadovoljni. Meni prija to što sam u životu uspela nekako sama sa sobom da pronađem mir. Iz tog mira onda radim sve, tada i putujem. Nikad ne idem na put jer se loše osećam, pa da bih pobegla. Ja ne bežim od nemira u sebi na taj način. Prvo ostanem i rešim to nezadovoljstvo, pa tek onda idem. Možete da odete i u Marinkovu baru i da vam bude lepo, a možete da odete i na kraj sveta, i ako u sebi nosite pakao, ni tamo vam neće valjati. Inače sam osoba koja u svemu vidi lepo i traži vrline umesto mane, čak i tamo gde ih možda i nema preterano. Jednostavno napravim bajku od svega, i to je umeće i pitanje ličnosti. Mene gde god bacite, lepo mi je.“
U poslednjih nekoliko godina više vas ima u pozorištu, nego u televizijskim projektima. Zbog čega?
„Kad je reč o serijama i filmovima, tu se uvek okuplja jedna ista grupa ljudi. Da ih ne nazovem „klanovima“, ali ne znam ni kako bih drugačije. Recimo nekakva „zajednica“ u kojoj samo ti pojedini rade, a ovi koji neće da se nameću, a ja na primer nisam osoba koja voli da se nameće, ili da nešto ide i traži, onda oni ostanu van tog kruga. Znaju ko sam, znaju da sam glumica, pa kome treba taj će da me pozove. Ne razmišljam mnogo o tome, a i u pozorištu mi je mnogo lepo i zadovoljna sam. Dosta radim predstave i putujem. Postoji jedna lepa stvar koja se dogodila pre cele ove situacije sa koronom, a to će se verovatno ostvariti kada prođe pandemija. Makedonski Teatar mi je ponudio da budem Prvak njihovog pozorišta, jer imaju pravo na jednog stranca u svom kolektivu. Zvali su mene, što mi je velika čast i rado ću se odazvati. Tako ću vreme provoditi u Beogradu, a po potrebi ću ići da igram predstave u Makedoniji koju inače i mnogo volim.“
Koliko je bilo teško podizati sinove i posvetiti se poslu i karijeri u isto vreme?
„Oni su mi zaista bili prioritet, svuda sam išla sa njima. Gde god da sam putovala, i igrala, vodila sam njih. Stavim ih u prvi red i tako su neke predstave gledali i po 50 puta. Nisam volela da ostavljam decu da ih čuvaju drugi, jer nisam ni rodila decu drugima nego sebi. Naravno da su mi mnogo pomagali majka i otac. Oni, i roditelji bivšeg supruga, uvek su bili tu za mene i decu. Pre svega sam bila tu ja. Ja sam bila takozvani nadzorni ogran, i dan danas sam, moram da przinam (smeh). Bez obzira što Andrej ne živi sa mnom, a David je već pilot, ja sam i dalje supervizor. Moram uvek da znam gde su, i šta rade, ali ih ne davim. Smatrala sam da decu nikada ne treba gušiti, jer tako stvarate kontraefekat. Ja sam sve to nekako znala da hendlujem. Bilo mi je bitno samo mi se uvek jave, da znam gde su i da li su dobro i oni su to poštovali. I tako je ostalo do dan danas. I jedan i drugi kad ih pozovem odmah se jave. Ne moramo mi da pričamo, ne zahtevam da kažu s kim su, gde su tačno, ali moraju samo da mi se jave. Ja već u tom „halo“, sve znam, i kako im je i da li im je dobro, sve ostalo.“
U jednom intervjuu ste rekli da ste sinove sami vaspitavali, koliko je bilo teško izboriti se sa dva muška deteta i izvesti ih na pravi put?
