Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
0
Ljubiteljima elektronske indi muzike bend Electronic predstavlja važnu stavku, a njegovo delovanje, sredinom devedesetih godina prošlog veka, je bilo deo uzavrele mančesterske scene. Okosnicu benda Electronic činili su Bernard Sumner (pevač grupe New Order) i Johny Marr (gitarista sastva The Smiths).
Svoj doprinos radu ove grupe, naročito u prvim godinama postojanja, dali su i članovi benda Pet Shop Boys. Debitanski album „Electronic“ je objavljen pre trideset godina. Povodom tog
jubileja Johny Marr je dao promotivni intervju čije najzanimljivije delove ekskluzivno prenosimo.
Pročitajte još:
Kako se osećaš sada kada posle trideset godina slušaš ovaj album?
Da, zaista se ponovo sećam tog vremena i tog mesta. Bernard i ja smo se neočekivano, bez plana, slučajno obreli u tom projektu. Za mene je to bilo veoma važno razdoblje jer sam i dalje bio zaokupljen svim onim što se dešavalo posle mog odlaska iz grupe The Smiths. Tu pre svega mislim na gomilu gluposti koje su se dešavale iza scene, i medijsku pažnju koju je to izazvalo. Naravno, tada sam bio vrlo mlad. U tom trenutku sam iskusio čar nepoznatog jer sam zajedno sa Bernardom krenuo u zanimljivu i tajanstvenu muzičku avanturu. Radeći na toj
muzici osetili smo da iz nas izlazi nova, nekontrolisana kreativnost. U to vreme se u našem gradu dešavala prava revolucija. Mančester je bio najvažniji grad na svetu po pitanju kulturnih događaja. Naravno Bernarda i mene je najviše zanimala muzika. Kada se sa ove distance osvrnem, mogu slobodno reći da nam je muzika u tom trenutku bila neka vrsta utočišta od onih naših tvrdokornih mančesterskih bendova u kojima smo pre toga boravili. Počeli smo da se upoznajemo bolje jer se zapravo prethodno nismo poznavali. Bilo je to prilično brzo i Bernie je došao da živi kod mene. Tako smo mogli komotnije da stvaramo elektronsku muziku. U to neko vreme pojavljuju se ekstazi, klub „Hacienda“ postaje in, house muzika, bend Technotronic, MIDI sistem, Macintosh kompjuteri, baklje, bend 808 State, zatim projekat S’Express, klubovi, sve to kao da je nekako eksplodiralo bukvalno nedelju dana pošto smo nas dvojica počeli da stvaramo muziku. Ubrzo smo se spojili sa nekim drugim ljudima koji su uticali na nas i mi na njih. Imao sam samo dvadeset četiri godine a Mančester je postao centar kosmosa. Svakodnevno smo stvarali muziku. Zgrabili smo pruženu priliku i sve je jednostavno krenulo. Bio je to fantastičan period. To uzbuđenje ponovo mogu da osetim kada slušam te pesme
koje smo snimili pre trideset godina.
Dakle, stvarate bend Electronic baš u momentu kada se sve te stvari dešavale?
Da, upravo tako. Ali ne samo nas dvojica nego i DJ-jevi poput Mikea Pickeringa ili Graham Massey iz benda 808 State kao i Marka Moorea iz Londona, ljudi iz Boys Owna, Dannya Ramplinga i Paula Oakenfolda, čuvene „Shoom“ žurke, sve se odigravalo u tom trenutku, gomila ljudi učestvuje tome na ovaj ili onaj način, ne samo u smislu pop kulture ili klabinga nego i van toga – na terenu politike. Naravno, bilo je tu onih koje su isključivo zanimali izlasci, promoteri… U tom trenutku nismo mogli da pretpostavimo da ćemo postati supergrupa, što je veoma naivno razmišljanje sa naše strane. Jer, šta možete da očekujete da će se desiti kada vam se pridruže jedinstveni Neil Tennant i Chris Lowe (Pet Shop Boys)? Naš prvi single postao je naš najveći hit u Americi. Njihov dolazak u bend je bio, naravno, veoma bitan.
Pročitajte još:
Kao je izgledala saradnja sa njima na singlu „Getting Away With It“?
