0
Frontmen Beogradskog sindikata Feđa Dimović u susret ukidanju vanrednog stanja za Nova.rs govori o tome da nam tek sada predstoji borba, jer nas čeka mučna predizborna kampanja. On se osvrće i na globalnu krizu koja neminovno sledi posle pandemije, a sa posebnom emocijom ističe značaj litija u Crnoj Gori i velikog priznanja kojim ih je kao muzičku grupu odlikovao mitropolit Amfilohije Radović.
PROČITAJTE JOŠ
Vanredno stanje je pri samom kraju, kakvo je vaše mišljenje šta nam tek sad predstoji?
– Tek sad nas čeka ozbiljna borba za egzistenciju, budući da je korona virus katastrofalno uticao na globalnu ekonomiju. Kod nas je poznato da ljudi žive od danas do sutra, da svaki vanredni tošak izaziva totalni poremećaj u kućnom budžetu, koji se teško može izbeći sa 100 evra pomoći. Čeka nas jedna mučna predizborna kampanja, koja će na našu već izmučenu psihu uticti gore od vanrednog stanja.
Da li je vanredno stanje uopšte bilo potrebno iz vaše tačke gledišta?
– Smatram da jeste, jer mi nemamo drugu opciju osim da sve zatvorimo. U suprotnom bi narod olako shvatio situaciju i zaraza bi se brzo proširila do totalnog kolapsa države. Deluje mi da se odluka oko ukidanja vanrednog stanja sada donosi isključivo zbog izbora. Broj zaraženih svakog dana je isti kao u periodu kada su nam saopštavali da se približavamo italijanskom scenariju i da će biti puna groblja. Očigledno se Vučiću žuri da celu situaciju oko korone iskoristi za izbore, da nam se predstavi kao spasilac naroda, pa da ekonomski kolaps sačeka na sigurnoj poziciji apsolutne vlasti.
Kako posmatrate celokupnu situaciju, kod nas i u svetu?
– Korona je konačno raskrinkala lažnu priču o svetskoj solidarnosti i najavila kraj globalizacije. Svi smo videli kako su se pojedine zemlje otimale oko medicinske opreme, do te mere da je Amerika presretala pošiljke zaštitnih maski koje su bile namenjene drugim državama. Italija se žalila na nedostatak pomoći od strane Evropske unije, a s druge strane pomoć je stizala iz Kine, Rusije, s Kube…Tek sad nas čeka i nova globalna ekonomska kriza, koja je već počela, ali se čeka završetak pandemije da se sumiraju njeni efekti. To će se svakako odraziti i na situaciju u
Srbiji, pogotovo što smo mi našu ekonomiju isključivo bazirali na stranim investicijama. Mislim da je glavna pouka ove pandemije da se mnogo više moramo osloniti na sopstvene snage i razvijati našu proizvodnju, umesto „šrafciger industrije“, za koju izdvajamo ogromne subvencije stranim firmama.
Šta ste radili u periodu izolacije?
– Delimično se bavim svojom profesijom, s obzirom da rad pravosuđa nije u potpunosti obustavljen, ali je sveden na minimum. Ostatak vremena provodim sa suprugom kod kuće, čitajući neke knjige koje sam odavno planirao da pročitam, ali nisam imao dovoljno vremena. Uglavnom su to neke istorijske knjige i enciklopedije. Smatram da se odgovori na mnoga pitanja koja nas muče danas mogu pronaći u prošlosti. Što se tiče Beogradskog sindikata, mi smo 21.03. proslavili 21 rođendan benda u izolaciji. Čekamo da se ukine policijski čas i da prorade kafane, pa da rođendan proslavimo onako kako dolikuje. Ujedno polako pravimo plan da uradimo novi album jer smo se svi već zasitili sa ovim trendom
izbacivanja singlova.
Neposredno pred pandemiju koronavirusa, bili ste u žiži zbog pesme „Sviće zora“ koja je postala nezvanična himna litija u Crnoj Gori, kakav je epilog imala cela ta priča ili je samo prekinuta usled situacije koja je zadesila ceo svet?
– Koliko ja nama poznato, litije će se u Crnoj Gori nastaviti čim bude ukinuta zabrana javnog okupljanja. Narod je tamo do kraja odlučan da odbrani svoja verska i kulturna prava, a poslednji napadi na SPC u Crnoj Gori i privođenje Mitropolita Amfilohija dokazuje da je tamošnji režim ostao na istim represivnim pozicijama. Prijatelji iz CG mi javljaju da policija stoji ispred crkava i sprečava narod da uđe u crkvu mimo službe, a s druge strane parkovi, igrališta i prodavnice su puni ljudi. Slična situacija kao i kod nas, kada je Vučić zabranio narodu odlazak na Vaskršnju liturgiju, a u isto vreme su u prodavnicama i mesarama, pred apotekama, poštama i bankama bile nezapamćene gužve i redovi naroda, bez ikave kontrole i mera
socijalne distance. Odmah sledeći vikend je doneta odluka da se relaksiraju mere, iako se ništa drastično nije promenilo.
Da li ste sada u trendingu ili je cenzura i dalje na snazi?
– Trending je trenutni status videa na Jutjubu koji traje svega nekoliko nedelja, tako da trenutno nismo u trendingu. Nismo bili u trendingu ni kad je pesma „Sviće zora“ imala 500.000 pregleda u prvom danu emitovanja, a nakon toga su nam smanjivani pregledi, što smo sve dokumentovali i prikazali javnosti. Slične stvari su se dešavale i pre toga sa našim pesmama „Pišam po sirotinji“ i „Dogodine u Prizrenu“. Zbog toga je jasno da je za nas cenzura sve vreme na snazi.
Smatrate li da je korona zaobišla Crnu Goru upravo zbog litija?
– Ovo je veoma zanimljivo pitanje, pogotovo što je od mnogih bukadžija u Srbiji kao najveća opasnost po zdravlje upravo označena liturgija i pričešće. U Crnoj Gori se neposredno pre proglašenja pandemije dva puta nedeljno okupljao ogroman broj ljudi na liturgijama i u litijama, a mnogi od njih su se pričešćivali. Kao što vidimo, danas u Crnoj Gori imamo neznatan broj zaraženih, što ne samo da daje odgovor na vaše pitanje, već i demantuje ove naše bukadžije.
Da li možete da prokomentarišete ili bar uporedite stanje crkve u CG i Srbiji, te napade tokom epidemije koji se ne pamte ni u jeku nekih mnogo zaraznijih bolesti, da li iza toga stoji nešto drugo?
– Nisam neki veliki poznavalac unutrašnjih crkvenih pitanja, da bih mogao da nastupam kao neki verski analitičar, a kakvih je danas dosta u Srbiji. Ono što sam uspeo da shvatim je to da SPC nije hijerarhijski striktno uređena kao nrp. katolička crkva, već da u njoj postoji visoki stepen demokratije i pravo da svaki episkop iznosi sopstveno mišljenje, dok god ono nije u suprotnosti sa zvanišnim stavom Crkve koji je usvojen od svih na Saboru. Napadi na SPC tokom vanrednog stanja su bili užasni do te mere da su neki ljudi iskazivali otvorenu mržnju prema Crkvi i vernicima. U ovoj eri zaštite ljudskih prava, tolerancije i političke korektnosti, danas se jedino toleriše da si netolerantan prema pravoslavlju. Iznenađuje izostanak reakcije državnih organa da osude takvo necivilizovano ponašanje. Zbog toga smatram da je ovo bila jedna organizovana akcija da se našteti ugledu SPC, čija je popularnost i autoritet još porastao nakon litija u Crnoj Gori. Sve to treba posmatrati i na širem planu, kao deo viševekovnog rata koji Zapad vodi protiv Rusije oko podele uticaja na Baklanu ili ono što se u istoriji naziva „Istočno pitanje“. U tom svetlu je Srbija uvek bila posmatrana od strane zapadnih sila kao prethodnica ruske ekspanzije na južne morske obale, bez obzira na to što smo mi veći deo svoje istorije nastojali da budemo deo Zapada. Tako je i danas.
Jesmo li kao društvo dotakli dno?
– Zavisi od perspektive gledanja, odnosno od toga šta se nalazi na vrhu. Ne prihvatam nametnuti narativ da smo mi neka crna rupa u prosvećenoj Evropi, što se obično manifestuje čuvenom rečenicom „Ovo ima samo u Srbiji“, koja obično nije tačna. Takođe ne prihvatam ni tezu da smo mi nekakav „slugeranski narod“ kao i da demokratija nije za nas već samo čvrsta ruka. Mi smo narod koji ima slavnu tradiciju borbe za slobodu i velikih podviga. Imamo i demokratsku kulturu, koja zbog raznih okupacija nije dugo trajala, ali je bila vrlo prosperitetna. Npr. malo ko zna da je na parlamentarnim izborima 1905. učestvoalo 21% stanovništva sa pravom glasa, što je procentualno bilo više nego u to vreme na izborima u
Velikoj Britaniji, koja se danas smatra kolevkom demokratije. U Kraljevini Srbiji je postojala i široka sloboda štampe, koja je često pisala najnegativnije o kralju i vladi. Ako se poredimo sa tim svetlim trenucima naše demokratije ili ako se poredimo sa požrtvovanjem naših predaka u odbrani naše otadžbine, solidarnošću koju smo pokazivali u vreme najvećeg stradanja, onda mi definitivno danas jesmo mnogo ispod njih. Međutim, ovo buđenje naroda koje smo videli početkom godine u Crnoj Gri veoma liči na naše slavne dane i uliva nadu u bolje sutra.
