"Bio je izvanredan, voleo je svoju porodicu, bio je dobro dete, stvarno dobro dete. Bio je uvek nasmejan i raspoložen, stalno je negde trčuljio i ja bih rekla da je bio uvek 20 santimetara iznad zemlje, stalno je skakutao. I na pozornici je bio takav.Trčuljio stalno, trčuljio, nikada nije imao mira na jednom mestu. Nemirna duša“, prisetila se Boška Radulović (93) svog prerano preminulog sina Nenada Radulovića Neše Leptira.

Navršilo se 30 godina od kada nas je napustio „večiti dečak jugoslovenske pop rok scene“ Nenad Radulović Neša Leptir (13. septembar 1959-12. februar 1990), koji je sa grupom „Poslednja igra leptira“ za samo 10 godina aktivne muzičke karijere ostavio neizbrisiv trag na muzičkom podneblju nekadašnje države. Majka Boška u razgovoru sa drugim sinom Željkom priseća se Neše…

„Kada je bio klinac komšinice su ga hvalile da je uvek kulturan i fin, uvek pritrči da im pomogne kada nose nešto teško. U paviljonima nismo imali lift i uvek je komšinicama pomagao da nose do stana neki težek zavežljaj. Svakome kaže, i koga zna i koga ne zna, dobar dan i kulturno se javljao“, priča Boška.

Radulović je karijeru započeo kao frontmen benda „Poslednja igra leptira“ 1979. godine, a do 1981. godine nastupali su kao akustičarski sastav održavši više od 200 koncerata bez ijednog snimljenog albuma.
Godine 1982. snimili su prvi studijski album predstavivši se, uz kultne pesme „Vrati se“ i „Nataša“, kao potpuno nova i autentična pojava na pop – rok sceni. U tom periodu uspeli su da bez muke 15 puta rasprodaju koncerte u Domu sindikata.

Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: „U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge, i meni i njemu krila se stežu“, a ljudi su govorili da su mogli biti i na pet koncerata zaredom, a da imaju utisak da su prvi put.

Na prvom zvaničnom koncertu u Domu sindikata danima na blagajni je stajala nalepnica „rasprodato“. „Sve komšije su se spremale za taj prvi koncert u Domu sindikata. Svi smo se spremali svečano“, priča baka Boška, koja se u svojim poznim godinama svega seća kao da je bilo juče, pa i koncerta kada je Neša imao grip i 39 temperaturu, ali je izašao na scenu. Govorio je: „Ko sam ja da zeznem 1.800 ljudi?“.

Nizali su se koncerti širom tadašnje države i vanvremenske pesme „Grudi moje balkanske“, „Taksi“, „Dečko ’ajde oladi“ , „Jeleni umiru sami“, „Vrati se“, „Srce od meda“, „Kurs za šmekere“, „Ruska čokolada“…koje su ostale kao svedočanstvo Nešinog specifičnog, vrcavog duha prepunog inteligentnog humora, neusiljene duhovitosti, ali i duboke emocije.

„Jednom nisam mogla da uđem u stan, nisam imala ključeve i, šta ću, odem na koncert. Oni me smeste na balkon i Neša u jednom trenutku dovikne: I moja mama se smilovala da dodje. E,mama, ključ je kod teta Nade“, govori uz osmeh i sa setom majka Boška, a brat Željko se nadovezuje da je to zapravo bila Nešina najava pesme „Nataša“.

„Išao je na časove harmonike kod Slavka Mandića, a onda je svirao sve“, govori dalje majka Boška. „Na koncertu se dohvatio palica, pet minuta udarao i onda je rekao, dobro i ovo znam, idemo dalje. Na kraju mi je rekao: Jedino violinu nisam probao“, dodaje Boška.

Dok se priseća kako se Neša u farmerkama i sunčao na plaži i kupao u moru, gleda u fotografiju na kojoj mazi lane pa joj se vraća slika kada su bili u zoološkom vrtu i pili kafu sa tadašnjim direktorom zoovrta Vukom Bojovićem i da je „Poslednja igra leptira“ bila prva grupa koja je održala koncert u zoovrtu.

„Ne znam otkud ja znam Bojovića“, kaže, a sin Željko joj odgovara: „Znala si ti mnogo ljudi“.

Možda upravo zahvaljujući Neši, koga su mnogi znali i voleli. „Interesantno koliko su ga ljudi slušali i poštovali, a on je samo trčuljio“, zapaža Boška.

„Zato što im je bio duhovni otvor u svet“, objašnjava joj sin Željko, dok se pripremaju za odlazak na groblje na godišnjicu smrti svog voljenog sina i brata.