Pesma je napravljena a Pet Shop Boys, Bernard i ja imali neke zajedničke prijatelje. Pročulo se da Bernard pored grupe New Order radi i nešto sa strane – to jest sa mnom. Neil i Chris su uvek bili raspoloženi za saradnju sa drugim muzičarima. Sarađivali su sa Dusty Springfield, Lizom Minelli i Davidom Bowiem. Bernard i ja smo imali gomilu ideja a onda smo skovali plan jer smo znali da će se Neil i Chris pojaviti u „Haciendi“. Nas dvojica smo u početku bukvalno radili u mojoj spavaćoj sobi sve dok u kući nisam uspeo da napravim ozbiljniji studio. Trudili smo se da u bilo koju vrstu saradnje zakoračimo barem donekle pripremljeni. I danas sam takav, uvek volim da unapred budem makar malo pripremljen. Ne sećam se tačno da li je to bio dan pre nego što su Neil i Chris stigli u Mančester ili je to bilo baš toga dana. Sećam se da je bila subota popodne, otišao sam u studio da radim. Morali smo da imamo nešto od čega bi smo počeli i ja sam napisao refren, dakle jedan deo muzike i instrumental od koga će posle nastati singl „Getting Away With It“. Znači, napravio sam akorde i melodiju a David Palmer, koji je tada takođe živeo u mojoj kući – bili smo zajedno u bendu The The, najpoznatiji je deo grupe ABC, dakle jedan zaista kul, fenomenalan muzičar – on je programirao bubnjeve. Tog popodneva su stigli Neil i Chris. Imali smo deo refrena buduće pesme, čini mi se da je Neil veoma brzo napisao strofe. U roku od dvadesetak minuta smo već praktično, ozbiljno radili na toj pesmi. A onda se pojavio Bernard i ukomponovao akorde, Chris je napravio bas liniju a Neil uradio aranžman rekavši: „Ovo je dobro ali trebalo bi da bude otprilike duplo brže.“ Kada smo sastavili sve elemente, otišli smo skupa u „Haciendu“. Sutradan popodne smo se ponovo našli i napravili još jednu pesmu „The Patience Of A Saint“, koja poseduje smirenu i uspavljujuću atmosferu, to je bila Chrisova ideja.
Koje druge pesme sa ovog albuma smatraš značajnim?
Pre svega pesmu „Get The Message“. To je magična pesma. Takva je od trenutka kada sam napisao muziku za nju. A naročito je takva postala kada je Bernard komponovao svoje delove. I tada sam mislio da je to odlična stvar. Mislim to i danas. Sviram je kada nastupam uživo. Shvatio sam da nijedna grupa pre nas nije tako zvučala. Kada ovo kažem tu pre svega mislim na New Order i The Smiths. Kada se pesma pojavila kao singl i kada sam tu i tamo mogao da je čujem u radnji ili na radiju, onda sam tek mogao da je sagledam realno. Da, to je zaista jedna
originalna pesma. U njoj ima nekih elemenata gde odmah prepoznate mene zbog gitare ili Bernarda zbog načina na koji peva ali u suštini to je potpuno nova stvar. Posle toga nismo napravili ništa slično. Bio sam mnogo srećan što je Bernard otpevao. Ja mislim da je njegov vokal fenomenalan. Osećao sam da smo sa ovom pesmom pomerili granice. Istovremeno ovo je bila stvar u skladu sa svojim vremenom a bez tog gruvajućeg četvoročetvrtinskog ritma i klavira.
Kažeš da je vaša originalna ideja bila da se možda napravi samo par promotivnih snimaka, da li je zbog toga proteklo puno vremena od objavljivanja singla „Getting Away With It“ i albuma koji se pojavio kasnije? Kada je vaš album postao hit, časopis Melody Maker ga je nazvao jednim od najvećim albuma ikada. Da li ste to očekivali?
