Srce kuca jače: Kako je MMF na Divčibarama postao više od festivala

Uoči jubilarnog izdanja festivala, razgovarali smo s jednim od osnivača, direktorom festivala Matijom Tripkovićem, o tome kako se MMF oblikovao kao pokret, zašto je priroda glavna zvezda festivala i šta znači poverenje u svetu u kojem se sve meri profitom.

1. Sećate li se prvog trenutka kada ste shvatili da MMF nije samo još jedan festival, već nešto što ljudima postaje lično?

MMF je prošao kroz vrlo interesantan period između 2020. i 2022. godine, kada je, kao relativno mlad festival, uprkos svetskoj pandemiji i okolnostima koje je izazvala, pokazao da je više od još jednog festivala - postao je lična stvar za mnoge ljude. Dobro pamtim tri trenutka koja su, meni lično, bila najbolji pokazatelj da radimo pravu stvar.

Prvi takav trenutak dogodio se 2020. godine, kada zbog pandemije nismo mogli da održimo festival u uobičajenom formatu, ali smo organizovali jedno veče na Divčibarama. Neočekivano, odazvao se veliki broj ljudi. U toj opuštenoj atmosferi, oslobođenoj logističkog pritiska standardnog izdanja festivala, konačno sam imao priliku da i lično upoznam ljude čija su mi lica bila poznata, jer sam ih sam godinama iznova viđao na fotografijama MMF. Tako sam prvi put sreo tri dame koje već tradicionalno dolaze na MMF. Zahvalio sam im što su i te godine bile tu, a one su mi rekle da je MMF njihova mala tradicija: tri drugarice dolaze sa decom, a svake godine izvlače slamku koja će se s decom vratiti kući ranije, dok druge dve ostaju na festivalu do kraja večeri.

Drugi trenutak bio je 2021, kada smo morali izmestiti lokaciju Čarobne šume i Vinil bine. Dok smo pripremali teren, prišao nam je čovek sa troje dece na kvadu, detaljno se raspitujući gde će šta biti. Tek kasnije sam, uz pomoć fotografija, shvatio da je on deo porodice koja nije propustila nijedan MMF. Tada sam zaista osetio da nas ljudi prate pažljivo i sa istinskom osvećenošću.

Treći, možda i najvažniji trenutak, bio je te 2022. godine, kada smo svi znali da će tokom celog festivalskog vikenda padati kiša, ali ljudi su i dalje dolazili – u kamp, na festival. Ništa ih nije zaustavilo, a svuda oko nas su bile čizme, kabanice, mini peći, šatori ojačani za nevreme. Prišao sam jednom čoveku sa detetom i doslovce pitao: „Zašto ste došli po ovoj kiši?“ On se samo nasmejao i rekao: „Zato što znamo gde dolazimo“. Tada sam definitivno shvatio - MMF nije samo festival. On je u mnogim srcima koja kucaju jako postao poseban osećaj i mesto pripadanja, deo njihovih ličnih, intimnih tradicija.

2. Organizovati deset godina festival sa snažnim ekološkim principima i autentičnim duhom na planini nije lako. Koji je bio najveći izazov – održati entuzijazam tima, veru u uspeh ili sprovesti sve ideje u stvarnost bez kompromisa?

Reč „izazov“ često se koristi u korporativnim sistemima kao zamena za „problem“, jer je tamo zabranjeno govoriti otvoreno. Zato ti sistemi često postaju tromi, nekreativni, pa i destruktivni.
Ako bih MMF morao da opišem jednom rečju, to bi bio – prkos. Prkos svima koji tvrde da se festival ne može organizovati bez većinske državne podrške, bez velikih imena, bez noćnog programa, s početkom u podne... i bez brojnih drugih “uslovnosti”.

Ali da ne zvuči kao da je MMF nastao iz inata - ono što ga je zaista pokrenulo i održalo je potreba. Potreba da se stvori nešto što ne postoji, a nedostaje: prostor i sadržaj u kom se zaista
uživa, iskreno, bez previše kalkulacije. Ljudi prepoznaju tu potrebu – i kroz nju su godinama gradili festival zajedno s nama. Tako je nastala MMF zajednica.

3. Nova lokacija – još dublje u šumu, ali bliže centru. Kako se zapravo bira „srce“ jednog festivala i šta ova promena znači za posetioce, ali i za vas kao organizatora?

Lokacija je DNK svakog festivala ili važnog događaja - to je prostor iz kog priča raste i na koji se oslanja. Od samog početka, MMF je zamišljen kao planinski festival sa šumom u glavnoj
ulozi, pa je prirodna scenografija bila naš temelj. Ali ono što je zapravo srce festivala – to su ljudi. Publika koja se vraća iz godine u godinu, koja zna svaku stazu, svaki detalj, svaki ritam MMF-a. Zajednica koja nas ne posmatra sa strane, već festival gradi zajedno s nama.

Još 2019. poslali smo poruku: “Srce kuca jako!” ne samo kao slogan, već kao istinu o tome šta MMF jeste. Sve što se dogodilo narednih godina – od izazova pandemije do kišnog vikenda koji nije sprečio dolazak hiljada - samo je potvrdilo da to srce čine ljudi koji ne odustaju, i da je ta zajednica naša najjača snaga.

