0
U svetlu obeležavanja jubileja koji slave pank i novi talas, došli smo do vrlo zanimljive liste najboljih američkih pop-pank albuma koju je sastavio tim novinara eminentnog muzičkog magazina „Roling Stone“.
Svesno zaobilazeći opšta mesta koja se tiču žanra, autori liste napravili su jedan sofisticiraniji, gotovo off, izbor ploča koje preispitujući pank korene komuniciraju sa pop formama. Istražujući zašto je došlo do tog „ukrštanja“, odgovore im nameću pesme sa tih izdanja ali i delovi intervjua sa izvođačima koji ih potpisuju. Izdvojili smo prvih deset mesta kao kulminaciju inače vrlo zanimljive selekcije albuma.
10. Misfits – Walk Among Us (Ruby/Warner, 1982)
PROČITAJTE JOŠ
Po mišljenju većine ovaj album opasno kritikuje društvo i govori o oslobađanju emocija. Međutim, frontmen grupe Misfits, Glenn Danzig, je izgleda samo hteo da se dobro zabavi. „Mnogo više ljudi nas sada sluša, ali mi smo i dalje pogrešno shvaćeni, pogotovo od strane političkog ološa“, izjavio je za magazin „Flesh and Blood“ 1983. godine.
„Oni posmatraju muziku nešto kao ’kako mogu da iskoristim punk-rock da progura moja politička ubedjenja?’, a mi na to odgovaramo ’hajde da se dobro zabavimo’“. Ako je to bio cilj benda, Danzig i njegova družina su onda sa albumom „Walk Among Us“ postigli najvše što su mogli. Na njemu se mešaju rifovi od tri akorda i sladunjave pop melodije koje lako osvajaju sa tekstovima u kojima su spakovani prikazi iz horor filmova „B“ produkcije i nasilje od kog vam se podiže želudac. Ubitačni tempo pesama i mangupski prateći vokali nisu mogli da zamrače Danzingovu ’elvisovsku’ vokalnu fleksibilnost, koji su čak i u najangažovanijim anti-socijalnim momentima albuma, pesmama poput: „Skulls“ („Hack the heads off little girls/And put ’em on my wall“), „Astro Zombies“ („And your face drops in a pile of flesh/And then your heart, heart pounds/Till it pumps in death“) i „Hatebreeders“ („Murder one inborn into your every cell/It’s in your blood and you can’t shake it“) dali vanvremensku privlačnost klasičnog tinejdžerskog idola. Vrhunac pank-roka bio je na deset godina od pojavljivanja grupe Misfits, ali uticaj benda je već tada bio nemerljiv. Svaki bend iz ovog miljea koji drži do sebe, u svom repertoaru je morao da ima bar par obrada sa ovog izdanja.
9. Paramore – Riot! (Fueled by Ramen/Warner, 2007)
Iako je većina pop-pank fanova ženskog pola (51% učesnika „Warped Tour“ festivala čine žene), ovaj žanr je oduvek bio za krešteće dečake a scena je oduvek preokupirana neuzvraćenom ljubavlju. Pojava grupe Paramore je pomogla da se taj odnos promeni. Frontvoman ove grupe, Hayley Williams, je svojim sopranom od četiri oktave pomerila granice zvuka jednog pop-pank benda. Na isti način glavni singl „Misery Business“, mega himna koja za temu ima preotimanje dečka, zadao je udarac ustaljenoj matrici žanra, i to udarcem ravno u glavu. Album „Riot!“ ostaje kamen temeljac svog vremena, ne zato što je doneo toliko potrebnu žensku energiju jednom ovakvom bendu, nego zato što su pesme sa ovog izdanja jednostavno bolje od onoga što su drugi u to vreme pokušavali da urade. „Bilo je nečeg uzbudljivog i novog na tom albumu, bitno drugačijeg od bilo čega što smo
do tada stvarali“, rekla je Williams za portal „Track 7“ govoreći o albumu, „jednostavno smo uhvatili momenat.“
8. Blink-182 – Dude Ranch (MCA/Universal, 1997)