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije vas je odlikovao Zlatnim likom Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca za nadahnute pesme, revnost i brigu za majku crkvu i sastradalnu ljubav, kako ste podneli to što niste mogli biti na okupu u jednom tako svečanom trenutku?
– Mnogo nam je žao što smo neopravdano onemogućeni da prisustvujemo tom velikom činu. Takođe smo razočarani što nam je kao muzičarima zabranjeno da uđemo na teritoriju bratske države i to, ni manje, ni više, iz razloga nacionalne bezbednost. Nije nam jasno kako to da jedna pesma može da ugrozi bezbednost države koja je članica NATO pakta? Kao pravoslavni Srbin se osećam diskriminisano što mi je onemogućeno da učestvujem u verskom skupu za koji sam dobio zvaničan poziv od strane SPC u Crnoj Gori.
To je svakako čast, a kakvu odgovornost sobom nosi takvo priznanje?
– Nosi veliku odgovornost i tek sad treba da dokažemo da smo dostojni te velike časti. Budući da smo društveno angažovani muzički bend, moramo ličnim primerom da pokažemo da stojimo iza poruka iz naših pesama. Orden koji smo dobili je za nas veliki vetar u leđa i daje nam snagu da slučajno ne skrenemo sa puta po kojem gazimo evo već treću deceniju.
Da li možete da uporedite vaše zasluge sa na primer zaslugama predsednika Vučića kog je patrijarh Irinej odlikovao ordenom Svetog Save, da li je to uopšte odlikovanje kojim treba da se odlikuje državnik kakav je Vučić, te ako možete da se osvrnete na izjavu Gorana Vesića da se Aleksandar Vučić za svoj narod bori kao Sveti Sava u svoje vreme?
– Lično nisam siguran da li smo mi dostojni odlikovanja, a isto tako ne znam ni koja su to Vučićeva dostignuća koja zaslužuju tako visoko priznanje. On sad kad bi otišao s vlasti bi ostao upamćen da je za njegovog vakta bio potpisan Briselski sporazum i da je 2020. godine zabranio narodu proslavu Vaskrsa. To svakako nisu tekovine Svetosavlja. Taj orden jedino mogu da posmatram kao neku opomenu i ohrabrenje da se ne počini nacionalna izdaja Kosova i Metohije. Smešno mi je to poređenje Vučića i Svetog Save, koje može biti samo odraz poltronstva i nepoznavanja istorije. Sveti Sava je bio čovek koji se odrekao plemićke titule da bi služio Bogu i narodu. Za Vučića mi deluje da bi se on odrekao i Boga i naroda
samo da bi zadržao titulu.
Kakve su vaše prognoze, u kom pravcu će se razvijati situacija nakon vanrednog stanja?
– Slab sam sa prognozama. Ako ništa, ova korona nas je naučila da ništa ne može da se planira, već da moramo da se prilagođavamo. Na žalost mi ovde imamo kontiniutet kolonijalne uprave koja je delegirana lokalnim guvernerima. Njima je dato da nas muče i kradu sve dok su poslušni gazdama. Mislim da stvari treba gledati kroz kretanja u okviru pomenutog „Istočnog pitanja“ i na to dodati i Kinu kao još jedan nepoznati u jednačini. U svakom slučaju nas čeka vreme puno neizvesnosti. Međutim, da citiram Momu Kapora: „Jebeš ti zemlju u kojoj nije stalno neka frka! Što su je, uopšte, i otkrivali?“.
Kako će uopšte muzičari opstati do momenta kada bude moguće ponovo koncertno okupljanje?
– Hvala Bogu što mi nismo muzičari! Šalu na stranu, mi imamo sada taj luksuz što ne živimo od muzike, mada i naši poslovi trpe, s obzirom da svi radimo u privatnom sektoru. Što se tiče profesionalnih muzičara, tu je situacija podeljena. Oni estradnjaci koji su uvek prilepak svake vlasti će se brzo oporaviti. Videli smo da su za neke od njih uvedena i posebna pravila tokom pandemije. Najteže će biti pogođeni mizučari koji se ne bave komercijalnom muzikom za široke narodne mase, nego stvaraju kulturni obrazac naše zemlje. Njima će biti veoma teško jer država nije izdvojila ni dinara za kulturu.
Šta ste sve imali u planu i u čemu vas je pandemija prekinula?
