"Nemam nameru da se odričem nečega što je moje, jer smatram da je upravo to ono što ljudi cene kod mene. Volim svoj izraz, volim svoj život, svoju bol, svoju tugu, patnju, sreću i sve što ga čini. To je moj život!", rekao je pop muzičar i kantautor Dado Glišić u razgovoru za "Novu".
PROČITAJTE JOŠ
Pevač i kompozitor Dado Glišić najavio je veliki povratak na muzičku scenu nakon osmogodišnje diskografske pauze. Dado je u međuvremenu vredno stvarao numere u studiju za njegov novi album koji će uskoro biti objavljen.
Na čemu trenutno radite i šta novo možemo očekivati od Vas u narednom periodu s obzirom na to da Vas nije bilo dugo u javnosti?
– Da, prošlo je osam godina diskografske pauze, napravljen je presek. U četrdesetim sam, a kažu da su upravo te godine najbolje za stvaralaštvo. Ja mogu da potvrdim da je to istina, jer se sada definitivno mnogo dublje i sa većim nabojem emocija izražavam kroz muziku koju stvaram nego ranije, a uskoro će te imati priliku i da ćujete o čemu vam govorim. Radim na najznačajnijem albumu u mojj dosadašnjoj karijeri, odnosno četvrtom studijskom albumu koji inače produciram u mom Ateljeu „Time“, na dobro poznatoj tehnologiji EMI – Chandler, na kojoj su između ostalog snimali: „The Beatles“, „Pink“ „Floyd“ i mnogi drugi artisti. Zvuk je onako vintage, baš ono što ide uz mene i moju muziku, a celi album završavam na magnetofonu, odnosno na traci.
Šta ste radili u periodu kada niste izdavali tokom proteklih osam godina diskografske pauze?
– Proteklih osam godina sam komoponovao muziku za novi album, jer smatram da za sve u životu je potrebno vreme. Vreme je najbitniji element jer kada mi stanemo ono i dalje ide. Poučen iskustvom da za sve dobre stvari u životu je potrebno vreme, na kraju i za dobro vino. Inače, muzika koja se nalazi na mom novom albumu je muzika koju sam komponovao u proteklih osam godina, jer kroz moj život se od tada dosta toga izdešavalo, tako da mislim da je konačno došao period da se zapiše na tonski zapis i podeli sa ljudima koji umeju to ne samo da prepoznaju, nego i da dožive. Takođe, kroz ovaj period sam radio zajedno sa stručnim ljudima na svom Ateljeu „Time“. Dosta vremena se potrošilo na pribavljanju adekvatne studijske opreme, kako bi ovo bio jedan autentik atelje, koji je zasnovan na opremi iz Abbey Road studia, dobio sam taj zvuk.
Da li je teško vratiti se posle tolike pauze i održati se u muzičkom svetu s obzirom na to da niste neko ko je željan medijske pažnje i da za medije isključivo govorite samo kada ima povoda?
– Smatram da u životu nikada nisam bio sklon jeftinoj popularnosti, nisam pratio nikada trendove jer su isti prolazni. Takođe smatram da je jedini večni trend autentična muzika, koja će da traje i koja ostaje i posle nas. Tačno je da sam 2005 bio jako zastupljen, da je moj album „Ljubavi“ bio te godine najprodavaniji i da se i dan- danas sluša, ali to nije ništa slučajno, jer i taj album je produciran punih pet godina. Upravo vam o tome govorim, ako se posvetite nečemu kroz godine, ne može tek tako preko noći da nestane. Sasvim je sigurno da vreme nije isto kao pre, brzo se živi, hiper je produkcija, muzika je kod nas, pa i u svetu obezvređena jer se svakodnevno plasira u nenormalnim količinama. Moja muzika je i dalje prisutna i ljudi je svakodnevno slušaju, što mi daje energiju i podsticaj da podelim sa njima i dalje moje životne situacije opisane upravo kroz muziku. Inače, ja se ne bavim muzikom, moj život je podređen muzici, u tome je ogromna razlika od onoga baviti se nečim. Nekada pomislim da možda ne bih ni postojao da nema muzike.
Zanimljivo je da ste jedan od retkih izvođača koji je ostao dosledan sebi i nije se priklonio ovom novom modernom zvuku. Da li Vam to pomaže ili odmaže u današnje vreme? Može li se živeti od pop muzike u Srbiji?
– Da, nije mi jasno kada čujem neke svoje starije kolege da su promenile, ne samo muzički pravac, nego i interpretaciju, svoju prirodu, i da sada njihova interpretacija više nije njihova već grčka. Besmisleno mi je bežati od sebe i svog identiteta. Ja nemam nameru da se odričem nečega što je moje, jer smatram da je upravo to ono što ljudi cene kod mene. Volim svoj izraz, volim svoj život, svoju bol, svoju tugu, patnju, sreću i sve što ga čini. To je moj život! Na kraju, kakav je onaj čovek koji se odriče nečega svoga, i nečega što je bilo.
Vaša kompozicija je odbijena za RTS-ov festival za Pesmu Evrovizije, što Vas je veoma potreslo. Šta se zapravo desilo?
– Da, odbijen sam bez ikakvog obrazloženja i sudeći po spisku koji je izašao pre neki dan, a na kojem me nema među 36 učesnika, nema nikakve sumnje da sam nekome zasmetao, odnosno da je moja kompozicija nekome ozbiljno zasmetala. Iza mene je diskografska pauza od osam godina, tako da ako sam se ja prijavio za ovakvu veliku manifestaciju, znam iza čega stojim i svestan sam kakvu sam im kompoziciju poslao. Poslednje dve godine sam producirao pesmu, koja se zove „Idi“, a na kojoj su pored mene učestvovali i eminentni instrumentalisti. Jedan od njih je i Nenad Stefanović Japanac, legendarni basista koji je odsvirao bas deonice na najznačajnijim ostvarenjima EX-YU, između ostalog je muzicirao na pločama Bijelog Dugmeta, Bajage i Instruktora i drugim bendovima i izvođačima širom bivše Jugoslavije. Inače, moja kompozicija „Idi“ je poslednja pesma na kojoj je muzicirao baš deonice ovaj legendarni basista, i samo posle mesec dana je nažalost preminuo. Tog jutra sam sam otišao u RTS na prijavnicu i predao kompoziciju, bez ikakve medijske pompe, a takodđe je prijavljenja i elektronskim putem, i to sve u roku. Boli me to što je ovo trebao da bude moj veliki povratak na scenu i što su me ti ljudi koji su bili u komisiji povredili i ponizili prvenstveno kao čoveka, muzičara i autora.. Boli me što na spisku vidim da neki autori imaju i po dve kompozicije, dok se neki ljudi na spisku nalaze iz ne znam kojih razloga i uopšte mi nije jasno kakvi rezultati stoje iza istih i čime su zaslužni da budu na tom spisku, ali isto tako nemam ništa protiv nikoga.