„Ponekad mislim da je lakše kad decu vaspitava samo jedan roditelj. Pogotovo kada roditelji dolaze iz potpuno različitih kuća, u smislu vaspitanja, pa se onda kose i njihovi stavovi o vaspitanju dece. Moja deca su uvek imala kontakt sa svojim ocem, viđali su se, ali ja sam ih vaspitavala i živeli su sa mnom od trenutka kad sam se razvela, pa na dalje. Od vakcina, preko upisavanja u školu, pa u drugu školu, pa sve do odabira profesije i konsultacija oko svega što se ticalo njihovog odrastanja, za sve sam bila zadužena ja. Meni to ništa nije bilo teško. Ne podnosim izraz „samohrana majka“, to mi zvuči jadno, a ja nikada nisam želela da budem jadna, niti sam se tako osećala. Jel sam htela da se razvedem? Jesam. I šta sad tu ima da kukam i da se žalim? Ja sam to htela, izabrala sam taj put i jeste teško, ali to je bila moja odluka. Dobra je stvar to što moj mozak brzo zaboravi sve teško i loše, pa me sestra često podseća na to. I bilo jeste mnogo puta i teško, ali ja sam optimista i svaki period mog života bio mi je lep. Život je i ovakav i onakav, ali moramo da budemo spremni na sve. Uz veliko uvažavanje svih privrženih očeva, ali sam od onih koji smatraju da je uloga i lik majke taj koji određuje život dece kasnije i oblikuje ih. Ako ta karika popousti, ako se majka oda alkoholu, drogi ili nekom poroku, smatram da će to na decu više da utiče. Otac može i da ode i da ga nema, majka nikako. Mislim da deca stradaju pre svega kada imaju loš primer majke, i da tada sigurno krenu pogrešnim putem.Takođe smatram da loš odnos među bivšim supružnicima ne sme da utuče na decu, jer to sve ide preko njihovih leđa i opet su deca ta koja stradaju. Ja ako volim svoju decu, u kakvim god da sam odnosima s tim mužem, uvek ću da pustim decu da idu sa svojim ocem jer je to njihov otac, i to ne sme da ima nikakve veze sa mojim odnosom sa njim. Deca moraju da imaju i tu mušku figuru negde u odrastanju.
Da li ste bili stroga majka?
„Ne volim razmaženu decu. Nikako nisam želela da moja deca budu razmažena i da budu od one dece kojima se da sve što im se prohte, i da rastu pod staklenim zvonom. Ja sam ih nekoliko puta puštala da padnu, jer onda kada se to desi onda nauče. Ne možete da im postavljate jastuk svaki put kad treba da padnu, jer onda neće imati nikakv osećaj za pad. Sutra kad krenu svojim putem, neće im niko postavljati jastuk. Tako da mislim da sam tu jedan dobar posao odradila.“
Da li ste se nekad mešali sinovima u odabir devojaka?
„Nikada. Evo ni dan danas. Meni je važno da oni vole, i ako je to njihov izbor onda nemam ništa protiv. Na kraju krajeva, vaspitavala sam ih na način za koji ja smatram da je ispravan, tako da što se mene tiče svakako ne mogu napraviti pogrešan izbor u tom smislu. Sa devojkama mojih sinova sam fenomenalna, valjda zato što nemam žensko dete. Idemo zajedno u molove, u šoping. Tako da se super slažem sa njima. Čak sam i sa bivšim devojkama svog starijeg sina u izuzetnim odnosima. To što oni raskinu, raskinu, to nema veze sa mnom. Ne raskidam ja, ako su oni raskinuli, a i to je dete koje mi je bilo u kući. I nisam pristrasna majka, to ne volim. „Moj sin je dobar“, a ona nije, pa i ona je nečije dete. Vrlo sam tu lagana.
Od uloge Violete u seriji „Bolji život“, koja je snimljena pre 30 godina niste se mnogo promenili. Kako negujete mladolikost?
