ISPOVEST "Crna Gora mi uplaćuje radni staž, a ja nikada nisam bio zaposlen": Poznati pevač prvi put otkriva sve o sklanjanju sa estrade, brakovima i tajni koja se krije iza njegovog velikog hita

Edo Abdović, jedan od najtraženijih pevača devedesetih godina je pre više od 20 godina nestao sa scene, njegov odlazak i danas se prepričava, a u emisiji Ispovest pevač je odlučio da odgovori na sva pitanja na koja je ostao dužan svojoj publici.

Posle duge medijske pauze ste se vratili na estradu.

"Eto, posle nekog stvarno dugog perioda sam opet došao u Beograd, bez obzira na to što sam i ranije živeo ovde, bogami, jedno 15-16 godina. Tako da eto, ovo je neki moj povratak sa novim pesmama i nekom novom energijom".

Je l' se Beograd promenio?

"Pa, bogami, jeste. Odnosno, naravno, malo se više i izgradio, ali je i velika gužva postala. Evo, i sad sam jedva stigao do vas. Bukvalno haos. Nadam se da to ne traje ceo dan, već da je u ovo vreme kad se ljudi vraćaju s posla".

Je l' gužva na estradi? Kako Vam se čini sad kad ste se vratili posle tako dugo vremena? Kakva je situacija na sceni?

"Na sceni se mnogo toga promenilo. Sad ima baš puno, puno pevača i pevačica, full je, što se kaže. Ali, šta znam, ja volim da čujem sve tako, Bogu hvala da ih ima još više što se toga tiče, pa će se polako izdvojiti oni koji znaju da rade svoj posao i koji zaslužuju svoje mesto pod ovim nebom".

Kako ste počeli da se bavite muzikom?

"Ja sam išao u nižu i srednju muzičku u Podgorici, inače sam iz Podgorice. Školovao sam se za muziku i veoma rano sam počeo da radim. To su, uglavnom, bile kafane - sevdalinka, tu je bio i početak nekih modernih talasa kao što je Toma Zdravković, kao što je Muharem Serbezovski, ta neka plejada umetnika koje i danas slušamo i koje, naravno, pamtim, jer sam bio dečak, oni su za mene tada bili, a i danas su, velika imena, a i negde moj putokaz kako treba raditi taj posao".

Jeste li od njih učili kako da se ponašate, pevate, da priđete publici?

"Znate kako, ja kažem, to je ipak bilo neko mirnije vreme nego danas i to ste sve morali učiti u hodu, da budete normalni, da ste vaspitani, pošteni pre svega, da radite svoj posao onako kako treba".

Ko Vas je uveo u ovaj svet muzike?

"Moja porodica je inače muzička porodica iz Podgorice. Otac mi je bio koreograf u Domu omladine, tako da mi baš imamo tu familijarnu tradiciju da smo se svi bavili muzikom, ili svirkom ili pesmom".

Je l' bilo tad neke zarade? To su bile koje godine?

"Sad si me zatekao tim pitanjem. Davno je to bilo. Bilo je zarade. Znate, kad je čovek mlad, tad je bilo 10.000, 5.000. To je bila stvarno velika para, pogotovo za jednog dečaka kao što sam bio ja. I naravno da je bilo zabavno i bilo je predivno."

I, kako ste od gitariste, harmonikaša i bubnjara postali pevač?

"Nisam bio gitarista, svirao sam bubnjeve, klavijaturu i harmoniku. Pa, lako. Znate kako, to je ono - stepenica po stepenica. Iskreno, nisam sebe video kao pevača do neke 16, 17 godine, ali eto, to se negde, uglavnom, kad nam je falio pevač, ja uzmem pa otpevam jedan blok, pa su me terali: 'Hajde, Edo, otpevaj'. Tako da, eto kroz to sam počeo da pevam i eto, posle toga mi ostade profesija - pevač".

Devedesetih godina ste bili izuzetno popularni...

"Pa, delimično, hajde da kažemo".

Dobro, imali ste jedan jako lep album koji ste izdali tad.

