Andrija Milošević: Od 90-ih nigde nismo otišli, nigde nismo stigli – možda je ovo trenutak da se izborimo

Jer ovde su, kao što je Andrija i zamišljao, svoju šansu pronašli – i i dalje je pronalaze – mnogi mladi umetnici, i to odmah po završetku akademije.

Pa i ako je glumac postao slučajno, sve pre i posle toga bilo je pitanje njegovih izbora, za koje je namerno sve uredno platio – taman toliko da nikome ništa ne mora da duguje. Ali, što bi rekao Ivo Andrić: „Dođu tako neka vremena…“ – ostatak znate. O tim vremenima Andrija, inače, piše u svojoj najnovijoj pesmi, koju ćete tek čuti.

„Teatar na brdu“ braniće do kraja, kao, uostalom, i sve do čega mu je stalo. Ipak, kako sam kaže, otimače i reketaše naših života ne prati – ovih dana prati samo studente, slično kao što je onomad pratio svoje snove.

Na snimanje emisije stigao je u kaputu, spreman da u svakom trenutku odavde ode, ali i čvrsto rešen da tu ostane.

„Zato što hoću da se stekne utisak da mogu svakog trenutka da odem. Generalno. Ima veze i s prostorom u kojem smo i uopšte prostorima takvim u kojima smo“, rekao je Andrija.

Spreman je, kaže, samo je pitanje šta će biti. Smatra isto tako da je to jedna životna hrabrost – spremnost na odlazak.

Prvi odlazak Andija je napravio sa 13 godina. Kaže, išao je za svojim snovima, a čovek uvek mora da ide za njima.

„S obzirom da je nama ovde u Teatru na brdu stani-pani i da mi svako malo neko preti da će da me izbaci odavde, onda je ovo prirodno stanje“, objasnio je.

Iako su roditelji bili za to da upiše gimnaziju, on je slušao sebe, upisao je srednju muzičku školu u Podgorici, ali dve godine kasnije, kada je saznao da su na Cetinju otvara Fakultet dramskih umetnosti – zaboravlja na muziku.

Od glumca Bore Stjepanovića, kaže, naučio je sve, a to sve je, navodi – život.

Osim glume, ističe, stekao je jednu životnu širinu, osobiti način razumevanja stvarnosti i ljudi.

„Od njega sam naučio isto ono što sam naučio od svog oca, biti beskompromisan životni borac. Govorio sam kad imam neki problem, pa onda sumnjam u neku sopstvenu stvarnost i mogućnosti da mogu da je promenim, pomislim na Boru Stjepanovića. Kako je Bora sa 50 godina, izgubivši rođenog brata u Sarajevu dok je pekao hleb, ubila ga je bomba, da je on posle izgorelog stana i tog sramotnog rata – katastrofalnog, odvratnog, koji ljudi besomučno pominju, ne znam iz kojih razloga zaista i čime se to može ponositi – otišao, napustio celokupan svoj život i sa 50 godina došao na Cetinje gde nije imao nikog svog.“

Seća se i da je Bora tada živeo u studentskom domu, zajedno sa studentima, nemajući krov nad glavom i da je stvorio neku novu crnogorsku umetničku realnost, koja je kasnije potpuno odredila crnogorsku kulturnu politiku na svakovaki način.

„I ako sam ikada i pre toga sumnjao ili nisam bio svestan u to šta me čeka ili šta je život, od Bore Stjepanovića sam naučio šta je ratnik, šta je život.“

Govoreći o periodu studiranja i sada, kaže da je stane nepromenjeno.

„Suštinski, ovo su takva vremena, od 90ih na ovamo, nažalost, ništa se nije promenilo. Ništa, nigde nismo otišli. Nigde nismo stigli. Možda je ovaj trenutak sad da se izborimo, kada se, što ja to zovem, dešava brušenje demokratije, kada mladi ljudi pozivaju na odgovornost institucija.“

„Sada mi moramo da se izborimo, da povratimo svoj kulturni identitet.“