Teodora Bjelica važi za jednu od naših najlepših glumica, a njen privatni život veoma intrigira javnost, pogotovo jer ona o njemu nije mnogo otkrivala - sve do emsije "Ispovest" na Nova.rs.
Ljubav prema glumi nasledila je od majke, glumice Gordane Bjelice, koju publika najbolje pamti po ulogama u serijama „Bolji život“ i „Srećni ljudi“, a Gordana je osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka važila i za jednu od najlepših žena na našim prostorima.
Teodora je rođena 1994. godine, a kasnije se u medijima pisalo da je njen otac pokojni novinar i ambasador Srbije u Rusiji – Miroslav Lazanski. Ipak, mlada glumica, koja nosi majčino prezime, to nikad nije htela da komentariše.
Kada je imala 19 godina, predstavljala je Srbiju na takmičenju lepote „Olympia World – Beauty and Sport“, a poslom modela bavila se u Meksiku, Milanu, Bejrutu, Istanbulu i drugim mestima širom sveta.
PROČITAJTE JOŠ:
Glumački debi ostvarila je 2017. godine u filmu „Afterparti“, gde je glumila Elenu, devojku koja dolazi iz Španije, te je pričala na španskom jeziku. Osim ovde, Teodora je igrala u filmovima i serijama kao što su „Slatke muke“, „Južni vetar“, „Hotel Beograd“, „Tri muškarca i tetka“, „Toma“ i „Aviondžije“.
Teodora Bjelica je sada, u emisiji „Ispovest“ na portalu Nova.rs, govorila o svojoj karijeri, tome kako je odrastati bez oca, ali i teškom životu svoje majke koja je morala sama da se stara o njoj.
Poslednjih par godina si veoma aktivna u glumačkom svetu, da li trenutno radiš na nekom projektu?
„Stefan Jevtović, Rade Ćosić i ja radimo predstavu ‘Bez nje’ koju je režirao Aleksandar Lazić. To je melodrama o ljubavi, čežnji, preprekama, jako zanimljiva predstava za igranje, ali i gledanje. Krećem da snimam finalnu sezonu serije ‘Aviondžije’, radim i svoju emisiju.“
Da li ti je ovo prva pozorišna uloga?
„Jeste. Ranije nisam igrala u pozorištu, a sada su se kockice poklopile.“
Kako si počela da se baviš manekenstvom?
„Sa 15 godina sam počela. Mamin prijatelj i sada moj kolega Rastko Janković je jedan dan došao na kafu kod nas i video mene koja u tom trenutku imam 15 godina, dugu crnu kosu, obrve jedna crta, pirsinge svuda, slušala sam Ramštajn, Tokio Hotel, bila sam u svom svetu – tinejdžerka koja se tražila i koja je htela da se dodvori društvu. On je video da imam potencijal da se bavim manekenstvom i odveo me kod Vesne Jugović i Milanke na Izbor za mis, otišla sam kod njih na razgovor i oni su mi rekli da kada skinem pirsinge, vratim se u prirodnu boju kose i kada budem ličila na žensko – onda možemo da pričamo. Onda sam ja otišla na Izbor za mis Smedereva, došla sam sa prirodnom bojom kose, izvadila sam sve pirsinge i tada sam bila prva pratilja. One su se oduševila što sam ja odlučila da se promenim. Onda smo išli na vojni kamp, bile smo na Tasosu, treninzi kreću od sedam časova ujutru, svako gleda šta stavljaš u tanjir. To je bio drakonski režim, ali to je od mene napravilo materijal za manekenku.“
Koju si školu završila?
„Išla sam u Pravnu, pa sam se prebacila u privatnu Turističku srednju školu, pa sam upisala privatni Ekonomski fakultet, a onda u trenutku odlučila da studiram glumu. To niko ne zna, jer ja nikada nisam pričala. Puštam ljude da pričaju šta hoće i smatram da je jedna od najvećih ženskih vrlina kada se pravi da je naivna. Doskoro nisam živela u Srbiji, putovala sam od 18. godine do 25. i sve sam završavala vanredno i mislila sam da nikada neću imati priliku da živim i radim u svojoj državi i dogodi se da u Meksiku dobijem stipendiju za njihov ‘Elsea’ fakultet glume i u tom trenutku mi stiže poziv od Miloša Avramovića za ‘Južni Vetar’ i ja se razmišljam šta da radim, tu sam već šest meseci u Meksiko Sitiju, dobijam priliku da studiram i radim. To je preskup fakultet, a ja dobijam stipendiju. Odlučila sam da se vratim u Srbiju i odigram tu ulogicu u ‘Južnom Vetru’, ženska intuicija mi je govorila da treba da se vratim i da ću dobiti priliku da živim i radim u svojoj zemlji. Uvek sam mislila da ću ostati negde u inostranstvu, moj život je bio u koferima, moji prijatelji su bili na telefonskoj vezi kada uspemo da se potrefimo zbog vremenskih zona i baš sam patila za tim jer baš volim svoju državu i svoj grad. Nedavno sam upisala jednu školu glume, druga sam godina, upisujem na jesen treću.“
Spremaš li junski ispitni rok?
„Sve stižem, ne znam kako, ali stižem. Sledeće nedelje imam poslednji ispit i od septembra upisujem treću godinu.“
Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?
„Odrasla sam u 21. bloku. Tamo smo organizovali svaki vikend karaoke dane i u prolazu zgrada stavimo mikrofon i svako od dece ko ima neki talenat je to pokazivao, pevaju, plešu, recituju, imala sam divno detinjstvo. Oko Arene smo se igrali žmurke, igrali smo košarku, igrali smo kockice ispred škole.“
Kako si donela odluku da upišeš Ekonomski fakultet?
„Čisto da bih završila neki fakultet. Smatram da svako treba da razvija svoje moždane vijuge. Ja sam toliko zanimanja promenila od malena, da više ne mogu sebe da pohvatam. Htela sam da budem advokat kritičar, pa sam htela da idem u vojsku, pa sam htela da budem pijanistkinja, pa sam sa 12 godina dobila mogućnost da studiram na Puškinovom univerzitetu u Moskvi, trebalo je da postanem njihov državljanin i da ostanem tamo na fakultetu sa 12 godina. Učila sam ruski jezik, svirala sam klavir.“
Kako je došlo do te ponude?
„Preko Ruskog doma. Ja sam završavala muzičku školu, dala sam dve godine u jednoj i profesorka nije znala šta će sa mnom. Dođem kući i neću da učim, ali dođem na čas, ona odsvira jednom i ja ponovim. Žao mi je što nisam pipnula klavir 15 godina, sad planiram da kupim neki sintisajzer da krenem opet i da ne izgubim taj talenat. Bila sam mala i ne znam tačne podatke, ali znam da se dobijala stipendija, oni su mene čuli na nekom javnom ispitu kada sam svirala. Otišla sam u Moskvu i bila sam na Puškinu tamo tri meseca sa mojom mamom. Međutim, moja mama nije mogla da nađe posao, nije znala ruski jezik, a ni engleski i odlučila je da me vrati u Srbiju.“
Ko te je naučio da budeš tako strpljiva?
„Mama. Trudila se i lomila se oko mene, ceo život mi je govorila, ali to dođe sa godinama, ne može to ni roditelj da te nauči ni prijatelj, tek kada lupiš glavom o zid, onda naučiš šta je strpljenje.“
Gordana Bjelica je bila jako popularna osamdesetih, devedesetih, početkom dvehiljaditih, šta sada radi?
„Uradila je par nekih serija, ali ja ne znam ni šta sam ja radila, a tek njene ne mogu da stignem. Njena omiljena uloga mi je ‘Orkestar jedne mladosti’, tu najviše podseća likom na mene, imala je otprilike godina koliko i ja, tu jako ličimo. Kada vidim nju, kada joj čujem glas, manir na koji glumi onda kažem: ‘Bože, ipak sam ista majka’. Ceo život bežiš od toga da budeš kao tvoji roditelji, a onda, kako idu godine, primećuješ i počneš i mnogo bolje da ih razumeš i sada sam mnogo ponosna na to. Njena uloga ‘Doviđenja u Čikagu’ je njena fantastična uloga.“
Koji savet ti je dala kada si počela da se baviš glumom?
„Za prvi film nije znala ni da ja snimam, ni šta snimam, ništa joj nisam pričala, a ni ja nisam znala u kakav sam svet upala. Otišla sam na snimanje kao na neki izlet, svi oko mene su imali neku odgovornosti, a ja sam se super provela, pa tek kasnije smo počele da pričamo o glumi, a tek sada se savetujemo i razumemo. Ona se uvek držala po strani, nije se puno ni družila, nije sedela u pozorištu posle predstave, bila je i udata, pa joj je taj bivši muž pravio probleme. Deset godina nije igrala jer joj je on branio, i to u njenim najmlađim godinama. Od 24. do 35. se nije bavila glumom. Onda se vratila na male ekrane ulogom bebe u seriji ‘Srećni ljudi’, a ja sam bila u stomaku. Ona je trudna snimala tu seriju, ali se stomak nije primećivao. Tada se drugačije snimalo, jedna scena se snimala nedelju dana, pa onda pauza, tada su uspevali da žive, a ne samo da rade.“
Koliko ti je falila očinska figura tokom odrastanja, karijere?
„Moja majka je meni bila čitav život i otac i majka i najbolja drugarica. Tako da to nisam osetila, samo u momentima nekim u toku odrastanja u osnovnoj školi kada su me deca zadirkivala zbog toga, ali majka mi je savršeno objasnila – porodica su ljudi koji se vole, pa čak i ako neko nije u krvnom srodstvu, koliko ima usvojene dece, pa se vole najviše na svetu. Tako da je bitan taj odnos ljudski, moja majka je meni sve na svetu.“
Šta su ti deca tada govorila, da li si trpela vršnjačko nasilje?
„Jesam, nažalost, zadirkivala su me deca, ali sada mi je jasno kako sam ja njih nervirala. Mama me je tako naučila, ja u sebi nisam imala trunku mržnje, ni te iskompleksiranosti sa kojom su se oni nosili i otuda sve te nesigurnosti. Zli ljudi su duboko nesrećni, dobri ljudi koji su srećni sami sa sobom nemaju potrebe da povređuju drugu osobu, nego samo da im ulepšaju život. Deca su mi govorila: ‘Ti nemaš tatu’, a ja im kažem da imam moju mamu, a oni mi kažu da nemam porodicu, da nemam nikoga. Ja kažem da smo porodica mama i ja. Ja stanem i ovako im kažem i onda to njih iznervira jer se ja ne rasplačem, ne uvredim se jer ja to tako mislim i osećam, imam ljubav svoje majke i meni je to sasvim dovoljno.“
U Srbiji nije lako biti samohrana majka, koliko je njoj bilo teško da ti izvede na pravi put?
„Mogu samo da zamislim koliko joj je bilo teško i evo, ja sa 28 godina tek sada mogu da je razumem i smatram da svim samohranim majkama treba dati orden. Ja sada imam kuče, što se ne može porediti sa detetom, pa kada ostanem duže na snimanju, razmišljam da li sam ostavila dovoljno hrane i vode, a zamisli tek dete. Ona je meni ispričala da joj je pukao vodenjak kod kuće, pozvala je taksi i sama otišla na porođaj, vratila se kući sama. Rekla mi je: ‘Taj momenat kada sam ja tebe spustila na krevet i kažem: ‘Ne znam šta su sada? Šta ću sa tobom, joj?’, ja se ne bih usudila, svaka joj čast, i njoj i svim ženama koje se usude da budu samohrane majke.“
Da li je imala podršku svojih bližnjih?
„Ne, moj deda je mene prvi put video sa četiri godine, baka takođe dolazila kako joj odgovara. Ona nije živela u Beogradu, pa je dolazila kada joj odgovora da se provede. Majka je bila potpuno sama, oni su bili sebični. Moja baka joj je rekla: ‘Sad si našla da rodiš dete kada je treba da uživam’, tako je bilo. Prve tri godine mog života moja majka nije radila, imala je novca, imala je galerije, bavila se nekretninama. Kupi stan, preuredi ga, pa ga preproda, držala je svoje galerije. Bila je fino obezbeđena i sposobna, tri godine je bila samo uz mene, a nakon toga je imala jednu dadilju.“
Da li se kod tebe rađa majčinski instinkt?
„To se probudi uz pravog partnera, ne može to tek tako. Nisam jedna od onih osoba koje govore: ‘Sada mi je vreme da rodim dete. Ej, ti prvi, hajde dođi’. Po cenu toga da se nikada ne ostvarim kao majka, ako ne nađem normalnog čoveka to se neće dogoditi.“
Celu ispovest Teodore Bjelice možete poslušati u video-prilogu na početku teksta.
BONUS VIDEO: „Kad sam se ja razvela, sve žene na svetu mogu“