"Jeste, to je bio taj, da kažem, moj prvi album, koji se zvao 'Istina'. To sam snimio za MAT produkciju, televizija Palma tadašnja. Taj album je baš dobro prošao i imao je baš, mogu da kažem, velikih hitova koji se, naravno, i dan danas pevaju i bukvalno eto, posle toga, posle nekih 7-8 godina od tad, kad sam malo radio, stvarao, tu sam negde prekinuo tu priču vezanu za javni posao".

A zbog čega?

"Pa, ne znam. Jednostavno su se desili neki momenti kad mi se nešto, da budem iskren, nije dalo. Možda sam bio i previše emotivan i falila mi je možda i kuća, Podgorica i negde mi je, za moj senzibilitet, bilo i previše toga da snimam. Mada, u tom trenutku i nisam video nešto da kažem, što bi se meni dopalo, da bih mogao nastaviti da radim".

A šta Vam se nije dopalo? Je l' taj noćni rad, preduge vožnje?

"Nije, nije to. Ja sam, posle ovog mog prvog albuma, imao još jedan album koji sam odradio sa Milijem Milićem, s Miligramom, i sa Marinom Tucaković, to smo izdali za PGP RTS. Iskren da budem, ja nisam nešto mnogo ni reklamirao aj album, bio sam nešto umoran - najiskrenije".

Da li se sad kajete možda što niste nastavili da reklamirate te pesme, više nastupate, možda i povećate cenu svojih nastupa?

"Pa, nisam, nisam. Iskreno, ja sam inače zaljubljenik u muziku, tako da meni u tom periodu nisu bili prioritet ni novac ni ne znam šta. U suštini, prioritet mi je bila emocija, ljubav prema muzici i taj osećaj, a ne novac. Tako da se nisam vodio u tadašnje vreme, kao danas ljudi što se vode, da je samo bitna ta zarada. Bitno mi je bilo da pevam, ali nešto što ja osećam i volim, tako da sam i zbog toga dosta prestao da pevam i snimam".

Prva pesma koja Vas je proslavila je "Čudna žena beše Vera".

"Da, to je prva pesma koju sam ja snimio, i to na insistiranje tadašnjeg direktora televizije Palma Miće Jovanovića kojeg pozdravljam. Inače, to je izvorna makedonska pesma koju je pevao Spasovski. Mića je baš insistirao: 'Hajde, svi prave obrade, daj odradi i ti'. I, 'ajde da stavimo i tu obradu, s tim što je ta pesma napravila jedan stvarno bum, i meni se veoma dopadala. Tako da je pesma postala hit, baš veliki".

Je l' Vas to vinulo u zvezde?

"Pa jeste. Uglavnom je ta 'Vera' odradila taj prvi momenat, a posle nje je jedna sledeća koja se zove 'Ja ću i dalje da ti pišem pesme'. To je druga pesma koja je odradila približno sličnu priču kao 'Vera'. Pa onda ide 'Čežnja', 'Majko'... Ima tu dosta lepih pesama koje, bogami, pa evo nekih tridesetak godina opstaju u etru i ljudi vole da ih čuju".

Da, Peđa Jovanović je presnimio tu pesmu "Ja ću i dalje da ti pišem pesme" i tako je postao poznat.

"Da, da budem iskren, Peđa je mene nazvao da me pita može li da snimi tu pesmu. Ja Peđu znam baš od ranije, i njega i Nenada. Tako da su mi svakako bili dragi jer su pošteni i dobri momci, i kad me pitao: 'Edo, da li bih ja mogao da snimim tu pesmu?', ja sam rekao: 'Lutko moja, naravno, sa rećom'. I eto, sad vidimo, što je meni izuzetno drago, ta pesma mu je dala vetar u leđa i Peđa je sad jedna ozbiljna zvezda".

Je l' bila neka Vera u Vašem životu možda, pa ste zbog nje odustali od estrade?

"Pa nije, Vera nije. Naravno, bile su neke druge devojke, neke druge Vere. Ali, Vera je samo za pesmu, a Vera u životu je nešto drugo".

Oženili ste se jako mladi prvi put.

"Pa, nisam bogami mlad. Prvi put sam se oženio sa 36 godina".

Što u 36? Je l' nikad nije kasno?

"Za mene je sama ta priča o braku za svakog mladog čoveka, da strekne čovek, barem ja se nisam opuštao. Čovek razmišlja, to je nekako za ceo život i mora da prođe neki duži period, ali posle toga sam probio led, kao što jedna moja pesma kaže".