Tačno je da smo Bernard i ja hteli da uradimo par promotivnih snimaka ali smo definitivno želeli da napravimo i album. Pretpostavljam da u tom trenutku nismo znali kakav tačno album hoćemo. Prirodno, tražili smo ono što nam je zajedničko. Obojici nam se dopadao Ennio Morricone. Obojica smo voleli ono što je radio bend Chic. Voleli smo album „Low“ Davida Bowiea. Pre nego što smo oformili Electronic, ponovo sam otkrio „Low“ i na poslednjem albumu Smithsa ja sam deo muzike komponovao na Emulatoru. Tako počinje i pesma „Last Night I Dreamt That Somebody Loved Me“ meni omiljena pesma Smithsa. Tada sam eksperimentisao sa Emulatorom II koji sam bio primoran da iznajmim jer je bio veoma skup. Inspiracija mi je bio Bowiev album „Low“. Dakle, Bernard i ja imali smo dodirne tačke i što se tiče pisanja teksta i što se tiče sviranja na gitari. Grupu The Kinks smo obojica voleli. Ali onda počinju sva ta dešavanja u klubu „Hacienda“, počinje taj rejv cunami, pojavljuje se takozvani acid house. Mislili smo da su promo snimci sasvim u redu jer smo računali da ćemo biti manje poznati. Ali, da, jedan od razloga što nam je trebalo toliko vremena da napravimo album je i to što sam ja još uvek bio u grupi The The, a Bernard je još uvek imao obaveze u bendu New Order. Ipak, imali smo toliko ideja. To je bilo dobro. Loše je bilo to što nismo uspevali da ih realizujemo. Kada se album konačno pojavio bio sam zapanjen koliko je dobro dočekan. Tog dana kada se pojavio članak u novinama, sećam se, javili su mi: „Ej, čoveče, dobili ste sjajnu kritiku u Melody Makeru,“ kasnije je pisao i magazin Rolling Stone. Bez lažne skromnosti slobodno mogu da kažem da sam bio u pravu što sam i pored pritisaka da se vratim u grupu The Smiths, ostao uz Electronic. Posebno kada sam čuo kako zvuči ono što je Bernard napravio sa pesmom „Get The Message“. Za mene nema veće satisfakcije od muzike. Mislim da je album dospeo u prvih deset, sigurno. Možda u prvih pet ili čak na mestu broj dva zvaničnih top lista? To je to…
Šta je to imao bend Electronic? Šta ga je činilo tako prirodnim mestom zasaradnju?
To je zaista dobro pitanje i ja nemam adekvatan odgovor. Možda je razlog tome što smo Bernard i ja počeli kao gitaristi u svojim bendovima a ne kao pevači. A sa druge strane Bernard, baš zato što je postao etabliran pevač u grupi New Order, ovde nije imao tu potrebu da konstantno bude u centru pažnje. Dakle, kada smo započeli saradnju radili smo kao muzičari u pravom smislu te reči. Gitaristi su generalno uvek raspoloženi za saradnju. A Bernard je pre svega gitarista. Imao sam tu sreću da radim sa nekim ko nije klasičan „glavni pevač“, niti ima taj
karakterističan i težak mentalni sklop. Matt Johnson vam je takođe primer za to o čemu govorim. Gitarista i pevač u isto vreme. On je takođe uspevao da ostvari saradnju sa mnogima. To je ta ljubav prema muzici zbog nje same a ne isterivanje nekog svog blesavog ega po svaku cenu. Sa druge strane, ne možete da odvojite Electronic od svega što se u to vreme dešavalo. Hoću da kažem da iako je tzv. DJ kultura tek trebala da dostigne svoj puni zamah, činjenica je da je umetnost remiksovanja već tada uveliko postojala. Svi akteri tadašnje scene su imali jedan mnogo otvoreniji pristup prema onome što stvaraju. Napravili biste pesmu ali onda bi neko drugi nju „obradio“, remiksovao, na taj način da vi uopšte više niste mogli da je prepoznate. Najvažnije je bilo da to „nešto“ dobro zvuči. Da li je dobro poput grupe Kraftwerk? Da li je dobro kao bend Chic? To su bile reference. Sa druge strane, čini mi se da se već na samom početku od Bernarda i mene se na neki način očekivalo nešto više nego od ostalih bendova s obzirom na to ko smo bili i odakle potičemo. Kao Electronic stvorili smo hitove: „Get The Message“, zatim singl „Getting Away With It“ je bio veliki hit, potom pesma „For You“ sa našeg drugog albuma („Raise The Pressure“) koja je takođe postala hit. Ne zaboravimo i numeru „Forbidden City“. Brzo nam je postalo jasno da ne samo da nećemo moći da pobegnemo od onoga što jesmo, već je postalo nemoguće da ćemo biti neki anoniman bend koji izbacuje promo materijale. Naravno da smo svi obožavali te retke acid house snimke ali od nas se očekivalo da imamo hitove. Kritičari su to očekivali, izdavačke kuće su to očekivale, a verovatno smo i nas dvojica to takođe želeli. Ja lično – jesam i to veoma.
Zahvaljujemo kompaniji Mascom, zvaničnom predstavniku Warner Music Group ua Srbiju i Crnu Goru, na ustupljenom materijalu.