Legendarni Ibrica Jusić, nakon pune decenije, opet u Beogradu

Ceo svoj život i umetnički put posvetio je ljubavi, ovekovečujući je kroz pesmu, glas i gitaru. U susret praznicima, Jusić će beogradskoj publici podariti veče za pamćenje, ispunjeno čistim, toplim emocijama i bezvremenim melodijama iz svoje bogate karijere.

Ibrica Jusić (rođen 1944), jedno je od najčuvenijih imena muzike prostora bivše Jugoslavije – legenda koja je dovela šansonu do umetničkih vrhunaca svojim izuzetnim interpretacijama, naročito tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Proslavljajući šest decenija uspešnog rada malom regionalnom turnejom, omiljeni dubrovački pesnik uz gitaru, dolazi u Beograd po prvi put još od 2016. godine.

Jusić je prvi put nastupio kao pevač uz gitaru na skalinama u Dubrovniku 1965. godine, a karijeru šansonjera započeo 1968, pobedivši na Zagrebačkom festivalu s pesmom „Celuloidni pajac“, za koju je osvojio i nagradu publike. Oslanjajući se na elemente francuske šansone godinama je stvarao prepoznatljiv i veoma autentičan autorski izraz, koji pripada ovom podneblju. To se posebno odnosi na njegove rane radove, kao što su pesme: „Mačka“,„Jubi san vašu ćer“, „Dobro jutro, Margareta“, „Ponoć“. Svejugoslovensku diskografsku slavu stiče albumima „Skaline od sudbine“ (1975), „Nostromo“ (1976), „Ne dajte da vas zavedu“ (1978) i „Čovjek bez kafića“ (1980). Dodatno se istakao vanredno uspelim komponovanjem na stihove Šekspira, Brehta, Paljetka, Antića, Britvića i drugih, te emotivnim izvođenjem prepeva klasika šansone, kao što je „Nemoj poći sad“.

Već decenijama je zaštitni znak Dubrovačkih ljetnih igara, na kojima se redovno pojavljuje kao domaćin ponoćnih koncerata, te uz samostalne gitarske recitale u reprezentativnim Kneževim dvorima. Prekretnica u radu bio mu je prvi simfonijski album „Ibrica“ (1981), urađen u bogatim mediteranskim aranžmanima starijeg brata, maestra Đele Jusića, koji je za Ibricu napisao antologijske pesme, poput: „U svakom slučaju te volim“, „Na Stradunu“ i „Šalom Sarah“.

Umetnički širinu još jednom je potvrdio snimajući u novim, modernim aranžmanima čitav niz najlepših bosanskih sevdalinki, objavljenih na albumu „Amanet“ (2003) – dovoljno je samo čuti „Eminu“ u njegovoj jedinstvenoj obradi. Pozivajući publiku na ovo jedinstveno druženje u Domu omladine, Ibrica Jusić zato s pravom obećava kako će nas voditi „od Šekspira do sevdaha“. Dodatni kuriozitet je to što uvek nastupa sa svojim vernim ljubimcem, psom koji ga svuda prati.

Veličanstvena muzička karijera jednog lutalačkog karaktera, kakvog personifikuje upravo Ibrica Jusić, jedinstvena je u našim krajevima. Napunivši nedavno osamdeset godina, on i dalje pleni vitalnošću, autentičnom toplinom i nadasve umetničkim i ličnim dostojanstvom i gospodstvom.