Razveli ste se od prve supruge, pa ste se opet oženili.

"Da, sa prvom suprugom imam sina koji ima 14 godina, a sa drugom suprugom imam devojčicu koja ima sedam godina".

Sad su tinejdžeri, dečak je tinejdžer.

"Pa, tinejdžeri. Inače je super momak, super dečko, inače je dobar šahista. Išao je na takmičenje, ja mislim da je bronzu uzeo dole kod nas u Crnoj Gori".

Je l' postaje buntovan sad? Hvata li ga pubertet?

"Znate kako, šahista ima smirenost, a devojčica, moja Hana je balerina, tako da smo sad u fazi baleta".

Dobro, zanimljiv je život svakako i lepo je imati više dece. Kako ste podneli razvod ako ste se tako kasno oženili i razmišljali dugo?

"Ja razmišljam na onaj način - kad nešto ne ide, ne treba siliti. Dokle god se možemo razumeti i sporazumeti, sve je lagano, ali kad dođe onaj momenat da se ne razumemo, onda je bolje i za mene i za nju da ostanemo prijatelji jer ipak imamo dete i to je suština priče".

Je l' bilo možda teško njoj da bude sa pevačem u braku s obzirom na Vaš posao, to su uglavnom kafane, kasni sati?

"Da budem iskren, ja je nikada nisam pitao o tome. Postoji još jedna varijanta - znala je ko sam i koji je moj posao. Ne može jedan pevač da sedi kod kuće i da zarađuje za porodicu, da obavlja sve one rabote koje treba da obavlja".

Rekli ste da ste sve vreme nastupali po kafanama i restoranima, da li ste mogli od toga da živite normalno ili ste morali da se zaposlite negde s obzirom na manjak popularnosti?

"Nisam ja nikad radio ništa drugo sem muzike, što sam pevao i svirao. To je negde moj život i, hajde da kažem, ne mogu reći da je novca bilo u izobilju, ali sam imao za jedan solidan, pristojan život. Ja i sada kažem, da ne znam koliko para imam, opet bih živeo kao i do sada".

Je l' to znači da niste uplaćivali radni staž nikada?

"Pa, ja sam kao jedan od 10 umetnika dole u Crnoj Gori koji su dobili to na državu, kao zaslužnih ljudi iz Crne Gore tako da to ide nekim svojim tokom. Isken da budem, ja to nisam ni tražio".

Kako ste dobili to?

"Pa, oni su pravili neki spisak ljudi koji su, po nekom njihovom kriterijumu, bili zaslužni za neku lepu priču u Podgorici i u Crnoj Gori i tako sam dobio".

Jeste li se bavili politikom jedno vreme? Nešto su mediji pisali.

"Nisam se bavio politikom nikad. Bavio sam se na način na koji se svi bavimo politikom - nešto mi smeta nešto mi ne smeta. Elem, hteo sam da kažem jednu stavku, sad sam u skorije vreme pevao, sad su kod nas na vlast došle demokrate, i ja sam pevao jednu pesmu o Podgorici, a pre toga sam pevao istu tu pesmu za druge stranke, ali o čemu se tu radi? To je pesma o gradu Podgorici, nije politička, a u toj pesmi smo pevali nas četvorica - ja, Sergej Ćetković, Pero Trokadero i pokojni Igor Perazić. S obzirom na to da je Sergej ovde u Beogradu i tu peva, jedino sam ja ostao u Podgorici i kad god je bila neka fešta, naravno za novčanu nadoknadu, zvali su da otpevam pesmu - naravno, to mi je posao. I onda su počeli: 'Ovome se ne zna u kojoj je stranci'. A ja, inače, nisam ni u jednoj. U stvari, jesam, u muzičkoj stranci. To je jedino što sam ja".

Vi ste na početku karijere snimili neku himnu za fudbalski klub?

"Pa to je ta pesma. O Podgorici: 'Ja ću zvezde sreće da nađem tu sad, tu su moji snovi, to je i moj grad'. Upravo je to ta pesma. I onda je negde Crnogorci doživljavaju kao himnu Varvara, navijača iz Podgorice i navijača Budućnosti. Uglavnom, opet, ta pesma je vezana bukvalno za Podgoricu i naš grad".

Pevači koji su devedesetih počinjali karijeru, govore da je bilo dosta više kriminalaca koji su dolazili u kafane, pa su ih terali da pevaju do osam ili 10 ujutru. Jeste li imali Vi tih problema?

"Ne, to ne znam. Ja to ne mogu da kažem jer to stvarno nisam imao nikad. Poznavao sam dosta ljudi i iz kriminalnog miljea i ovoga i onoga, ali nisam nikad imao to, kao što rekoh, jer su za mene sve to gosti koji žele da se zabave i uživaju i to je to".

Ko Vas je naterao ili ste možda Vi sami odlučili da se vratite na estradu? Snimili ste dve pesme pre godinu, godinu i po dana...

"Pre godinu, godinu i po dana izdao sam tri pesme koje su prelepe. Jedna se zove 'Javi se, kumara' koja je jedna divna pesma, pa onda 'Kao dete duša plače' i 'Stara kuća'. To su te tri pesme. Autor pesme 'Kao dete duša plače' je naš čuveni Milan Miletić, Kruševljanin i meni jedan od dražih ljudi. Drugu pesmu 'Javi se, kumara' su radili Ćento i Dido Stanojević, moji drugari iz Podgorice, a pesmu 'Stara kuća' je radio Đuro Mihaljević, inače moj veliki drug i prijatelj, isto muzičar iz Podgorice".

Je l' bila Vaša želja da se vratite i snimite pesme?

"Naravno. Zašto? Zato što mislim da sam sad opet u nekoj dobroj energiji i voleo bih da otpevam i odradim sve što je do mene i da pokušam da vratim tu neku moju lepu priču i da pevam pesme koje ja volim, pa videćemo za sve ostalo".

Je l' žene reaguju isto kao i devedesetih godina?

"Te žene koje su reagovale na mene, one su se verovatno i udale, njihova deca su sad momci, tako da ja sad to žene i to, to je druga priča. U svakom slučaju, možda se nekoj i svidim".

Bili ste veliki zavodnik devedesetih godina.

"A dobro, kad je čovek mlad, to je druga priča. Kad ste mladi, sve to ide spontano i svojim tokom".

Je l' Vam imponovalo to u mladosti? U tim dvadesetim, tridesetim godinama, dok se niste oženili?

"Pa, naravno. Moram da ispričam... Momenat kad sam snimio 'Čudna žena beše Vera', počeo taj spot da se vrti, mi izlazimo po gradu, ja tek posle mesec dana kad prođem ulicom, čudim se što me gleda žena i mislim da me poznaje negde iz Podgorice. I onda tek počinješ da osećaš da te ljudi prepoznaju po tome što si otpevao i onda počinje da ti bude drago".

Kako su Vam se udvarale? Na koji način su Vam prilazile?

"Pa zavisi, neka namigne, neka ne namigne. Šalim se. Pojma nemam. Sve je to bilo, da kažem, to su momenti neki koji su lepi kad mi se neka svidi ili se ja njoj svidim i ako ima neke lepe hemije i tu se ostvare ti neki kontakti za druženja".

Jeste li rasplakali nekoga tokom pevanja nekad?

"Rasplakao jesam. pre tri godine sam imao dole u Podgorici par koncerata i onda, imam jednu pesmu koja se zove 'Majko'. To je, generalno, meni moja najmilija pesma. Uglavnom kad pitaš pevače koja im je najbolja, ne mogu da izaberu, ali meni je ta najdraža jer je i melodijski lepa i pevačka je, prostrana, možeš da pevaš, a ima i dobru emociju i tekst".

Znači, ljudi se rasplaču na tu pesmu?

"Da, baš na tom koncertu bukvalno sam čuo u publici jecaj jer je pesma i lagana i napravili smo tu dinamiku i baš sam čuo te jecaje i sav sam se naježio. I meni je malo falilo da zaplačem, pošten da budem".

Jeste li je posvetili možda svojoj majci?

"Naravno. Nije to moja pesma, tu pesmu je pravio Slobodan Kovačević, moj isto dobar prijatelj i drug, ali je stvarno tu pesmu odradio vrhunski i ja je zovem - to je moja pesma".