– Imao sam u planu neka porodična putovanja u inostranstvo koja su sada na dugom štapu. Kao i svakog Srbina, mene duša vuče ka mediteranu, gde je korona uzela najviše maha, pa je pitanje kada ćemo ponovo moći tamo da putujemo. Ali sve je to sada potpuno nevažno jer sam shvatio koliko su „male“ stvari značajne u životu. Trenutno me raduje što ću moći da zagrlim majku i da se vidim s prijateljima, da odem do studija da radimo album Sindikata, da se prošetam sa ženom u sumrak po Kalemegdanu, da sedimo i gledamo kako sunce zalazi u pravcu Novog Beograda…Šta više čovek može da poželi u životu?
PROČITAJTE JOŠ
Da li je sada realno išta planirati?
– Mislim da nije. Mi smo vremenom postali majstori improvizacije i to je sada naša prednost u odnosu na neke druge bogatije nacije. Mi smo narod koji je 1999. godine terao NATO da gađa gumene tenkove i koji zna da preživi sankcije i prazne rafove. Živeće ovaj narod!
Smatrate li da je vlast zloupotrebljavala vanredno stanje?
– Naravno da jeste, a tek planira da to učini u predizbornoj kampanji. Deluju besmisleno njihove priče o tome kako smo među najboljima na svetu u borbi protiv virusa, a onda se neko od njih slučajno izlane da na početku vanrednog stanja nismo imali dovoljno medicinske opreme. Isto tako su mi nebulozne bajke o tome da smo ekonomski šampioni u Evropi, da imamo najveći rast BDP-a i slično. Žao mi je ljudi koji još uvek veruju u te laži, a takvih ljudi sigurno ima u velikom broju, čim se takve priče lansiraju u javnosti. Posle stand up cirkusa sa šopingom u Milanu krenulo je zastrašivanje naroda sa punim grobljima, da bi se naš „Vođa“ posle prikazao kao mesija koji je spasao narod od izumiranja. Svako ko je nešto
kritički rekao protiv takvog ponašanja je proglašen „saradnikom korone“. To je žalosno koliko je smešno.
Kako komentarišete „buku“ koju pravi opozicija?
– Već neko vreme se tudim da mnogo ne komentarišem opoziciju da ne bih bio Vučićev korisni idiot, a imao bih dosta zamerki. Meni deluje da opozicija svesno ili nesvesno radi na tome da se stišava buka koju proizvodi narod. Prošlog aprila su imali više ljudi ispred Skupštine nego što je SNS dovukao autobusima iz cele Srbije, pa je ta velika energija po ko zna koji put bačena u vetar.
Da li je iko u ovoj zemlji zaslužio ono što je doživeo Dragan Đilas, ako je lopov što ga ne uhapse umesto što mu traumiraju decu?
– Meni je u ovoj situaciji najviše žao njegove dece, s obzirom na to da je taj cirkus oraganizovan ispred zgrede gde oni žive, a ne Dragan Đilas. Optuživati nekoga da je lopov, da je pokrao milione, za šta navodno postoje dokazi, je šamar i za samu državu, jer ili država ne hapsi dokazane lopove ili najviši državni organi lažu da je neko lopov. Ne brinem se puno za Đilasa, ume on sam da se brine o sebi, a treba da se zapita kolika je njegova odgovornost što danas imamo ovakvu vlast. Meni je u celoj priči najviše žao svih građana Srbije, koji su doživeli da im usred noći
sumnjiva lica sa fantomkama upadaju u zgrade i penju se po krovovima. To nije poruka podrške vlasti, već akt zastrašivanja. Poruka je jasna – ako se budete bunili možemo da vam usred noći upadnemo i u stanove. To je uvertira u ono što se dešavalo i za vreme hunti u Argentini i Čileu 70-ih godina prošlog veka.
Jeste li optimista po pitanju društveno-političke situacije, gledano i lokalno, i globalno?
– Kao što sam već više puta naveo, moramo da sve posmatramo globalno da bismo eventualno predvideli šta će se sutra dešavati u Srbiji. Svaki važan događaj kod nas je posledica nekog dogovora između velikih sila: Berlinski kongres, Bečki kongres, Jalta itd. Mi smo puno propatili zbog narušavanja ravnoteže između velikih sila i uspostavljanja unipolarnog sveta. Oporavak Rusije, uzdizanje Kine, jačanje još nekih zemalja poput Indije, Irana, Brazila i dr, za nas predstavljaju šansu za nova povezivanja, pogotovo nakon što nam je jasno stavljeno do znanja da nema ništa od našeg članstva u Evropskoj uniji. Da ne bude da sam samo kritičan, mislim da je dobra stvar što je ova vlast to delimično shvatila, mada još
uvek traje ta mantra da „Evropa nema alternativu“. Moramo da shvatimo da smo mi već deo Evrope i da nam ne treba nikakav sertifikat koji to potvrđuje. Ako ništa drugo, ova korona nam je pokazala da samo život nema alternativu. Za sve ostalo ćemo se već nekako snaći.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