Oboje se slažu da je Radulović bio „meka dušica“, „osetljiv na sirotinju, nemoćne, ranjiv prema dobrom“. „Otišao je da kupi jelku za Novu godinu. Pipa je rukama: Pa ovo je živo, nije plastično. Ovo su posekli jelku! Posekli jelku, živu jelku posekli! Pa ima plastične, zašto su posekli?!!! I plakao je“, seća se Boška.

Jednom se, kaže, vratio kući sa nekoliko kitica uvelih ljubičica koje je kupio na Zelenom vencu. „Pitam ga zašto je kupio uvele ljubičice, a on kaže: Baka sedela na kamenu i smrzla se i ja sam joj dao sve pare i uzeo joj sve ljubičice pa sam je odveo u ono kafanče da se ugreje“, ispričala je Boška.

Retko je, sećaju se Boška i Željko, imao para i kada bi ih imao, sve je delio sirotinji. „Posebna priča su bili taksisti. Kada je imao para, davao im duplo, a kada nije imao, vozili su ga besplatno. On se samo taksijem vozio i kad god bi se pojavio, zvali su ga: Nešo, ulazi, ulazi. Jednom sam se sa njim vozila i kaže sad imam para, na šta mu taksista odgovara: Znam, izvukao si majci iz džepa. Tako sam videla da nekada nije imao da plati“, prisetila se Boška.

Jednom su ga u metrou u Parizu odžeparili i nije imao ni za pola noćenja. „Ušao je u prvi motel, zamolio ih da ga prime i primili su ih“, govori baka Boška i odmah se priseti i da je na putu do Pariza na poleđini karte napisao pesmu.

„Išlo mu je, pisao iz cuga, dok su drugi spavali, on je stvarao, pa je izmedju dva koncerta u kombiju pisao. Imala sam te njegove ceduljice – s jedne strane račun, s druge pesma. Stalno je nešto zapisivao, na parčetu novine, ulaznici, salveti iz kafane, pokušao i na toalet papiru, ali nije moglo“, priča Boška.

Tokom desetogodišnje karijere „Poslednja igra leptira“ je izdala pet studijskih albuma, prodali su preko 600.000 ploča, svoju veliku scensku originalnost pokazali na više od 1.500 koncerata čime su ostavili neizbrisiv trag u pop kulturi na ovim prostorima.

Nenad Radulović bio je i jedan od najkreativnijih umetnika koji su delovali u okviru „Indeksovog radio pozorišta“, a Boška kaže da je od ranog jutra zbijao šale pa kada bi otvorila prozor, on bi izjurio i pitao ko je pustio pingvine u rano jutro.

„To je bilo u njegovoj biti. Kad se pojavi, lupi nešto i odmah svi u vrisak. Nije namero pravio predstavu, jednostavno je bio takav“, kaže Boška, a prepričava se i da je pred samu operaciju tumora na mozgu pravio šou na VMA i kad je anestezija počela da deluje, obratio se osoblju imitirajući Slobodana Miloševića: A sad, svi na svoje radne zadatke!

Godine 1986. Neša je počeo sa snimanjem šestog studijskog albuma, ali je jedino za pesmu „Modra bajka“ uspeo da snimi tonski zapis.

Neposredno pred smrt, u bolnici, napisao je tekst za pesmu „Suze sa zvezda padaju“ za koju je, po želji njegove porodice, 28 godina kasnije Milan Đurđević, frontmen benda „Neverne bebe“, napisao muziku i aranžman.

Živu uspomenu na njega čuvaju njegove pesme koje pevaju i genaracije koje danas slušaju potpuno drugačiju vrstu muzike, prijatelji, saradnici i porodica – majka Boška, brat Željko, snaha Vesna i bratanac Nikola koji je krenuo stričevim stopama te glumi, peva i svira gitaru pa je i u spotu „Suze sa zvezda padaju“ odigrao upečatljivo i potresno ulogu Nešine životne priče.

Samo dan pred smrt na lekarskom receptu zapisao je: “Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta”.

Nenad Radulović preminuo je 12. februara 1990. godine, a samo 20 minuta pre nego što će zauvek sklopiti oči, brat Željko ga je pitao kako je, na šta mu je Neša odgovorio: „Pa, ne mogu baš da igram fudbal“.
Plato ispred Ustanove kulture „Vlada Divljan“ u Beogradu, od 17. decembra 2011. godine, po njemu nosi naziv Plato Neše Leptira. Porodica najavljuje inicijativu da jedna od ulica u Beogradu ponese njegovo ime.