Zato i sada, kada menjamo lokaciju , odnosno idemo dublje u šumu, ali smo logistički bliži centru Divčibara, znamo da ne gubimo ništa od onog što MMF jeste. Naprotiv. Ova promena je znak rasta, ne skretanja s puta. Planina je tu, šuma je tu, a srce MMF-a nosimo sa sobom. Za nas kao organizatore, to je i uzbuđenje i odgovornost i mnogo više logističkog posla. A za posetioce - to je poziv da zajedno napišemo novo poglavlje, uz poznatu emociju i novi doživljaj.

4. MMF ove godine donosi i prvu solarnu binu u regionu, filmove među borovima i koncerte u zlatnom satu – spoj prirode, umetnosti i zajednice. Da li festival danas još uvek deluje kao pionirski eksperiment, ili je već postao jasan model za održive festivale budućnosti?

Nismo mi izmislili festivale, niti donosimo revolucionarne inovacije, već mnoge dobre stvari preuzimamo, prilagođavamo i primenjujemo. MMF se ugledao, a i dalje se ugleda na mnoge festivale, kako domaće, tako i regionale, ali i evropske i svetske. Isto tako, znam da se mnogi već ugledaju na MMF, koji je za ovih 10 godina postao dokazani putokaz za festivale sutrašnjice. Razlozi su jasni: MMF je prepoznao potrebu, a bio dovoljno hrabar da istraje u ideji i primeni postavljenih principa. To se najviše odnosi na lokaciju, radno vreme i ekološke poruke koje MMF kao plataforma šalje svojim posetiocima.

Naš festival je svakako pionir u regionu ako govorimo o temama održivosti i promovisanju ekologije podjednako kao i muzičkih i svih ostalih festivalskih sadržaja. Drago mi je da neke stvari koje smo primenili među prvima, danas postaju standard na većini festivala, a tu prvenstveno mislim na festivlaske čaše i izbacivanje jednokratne plastike. Ipak, to je samo jedan mali korak na putu ka održivom festivalu. Deljeni prevoz, veći udeo obnovljivih izvora energije u ukupnoj festivalskoj potrošnji, smanjenje upotrebe vode, kao i sortiranje otpada tokom i nakon festivala je nešto što ne samo da smanjuje karbonski otisak festivala, već i edukuje ljude da slične navike primenjuju i kada se festival završi. U tom smislu bih rekao da je MMF postao svojevrsna edukativna platforma i na još jedan način mnogo više od običnog festivala.

5. Publika MMF-a ga ne doživljava kao još jedan letnji festival, već kao nešto lično. Kako se gradi takva veza između festivala i njegove zajednice?

Gradi se poverenjem. Mislim da je publika u Srbiji često potcenjena - kao da joj se unapred uskraćuje prilika da prihvati ili podrži nešto novo, najčešće pod izgovorom da kod nas ne postoji tržište za tako nešto. A istina je upravo suprotna – publika uvek daje šansu. Samo traži da je ta šansa opravdana.

U tom odnosu međusobnog poverenja, MMF je postao mnogo više od festivala. Postao je prostor slobode, prirode, umetnosti i druženja, koji se ne meri samo programom već i osećajem koji ostavlja. Zauzvrat, naša publika je od sebe napravila zajednicu – MMF zajednicu, koja svesno brine o tome da festival ostane veran sebi, i da nikada ne postane „još jedan“ u nizu. To je veza koja ne zavisi od lokacije, ni od line-upa, već od vrednosti koje se prepoznaju i čuvaju.

6. Koji je bio najneobičniji trenutak u ovih deset godina koji vas je podsetio da radite nešto drugačije?

Pre nekoliko meseci, stigla nam je poruka na Instagramu, ispod jedne fotografije sa prošlogodišnjeg festivala. Pisalo je, parafraziraću: „Dete na slici više nije dete. To je sada momak koji je bio na svakom izdanju MMF-a do sad i jedva čeka da ponovo dođe.“

Zaintrigiralo nas je, pa smo rešili da ga kontaktiramo. Odgovorio nam je momak po imenu Relja, i ispričao priču koja nas je istovremeno i raznežila i osnažila:

„Ne možete da verujete koliko mi je drago što ste me pronašli. Na MMF dolazim od prve godine, tada je još bio u kampu Breza, a ja sam imao 6 godina. Danas imam 16, upisao sam gimnaziju, a 2024. sam prvi put bio sa društvom, ne sa roditeljima. Drago mi je da budem deo svega što je vezano za festival. Samo mi recite ideju, spreman sam za svaku saradnju sa MMF-om, uz koji rastem.”

Relja nas je, svojom jednostavnom i iskrenom porukom, na najlepši način podsetio zašto sve ovo radimo. U vremenu kada mnogi govore o preseljenju festivala, nedostatku podrške države, ograničenim budžetima i velikim imenima koja zbog toga ne dolaze… postoji i druga strana ove priče. Strana koja ne traži reflektore i izgovore, već prostor za povezivanje, rast. I tu se krije prava vrednost - ne u brojevima, već u ljudima. A ako jedan dečak može odrasti uz festival, i sa svojih šesnaest želeti da ga gradi dalje zajedno s nama, onda znamo da radimo pravu stvar. I da nismo sami.