„Ja sam neko ko se od svog 8. razreda neguje. Znači to je dug vremenski period. U kući sam imala majku koja je bila profesor književnosti, bila je velika dama i uvek doterana i puno je vodila računa o svojoj koži. I sestru i mene je naučila da je koža, kao najveći organ na telu, jako bitna da se neguje. Koristila sam od bekutan kreme do raznih drugih. Sad sam potpuno prešla na prirodnu kozmetiku i samo koristim organsko, kokosovo ulje i još nekoliko preparata. Takođe je bitnoi da ste vojnik u smislu higijene. I ja zaista jesam. Nikada u životu nisam legla sa šminkom ili da se nisam istuširala. Svi se valjda tuširaju, ali ima dosta žena koje legnu sa šminkom, meni se to nikada nije desilo. Mogu da dođem mrtva umorna, u 6 ujutru sa nekog snimanja ili sa puta, gostovanja, i prvo ulećem u kupatilo i skidam šminku, da očistim lice, namažem adekvatno ulje ili kremu. Tako da, kad kažu „ona izgleda isto“, ima tu dosta posla. Verujte mi da je mnogo, mnogo bitno da rano počnete da se bavite održavanjem svoje kože lica i tela. Što se tela tiče, ja sam genetski na mog oca koji je bio vitak do svoje 86. godine. Mogao je da jede koliko god hoće i uvek je bio mršav. I ja jedem sve, ali trudim se da jedem zdavu hranu. Trudim se da jedem bez glutena jer moj organizam je to sam odbacio. Jednostavno, mislim da čovek sam treba da oslušne svoj organizam. Ne može doktor da vam kaže šta je za vas najbolje da jedete, a šta ne. To vi morate da osetite. Ja godinama već jedem bezglutensku hranu, trudim se da jedem što više zrnevlja, bobica… Ne jedem masno i ne jedem čokoladu onoliko koliko bih mogla. Čokoladu definitvno obožavam i u trenutku bih mogla pola kilograma da pojedem, bez zadrške, ali ne jedem toliko naravno, vodim računa o liniji. Nikada nisam ušla u teretanu, osim ako je nekad trebalo da reklamiram nešto nekom prijatelju. Kod kuće na parteru radim vežbe, jer sam malo i lenja iskreno da idem u teretane. Skidaj se, oblači se, pa tamo puno ljudi, zagledaju te, pa te pitaju nešto. Već dvadeset godina, svaki dan na parteru, imam gumenu prostirku i tu najviše 10 minuta uradim malo trbušnjake, leđnjake, malo se istegnem i to je to. Tako svaki dan, mada i ne mora da bude, nekad i prekršim.“
Kakvo je vaše mišljenje o estetskoj hirurgiji?
„Nemam ništa protiv svega što čoveka čini srećnim i čini zadovoljnim. Mislim da estetska hirurgija ne treba da se radi sa 20 ili 30 godina, jer posle kad to sve padne u pedesetim, nema povratka više. Tu nijedan hirurg ne može da vam pomogne. To treba da se radi kad je žena stvarno u nekim zrelim godinama i kad su to neke korekcije koje su minimalne, da dobije malo osvežen izgled lica, u tom smislu. Opet nisam za to da menja fizionomiju. Pogotovo kod nas glumaca, to je katastrofalno. Zamislite mene sad da uradim estetsku intervenciju na licu da budem neka potpuno druga žena. Ja nikad u životu botoks nisam stavila. Kao glumica to sebi ne smem da dozvolim. Moram da imam izraz, boru, prosto moram, ali ne moram da budem nenegovana.
Svojevremeno ste bili narodna poslanica. Da li biste opet ulazili u politiku?
