Intervju Dubravko Ivaniš (Pips, Chips and Videoclips): Dečja radost na ivici apsurda

Predvođeni harizmatičnim Dubravkom Ivanišem Ripperom, Pipsi su od ranih devedesetih do danas izgradili autentičan muzički svet, emotivan, inteligentan, introspektivan i dosledno iskren. Njihove pesme nikada nisu pratile trendove, već su stvarale sopstveni izraz, čime su izgradili snažnu i vernu publiku koja ih prati decenijama.

Diskografija benda obuhvata niz izdanja koja danas zauzimaju posebno mesto u istoriji regionalne rock muzike: Shimpoo Pimpoo (1993), Dernjava (1995), Fred Astaire (1997), Bog (1999), Drveće i rijeke (2003), Walt (2010), kao i najnoviji album Vesna (2023). Tokom više od tri decenije rada, Pipsi su ostali dosledni sopstvenom identitetu, gradeći prepoznatljiv i dugotrajan muzički izraz.

Bend je poznat po koncertima koji prevazilaze klasičnu koncertnu formu i prerastaju u snažno emotivno iskustvo u kojem publika i izvođači funkcionišu kao jedinstvena celina. Upravo zato nastup u intimnom klupskom prostoru kakav je BitefArtCafe predstavlja posebnu priliku da se bend doživi iz neposredne blizine.

"Najvažnije da publika sa koncerta ponese neobjašnjivu dečju radost na ivici apsurda", kaže Ivaniš na početku intervjua.

Nakon više od tri decenije na sceni, Pipsi i dalje imaju snažnu vezu s publikom širom regiona. Kako danas doživljavate tu dugovečnost i kontinuitet benda?

Bilo čija karijera, pa tako i naša, predstavlja stalno suprotstavljanje entropiji. Taj haos je istovremeno i pokretač svih aktivnosti. Ko izdrži dvanaest rundi, zaslužuje poštovanje. Možda je pomalo i izudaran, ali to ide u paketu.

U aprilu nastupate u klubu BitefArtCafe, prostoru poznatom po intimnoj atmosferi i posvećenoj publici. Šta za vas znači klupski format u odnosu na velike dvorane i festivale?

Radujemo se i jednom i drugom. U klubu postoji veća kompresija, svi smo bliži, povezaniji. Energija je neposrednija i intenzivnija.

Vaše pesme često se opisuju kao generacijske, ali i vrlo lične. Kako danas gledate na tekstove koje ste pisali devedesetih i dvehiljaditih?

Postoje pesme u koje više ne verujemo i koje više ne izvodimo. Oduvek smo se više igrali nego docirali. Neke od tih „igri“ nose trajnu energiju, dečju radost, melanholiju, tugu, ironiju, i upravo su one ostale zimzelene.

Emocija, ironija i introspekcija važni su elementi vašeg izraza. Kako se vaš autorski pristup menjao kroz godine?

Odrastao sam, kao i svi. Međutim, u ovom poslu je važno zadržati dete u sebi, radoznalost i nemirenje. Godine i roditeljstvo menjaju perspektivu, kao i smanjenje društvenog života. Prirodno je da se diskurs menja.

U vremenu brzog sadržaja i kratke pažnje, kako vidite mesto albuma danas?

Forma albuma u ovom veku deluje promašeno. To ne znači da ih nećemo raditi, ali većina onoga što radimo nema preteranog smisla, i to je u redu.

Koliko je kolektivna energija benda važna u kreativnom procesu?

Kada pesmu radim sam, ona je za ocenu tri. Kada je radimo zajedno, može biti za četiri. (Naravno, bend je može i upropastiti.) Ocena pet ne postoji, rezervisana je za bogove. Najbolje pesme Pipsa nastajale su timskim radom, iako većinu vremena provodim sam u studiju.

Kako danas doživljavate regionalnu muzičku scenu?

Ne doživljavam je previše i malo toga me intrigira, verovatno zato što je dan prekratak da bih sve ispratio.

Šta publika može da očekuje od aprilskog koncerta u Beogradu?

Fokus je uvek isti: da vas zabavimo. Ništa više i ništa manje.

Šta vam je danas najvažnije da publika ponese sa koncerta?

Ekstrakt neobjašnjive dečje radosti na ivici apsurda.

Koncert predstavlja jedan od retkih klupskih nastupa benda u regionu, te postoji veliko interesovanje publike. Postoje bendovi koji ne pripadaju samo jednoj sceni, jednom gradu ili jednoj deceniji. Pips, Chips & Videoclips su upravo takvi.