Muzička legenda Ljubiša Stojanović Luis, poginuo je u saobraćajnoj nesreći 31. jula 2011. godine.
Iza sebe je ostavio šestoro dece, a troje sa poslednjom partnerkom Silvanom. Sve što je Luisovu udovicu zateklo posle gubitka nevenčanog supruga, prevorilo se u pravu borbu.
PROČITAJTE I:
Silvana je sa decom živela kao socijalni slučaj, te je od države tražila da joj pomogne u rešavanju svoje finansijske situacije.
Dok je Luis bio živ, Silvana je radila kao kreativni direktor njegovog studija. Rešena da sama otpočne novi posao, otvorila je vrtić odmah pored njihove porodične kuće. Kada je muzičar doživeo saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom, bila je prinuđena da svoj posao stavi u stanje mirovanja.
„Potpuno osvešćivanje počelo je u septembru 2013. kad sam shvatila da predškolsku ustanovu, čiji sam vlasnik i direktor, moram da zatvorim, jer se za dve godine, koliko je trajao moj izlazak iz emotivnog haosa, posao sasvim raspao. Suočila sam se s nerešivim egzistencijalnim problemom. Ostala sam sa troje dece, bez redovnih prihoda, u kreditima, dugovima, troškovima održavanja domaćinstva i sa svim osnovnim životnim potrebama moje dece i mene. Tada mi je život izbio dah. Krajem 2011. podnela sam zahtev za ostvarivanje porodične penzije, na koju imaju pravo naša maloletna deca. Međutim, postojao je poreski dug na ime mog pokojnog supruga, zbog čega je počelo šetanje između PIO fonda i poreske uprave. Negde između, izgubila sam se i zaustavila proces nakon službene plave koverte u kojoj sam dobila odluku da ne postoje uslovi za penziju. Nešto kasnije ponovo sam počela da im postavljam pitanja zašto deca nasleđuju očev dug, a uz sva zalaganja i pokušaje da se na regularan način dođe do rešenja, ponovo dolazim do zaključka da je to nemoguća misija“, ispričala je Silvana svojevremeno za Story.
„To je bio jedan period, kad sam se osvestila, a za to mi je dugo trebalo, i shvatila da sam socijalni slučaj. Znaš koliko je to teško? Uvek je to neko drugi. Nisam imala primanja, slala mi je sestra, kuma, moji roditelji, koliko su mogli, kako naiđem negde na nekog poznatog oni mi daju neki novac za decu i ja sam od toga živela, faktički. To nikome nisam pričala. Sad mogu da pričam jer sam to prevazišla, sad sam dobro, sad sam u potpunom plusu. Onda sam tražila pomoć od države, taj dečji dodatak. Dobila sam dečji dodatak koji je za troje dece tada bio 9.900 dinara. Sa tim parama nisam znala da li mogu da živim tri dana. Plaćala sam samo ono što je nužno, banka me je jurila. Zvali su me svaki dan, ja sam im rekla: „Stvarno se ne bahatim, nije da ja ne plaćam zato što neću, ja nemam da vam platim. Ja dobijam novac i imam opciju da od tog novca ili nahranim decu ili da dam vama ratu za kredit. Izvinite, ja biram da hranim decu, a vi po službenoj dužnosti radite šta morate.“
„Razvlačili smo to, uspela sam na kraju da isplatim taj dug na rate. U suštini sam bila socijalni slučaj godinu dana, onda su mi sledeće godine ukinuli i taj dečiji dodatak. Od 2011. do 2013. dok nisam zaključala vrtić ja sam bila u tom nekom emotivnom procesu, tugovanju, u vakuumu, ali kad sam zaključala firmu onda sam dobila drugi deo. Iz tog emotivnog prešla sam u egzistenicijalno, morala sam da nađem način kako da prehranim porodicu. U tom trenutku razmišljala sam kako da pobegnem što dalje odavde. Bila sam spremna da odem negde u šumu sa svojom decom, jer više nisam znala šta pre da ‘hendlujem’. Ja uopšte ne znam kako sam preživela“, izjavila je ona jednom prillikom za Blic.
Silvana je govorila koliko je posvećena svom biznisu.
„Ja sam tako živela do 2015. godine. Onda je grad dao subvencije za predškolske ustanove, tada se desio potpuni prekret kod mene. Fokusirala sam se na posao, vrtić i predškolska ustanova su tad bili u blokadi, ali ja sam pozajmila pare i odblokirala sve to ponovo i uključila struju u vrtić. Upisala sam decu u vrtić, a unutra mi je bila isključena struja, to niko nije znao. Sada sam neko ko ima privatnu predškolsku ustanovu, ko ima preko stotinu dece upisane, potpuno sam zadovoljna time kako radim, kako živim, ne bahatim se, živim kao svako normalan, ulažem non-stop u posao, mada ja to ne shvatam kao posao jer sam to ceo život želela. Ceo život sam želela da se bavim decom, oni su jedna energija koja te crpi, ali te i puni. Ja sam jedna zadovoljna žena, deca su mi super, to sve naravno može bolje, ja stalno pričam, ali trudim se da ih ne sputavam, želim da budu potpuno svoji. U tom smislu sam zadovoljna potpuno, prošla sam jedan dug period od 8 godina, to je put od sto milja“, ispričala je Silvana i zaključila:
„Kad život ovako dovede čoveka do ovakve neke tačke, doživiš toliko spoznaja, uvida, transformacija, to ne može rečima da se opiše, ne mogu to sve da prepričam. Puštam da mi se život dogodi, kao što i decu ne želim da kalupim, sapleteš se, padneš, pa šta, kad sam ustala posle onoga ne znam posle čega ne bi. Što sam više takva da pustim i dopustim, tako sve laganije teče. Kroz sve te faze koje sam prošla, ja ne znam kako još ne pužem. Ali sada kapiram Ljubišu, jer je on ovako živeo, pustio da mu se život dogodi. On ode ujutru, kaže ide negde, a kad se čujemo on na pedesetoj strani, vrati se sa pijace sa pet kila jabuka, kaže: ‘Dali mi ljudi, što da im ne učinim, da im krene dan’, oni mu uvale, ali on je tako živeo. Ja sada tako živim. Moj otac je pet godina stariji od Ljubiše, on će da ode sa ovog sveta, a sagledao život nije iz druge perspektive. Ljubiša je stvarno bio jedinstven, autentičan i poseban. Sad kad pričam o njemu nemam tugu i težinu, jer pričam o figuri koja će još dugo da postoji i traje.“
BONUS VIDEO: Željko Joksimović o Tomi Zdravkoviću
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar