Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
0
Beograd se može pohvaliti izuzetno vitalnom scenom. Mnogo toga se dešavalo iza kulisa po svemu neobične godine. Sana Garić važi za multi talentovanu umetnicu, dragu saradnicu i rado viđenog gosta mnogih kulturnih događaja, od galerijskih prostora do koncertnih dvorana i festivala.
Pročitajte još:
U muzičkom smislu Sana je prolazila nekoliko stvaralačkih faza ali je svoj izraz pronašla u elektro pop zvuku pretočenom u debitantski solo album iz 2016. godine, sa kojim i počinjemo naš razgovor tokom šetnje Tašmajdanskim parkom.
Prošlo je pet godina od objavljivanja tvoje prve solo ploče „Svet za nas“. U međuvremenu se puuuno toga promenilo. Singlovi/pesme su postali dominantniji nego albumi. Čemu više naginješ kao artist?
Nakon što je izdat album „Svet za nas“ nastavili smo sa koncertima, ali i sa snimanjem i objavljivanjem pesama. Održali smo veliki broj koncerta, razne klupske nastupe, ali i nastupe na velikim festivalima kao što su INmusic, EXIT, Nisvill jazz festival itd. Još od 2018. godine bend je imao tu konstantu da izdaje video-singlove, a potom bismo to zaokružili u formi albuma. Isto važi i za ovaj novi album „Naočare za srce“, gde je prvi singl „Deo sebe“ izdat krajem 2020. Mislim da publika obrati više pažnje na same pesme, kad se izdaju jedna po jedna u određenom vremenskom periodu. Dakle, trudimo se da budemo aktivni sve vreme i da sviramo što više, a svakako mi je draži album kao forma – specijalno LP jer je to po meni nešto što ostavlja trag u vremenu, zauvek.
Na pomenutom albumu si započela vrlo uzbudljivu synth, elektro-pop avanturu u kojoj si se potpuno prepoznala, zar ne?
Pa da, ali ta avantura je počela i mnogo pre tog albuma. Alen Ilijić, kompozitor i polymedia artist mi je otkrio da postoji EMS Synthi 100 u Elektronskom studiju Radio Beograda, ali tada 2015. godine, dok smo mi bili na koncertima u Moskvi i St.Petersburgu, studio još uvek nije bio u funkciji. Oduvek su me zanimali analogni sintovi, tako da mi je bilo baš drago kad je synth popravljen i kad sam prisustvovala elektronskoj radionici koju je u martu 2018. održao Pol Pinjon, pionir ekspermentalne elektronske muzike u Jugoslaviji, jedan od osnivača Elektronskog studija. Pre rada na albumu „Svet za nas“ upoznla sam i Dejana Stanisavljevića (grupa Beograd) od koga sam dosta naučila o klavijaturama i koji mi je otkrio fenomenalan program Ableton u kom i danas programiram i aranžiram muziku. Pre toga je naravno bio Nuendo, Fruity Loops i Reason, ali ovaj program mi je otvorio neke nove mogućnosti za live izvođenje, a i pravljenje muzike. Rekla bih da je naša muzika kombinacija elektronske i rok muzike.
Zanima me u kojim segmentima primećuješ sopstveni napredak?
Ponosna sam što se u okviru konkursa „Klavirsko nebo“, na kojem pozivaju autore da pošalju svoju novu muziku napisanu za klavir, naša kompozicija „Srna i klavir“ našla među petnaest izabranih. U žiriju su bili Branka Parlić koja je pijanistkinja i muzički pedagog, Ksenija Stefanović koja je muzikološkinja i urednica Radio Beograda 3, tu je i urednica Radio Aparata Svetlana Đolović, te autor emisije Gistro FM Vladimir Skočajić i Ivan Lončarević voditelj radio emisije Pop Depresija. Od ambijentalne neoklasike, preko mimimalizma i elektronike, do džezirano-filmske klavirske muzike. Ponosna sam na ovu kompoziciju i ljude kojima je muzika važna.
Pročitajte još:
Do sada objavljene singlove „Deo sebe“, „Prirodno“, „Sobe“ i potpuno novu pesmu „Ovaj put“, doživljavam kao jedan u vrhunaca tvog dosadašnjeg rada. Kako se tebi čini, ako ih sagledaš kroz pomenute singlove i emociju koju oni nose?
Pesma „Ovaj put“ ima možda najjaču tekstualnu poruku od ove četiri pesme. Tekst nam poručuje da budemo svoji i jaki i da se izborimo sa svim poteškoćama, senke simbolišu svakodnevnicu, ali i naše unutrašnje demone. „Deo sebe“ je jedna lepa ljubavna pesma, „Prirodno“ je utopijska, pesma mašte o dalekim obalama i lepšem življenju, može da se shvati i simbolično, jer toliko je ne prirodnih dešavanja oko nas svakodnevno, a pesma „Sobe“ govori o našem unutrašnjim željama.
Do sada si u okviru svog pratećeg sastava menjala saradnike. Činjenica da je svako od njih i u tvojoj muzici ostavio traga. Nakon benda Xanax, bila si deo obnovljene postave grupe Beograd sa Dejanom Stanisavljevićem. Danas Sana Garić Band funkcioniše kao četverac. Da li je to – to?
Naravno, svi ljudi sa kojima sam svirala su ostavili traga u ovoj muzici na ovaj ili onaj način. Danas bend čini nas četvoro: Miki (bas), Dušan (gitara), Feđa (bubanj) i ja (klavijature, vokal). Za album „Naočare za srce“ veliku pomoć oko aranžmana i samih pesama sam imala od strane Radana Đorđevića (Rahmanee), tako da je on rekla bih peti član benda iz senke (smeh). Radimo na novim pesmama, a ovog leta imamo zakazano već 3 festivala. Lepo funkcionišemo zajedno već neko vreme, a vezano za budućnost….neka kažu tri Mikijeve mačke. (smeh)
Tvoj novi singl „Ovaj put“ je još jedan u nizu koji je poprilično inspirisan elektro pop zvukom osamdesetih. Šta te u tom zvuku toliko pokreće, šta i ko te iz te oblasti najviše inspiriše?
Pesma nije pravljena planski, iako ima dosta klavijatura naravno….. a što se tiče samog zvuka – i kako publici zvuči, mislim da je to subjektivno.
Pomenuli smo više puta naziv tvog budućeg albuma „Naočare za srce“. Odakle tako neobična konstrukcija u njegovom nazivu?
Meni je taj naziv zazvučao logično dok sam razmišljala o tome šta je potrebno nekim ljudima, umetnicima i muzičarima, ali i publici da prepoznaju lepotu, dobrotu ili bilo koji drugi osobeni ili lični kvalitet u drugom ljudskom biću u današnje vreme. Mislim da je sve manje empatije među ljudima. Možda su im potrebne naučno-fantastične naočare da bi videli nečije srce? Da bi osvestili nešto lepo u sebi i drugima? Nadam se da će ovo sve biti razumljivo bar nekima, ali znam da hoće… jer uvek je tako bilo do sad. Slični ljudi se pronađu sami. Naša muzika se ovoj drugoj polovini ni ne obraća.
Kako ti se dopada trenutna situacija na domaćoj sceni?
To što godinu dana nismo mogli nigde da sviramo zbog epidemije i političke situacije je svim muzičarima teško palo. Dobrih bendova ima puno, medijskog prostora za njih zbog gore pomenutih stavova – malo, ali ko želi da svira – sviraće i dalje bez obzira na sve.
Tvoja muzika je, čini se, lakše komunicirala sa publikom u regionu nego u Srbiji. Možda grešim. Ako ne, šta misliš zašto je to tako?
„Niko nije prorok u svom selu“ ili „Niko nije prorok u krugu dvojke“… hahahaha.
Pored muzike baviš se i različitim oblicima vizuelne umetnosti, nekako si zipovani one (wo)man show. Da li je lakše tako funkcionisati?
Nedavno sam izlagala u beogradskom Domu omladine u okviru izložbe „Ako utopija uspe“. Postavka je predstavila zbir manifesta afirmisanih interdisciplinarnih umetnika koji su, osim u likovnoj, prisutni i u drugim granama umetnosti. Muzika i vizuelne umetnosti su mi podjednako važne i zahtevaju dosta rada svakako, a što se tiče funkcionisanja – to sve zahteva dosta energije i truda. Sigurna sam da bi mi bilo lakše da imam nekog ko bi se bavio bar organizacijom nastupa na festivalima umesto mene. Ako takva osoba postoji neka mi se javi. Hvala.
Tokom dosadašnjeg boravka na rokenrol sceni šta misliš da je važno da znaju oni koji na nju tek stupaju?
Nek rade, sviraju i prave ono što ih čini srećnim.