"Živeli smo u malom stanu, svi smo nosili iste patike": Goca Tržan o detinjstvu i godinama sa Tap 011

Goca Tržan je javnosti poznata duže od dve decenije, a sada je u intervjuu za Kurir otkrila detalje svog odrastanja.

"Prva slika koju pamtim iz našeg detinjstva jeste naš mali stan u Narodnih heroja na Novom Beogradu. Živeli smo na osmom spratu u 42 kvadrata brat, mama, tata i ja. Stanovali smo na sunčanoj strani ulice. Sećam se i bake, koja je dolazila da nas čuva kad je mama na poslu. Bili smo srećna porodica. Imala sam lepo detinjstvo. Mislim da ne može da se uporedi sa ovim danas. Današnjoj deci, da moraju da žive kao mi, bilo bi veoma dosadno. Bila sam srećno dete jer sam imala onoliko koliko mi je bilo potrebno. Nikad previše, a ni premalo. Bila su to vremena kad smo svi imali manje-više isto. Po tome smo se i prepoznavali. Nosili smo svi iste patike, farmerke..."

"Moj otac Anton je Slovenac, pa smo često odlazili kod njegove rođene sestre, koja je živela u Poreču. Uvek smo letnje raspuste provodili i u Šumadiji, u selu Ugrinovci, odakle je porodica moja majke Rosande, kao i u Sloveniji i Istri. Otac je bio vojno lice, pa smo puno putovali. Moji roditelji nisu imali auto, pa smo svuda išli vozom. Sećam se da smo svake godine išli od Beograda do Dobovca u Sloveniji. U vagonu bismo uvek komadali i jeli sa slašću piletinu koju mama napravi. Umeli smo da se najedemo kao prasići."

"Živela sam kod Fontane do svog 18. rođendana, a posle samo se preselili u trosobni stan na Bežanijskoj kosi. Za nas je tih 70 kvadrata bilo kao da imamo vilu na Dedinju. Nije mi smetalo što nikad nisam imala svoju sobu. Brat i ja bili smo bliski. Cela moja generacija je tako živela. Moji mama i tata su uvek spavali u dnevnoj sobi, pa bi uveče razvlačili krevet. E, kad smo se preselili na Kosu, roditelji su konačno dobili svoju sobu, a ja sam ostala u sobi s Andrejom."

Goca se prisetila svog školovanja i đačkih klupa te otkrila kako je bila istaknuti učenik.

"Škola mi je uvek išla od ruke. Bila sam vukovac i đak generacije u Osnovnoj školi "25. maj" na Novom Beogradu. Danas se ona zove 'Duško Radović'. Evo, skoro sam išla na rođendan kod moje kumice. U prvom razredu sam upoznala svoju najbolju drugaricu i kumu Jelenu. Bila mi je svedok oba puta na venčanju. Ona je osoba koja je uz mene 40 godina. Bili smo na 18. rođendanu kod njene ćerke. Njen otac je rekao mojoj Leni da sam ja bila najbolji đak i da je prava šteta što nisam završila fakultet. Ćerka me je čudno pogledala. Teže su mi išle matematika, hemija i fizika, što sam sedela i učila, ne bubala. Ostale predmete sam mogla da prelistam pred čas i da dobijem peticu.- Živela sam kod Fontane do svog 18. rođendana, a posle samo se preselili u trosobni stan na Bežanijskoj kosi. Za nas je tih 70 kvadrata bilo kao da imamo vilu na Dedinju. Nije mi smetalo što nikad nisam imala svoju sobu. Brat i ja bili smo bliski. Cela moja generacija je tako živela. Moji mama i tata su uvek spavali u dnevnoj sobi, pa bi uveče razvlačili krevet. E, kad smo se preselili na Kosu, roditelji su konačno dobili svoju sobu, a ja sam ostala u sobi s Andrejom."

"Posle srednje škole pokušala sam da upišem glumu. Pevanje i gluma su veoma sličan posao. Međutim, gluma je još surovija prema ženama. Srećom, nisam upisala Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Ništa glumački svet nije izgubio. Muzika mi daje mogućnost da glumatam. Spojila sam lepo i korisno. A prijemni? Od 600 kandidata, bila sam izabrana među 15 najboljih, međutim, na klasu su primili samo njih šestoro. Među njima su bili Miloš Timotijević i Ivan Tomić. Na prijemnom sam imitirala Madonu, moju profesorku operskog pevanja i Zoricu Brunclik. Nije mi Zorica došla glave, čak je ta imitacija komisiji bila simpatična. Sreli smo se Miloš i ja pre nekog vremena. Posle završnog ispita išli smo kod mene da jedemo pohovane šnicle, pa smo se vratili na fakultet da vidimo rezultate. Bilo mi je krivo što nisam primljena, ali nisam sve to doživela kao tragediju. Odmah sam položila prijemni na Poljoprivrednom fakultetu na odseku za stočarstvo i upala na budžet. Prvu godinu sam dala u roku, bez velikog napora. Kad sam počela da slušam drugu godinu, bilo je puno posla za mene u muzici i nisam mogla da izdržim taj tempo."

"Htela sam da radim na pumpi, da perem prozore. Moj teča Marko je tada radio u 'Jugopetrolu'. Rekla sam to roditeljima, ali me je tata pitao da li bih za 100 maraka kuvala za jednu porodicu mesec dana. Pristala sam i on mi je rekao da ću od sutra biti kuvarica u porodici Tržan. Spremala sam ručak u svojoj kući dok su mama i tata radili i stvarno sam za mesec dana dobila platu od 100 maraka. Imala sam kuvar Steve Karapandže. Nije svako jelo baš uspelo, ali su sve pojeli. Ne bih to uspela da me baka Cvijeta nije naučila da kuvam razna jela. U srednjoj školi sam prodavala sladoled na Bulevaru. Zaradila sam brdo para. Ali danas mi je sve to predivna uspomena. Teško mi je što moja baka više nije živa. Najviše me je pogodila njena smrt. Ona je bila moja krvna grupa. Pre četiri godine smo izgubili kuma. Sve je to život. Vreća, pa šta izvučeš."

"Niko od nas nije mogao da zna kad smo počinjali da će Tap 011 jednog dana biti veliki i važan bend. Ušla sam u grupu 1994. jer sam otpevala pesmu 'Bunda'. Zvali su me producenti da uradim demo snimak. Bilo mi je slatko. Međutim, nikad sebe nisam videla kao pevačicu dens benda. Došla sam na snimanje s kosom do dupeta, u vijetnamci i nekim čizmama. Bila sam roker tih godina. Momci iz benda su bili blentavi i duhoviti. U celu priču sam uskočila bez ideje da će to da potraje, a da ću ja jednog dana postati Goca Tržan i da će moja karijera trajati godinama."

"Studirala sam uporedo s muzikom. Moj plan je bio da budem inženjer stočarstva, da radim na nekoj farmi, pri nekom istraživačkom centru ili, još bolje, da imam svoju farmu. Za razliku od današnje dece koja žele da budu pevači i poznati, nisam ušla u posao s tom idejom. Samo sam volela muziku i scenu."

"Pet godina smo ostali zajedno. Meni je Tap otvorio mnoga vrata u životu. Imala sam sreće da pevam s Ivanom Peters. Od nje sam mnogo naučila, što kao klinka nikad ne bih priznala. Sada mogu da kažem to bez ikakvog blama. U grupi sam stekla prijatelje do kraja života. I dan-danas se družimo, radimo i sviramo. Mi smo mnogo putovali zajedno. Bila sam u tom trenutku više s njima nego s porodicom."