„Nikada više. Smatram da je to moj pogrešan izbor. Ali sve što sam želela u životu, morala sam to i da uradim, pa se u tom smislu ne kajem. Ja sam osoba kojoj da svi kažu „nemoj“, ja ako sam naumila to da uradim, uradiću. Izuzetno poštujem život i neću da me neko kao marionetu voda kroz njega. Ja hoću sama, makar lupila i 30 glavom u zid. To je moj život i ja ga takvog volim. Ali politika je nešto što pripada ljudima bez mnogo emocije, i ljudima čiji želudac može svašta nešto da svari. Niti sam bez emocije, niti imam jak želudac. Drugo, kada sam ušla u politiku, nisam znala da će da me etiketiraju ljudi. Družila sam se sa svima i smatrala da treba da se družimo svi između sebe. I moram da kažem, nikako nisam bila stranački poslušna, tako da ja nikako ne mogu u politku. Apsolutno sam bila neposlušna, totalno. I dok sam bila u politici, isključivo sam se bavila kulturom, zbog koje sam u stvari tu i ušla. Nisam ulazila tamo da bih zagovarala, da bih se bavila privredom i ekonomijom o kojima nemam pojma, nego isključivo zbog kulture. Međutim, onda sam videla da su glumci jedna plašljiva fela. Ja nisam osoba koja ima problem da kaže. Ali oni su generalno manje više svi strašno plašljivi, tako da mi ništa nisu pomogli, u smislu da mi kažu koji su problemi u tim udruženjima, plašeći se da ih sutra neki ministar ne uhvati na zub. Isto se sećam da je u to vreme bilo kao „jao, Lidija kod Vučića“, a danas su svi ti isti otišli kod Vučića, dok ja više nisam u politici. Nikada nisam živela od koristi, i od toga šta mogu da dobijem. Nisam poltron, i to nikada ne bih mogla da budem, makar me ubili. Da nekom idem niz dlaku, ni to ne mogu. Uvek kažem i to me je doduše 100 puta koštalo u životu. Dosledna sam sebi i mnogo sam srećna što je tako. Iz takvih mojih pogleda na život, mogu da budem i uzor svojoj deci i dobra ćerka, kao što sam bila i prava sestra svojoj sestri i pravi prijatelj prijateljima. U svakom drugom slučaju, ja bih bila neka smuljana ličnost.“
Kakvi ste u ljubavi? Da li ste trenutno zaljubljeni?
„Uvek moram da budem zaljubljena, uvek. Jesam i sad. Ljubav je na prvom mestu, ma kakav posao. Ne mogu da budem kao one „big mame“, pa deca i samo deca. Iako se podrazumeva da sa decom ne može ništa da se meri, ipak sam čak i tokom vaspitanju dece, kada sam se razvela, uvek morala da imam svoje lično zadovoljstvo. Morala sam da budem zaljubljena i da imam neku ljubav, zato što sam tad ispunjenija, srećnija, i samim tim i još bolja majka. Najgore su one majke koje ništa sebi ne priušte, samo deca i onda dođe vreme kad im kažu: „Ja sam zbog vas ovakva, imam 300 kila, nikad nisam imala muškarca.“ Pa što nisi, ko ti je branio? Iskreno rečeno, ja nikada sebe nisam u tom smislu zapostavljala. Uvek sam volela da budem voljena i da volim, u tom nekom muško-ženkom odnosu. Ali tu sam stvarno za pravu, iskrenu ljubav. Ne mogu ja te virutelne ljubavi, preko društvenih mreža. Potpuno se dajem, naravno ako imam kome. Mora da bude obostrano. Nema pljeska bez druge ruke. Isto ne razumem one žene koje kažu „ja njega volim, a on mene ne voli.“ Pa na osnovu čega ti njega voliš, kako? Mora tu da bude akcija-reakcija. Voliš na osnovu toga, ne volim zato što je lep. Naravno poželjno je da izgleda lepo, ali volim ga pre svega zbog onoga što radi za mene, volim ga što je tu za mene, i što on mene voli na kraju krajeva. Naravno govorim o višem nivou ljubavi, nikako niži nivo, niske strasti i ostalo, to je katastrofa.“
Koliko vam je bilo teško u odabiru muškaraca, u smislu da znate da je pravi? Da li ste nekada posumnjali da li je on sa vama zbog vas ili zbog toga što ste Lidija Vukićević?
„Nekako sam sigurna u sebe jer i umem mnogo da dam u ljubavi, tako da nikada nisam pomislila da je „on“ sa mnom zato što sam ja Lidija Vukićević. Na primer kada su mi relativno skoro preminuli otac i majka, na sahrani mojih roditelja su se bukvalno pojavili, od prvog momka do poslednjeg. Niko ih nije pozvao, jer ja stvarno nisam uzela telefon u tom trenutku pa zvala bivše. Eto koliko nema veze to što sam ja poznata ličnost. Šta god da sam, mislim da sam ostavila trag, i da uvek ostavim targ, i u ljubavima i u poznanstvima… Najvažnije je ostaviti taj neki trag.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