Pop-pank je 1997. godine bio alergičan na ideju ugovora sa velikim diskografskim kućama ali Blink-182 je verovao u svoj širok tržišni potencijal pre nego što je ostatak sveta to shvatio. Potpisali su ugovor sa kućom „MCA“ i dobili priliku da rade na svom drugom albumu „Dude Ranch“, dosledni svom ’uradi-sam’ duhu koji je bio karakterističan za njihove prethodne radove. Nakon poigravanja na gitari kojoj su falile dve žice, basista Mark Hoppus napisao je pesmu „Dammit“ – himnu gubitnika koja je obeležila album. Na ovom albumu je mladalački zvuk često uspešno sakrivao zapravo ozbiljnu zajedljivost. Pesma „Dick Lips“ je nedvosmislena oda o tome kako izgleda kad nešto kao klinac zajebeš („Remember I’m a kid/I know not what I did“), dok je numera „Josie“ slatka pesma o brižnoj devojci koja donosi burito. Razoružavajuća kombinacija humora i sirove pop lucidnosti pomogle su da album „Dude Ranch“ dosegne platinasti tiraž i tako utre put ka kasnijem uspehu benda Blink-182, koji vremenom nikada nije izgubio svoju radoznalost definisanu upravo na ovom izdanju: „Najveći kompliment je kada nam klinci kažu da smo im otvorili put ka novom muzičkom stilu“, izjaviće kasnije Hoppus za magazin „Rolling Stone“, „mi smo nešto kao prva dečija igračka za tadašnje pankere.“
7. Generation X – Generation X (Chrysalis/Warner, 1978)
Iako je pevač grupe Generation X, Billy Idol, najveći komercijalni uspeh ostvario osamdesetih godina, jedno od najboljih njegovih ostvarenja datira iz 1978. godine na albumu sa svojim londonskim pankerima. Izdanje je krcato brzim, progresivnim akordima, refrenima koji se zalepe za vas istog trenutka kad ih čujete i gomilom uličarskog mentaliteta – uz patentirani Idolov kez već je bio apsolutno prepoznatljiv. Pesme poput: „Ready Steady Go“, „Youth Youth Youth“, „One Hundred Punks“ i dramatična „Kiss Me Deadly“ su se u to vreme smatrale isuviše pop i neubedljive da bi bile ozbiljno shvaćene, međutim neverovatno je kako su lepo s vremenom ostarile. „Hteli smo da pričamo o svojim iskustvima na romantičan ali ipak realističan način umesto da samo urlajući negodujemo, kako je tada bilo popularno“, napisao je Idol u biografiji „Dancing With Myself“ 2015. godine.
„Taj novi pravac udaljio nas je daleko od ’starog’ panka, zadržali smo njegovu agresiju i stav ali smo sebi dopustili da muzički napredujemo. Istraživali smo kompleksnost osećanja i emocija“. Ovakav pristup ostavio je traga na brojne pop-pank muzičare koji će se kasnije pojaviti. Kada je 1994. godine novinar magazina Rolling Stone upitao Billyja Joe Armstronga, frontmena grupe Green Day, kako je to biti ikona dvadesetogodišnjaka, odgovorio je „Jedina stvar koju znam o grupi Generation X je da mi se njihova prva ploča veoma dopala“.
6. Buzzcocks – Singles Going Steady (United Artists, 1979)
Grupu Buzzcocks je osnovana iste godine kad je Paul McCartney napisao pesmu „Silly Love Songs“ a prestala je da postoji pre nego što je Johnny Rotten izjavio da je ljubav „dva minuta i pedeset dve sekunde mljackavih zvukova“. U to vreme oni su istraživali sličnosti pop romanse i agresije panka, nizom kratkih i eksplozivnih melodijskih tenzija prepunih požude (poput najvećeg hita grupe „What Do I Get?“ koja upravo traje dva minuta i pedeset dve sekunde maksimalnog mljackanja).
Ovaj mančesterski bend nastao je nakon što su njegovi članovi bili na koncertu grupe Sex Pistols. Tokom karijere objavio je puno briljantnih albuma ali nijedan nije premašio kompilaciju „Singles Going Steady“. Izdanje je vezano za pop-pank početke kroz kolekciju singlova koji su uticali na mnoge muzičare, od grupe Offspring pa do benda Fine Young Cannibals. Od 1977. godine sa ispovedajućom i urnebesnom pesmom „Orgasm Addict“ („Butchers’ assistants and bellhops/You’ve had them all here and there“), grupa Buzzcocks je usavršila način sastavljanja neobičnih pesničkih formi koje se prosto urezuju u mozak praćene zvukom električne gitare. Pošto je originalni frontmen, Howard DeVoto, otišao da bi formirao grupu Magazine, bend preuzima gitarista Pete Shelley i piše jednu za drugom zarazne, razarajuće i seksualno dvosmislene ljubavne pesme: „Ever Fallen in Love … (With Someone You Shouldn’t’ve)“, „What Do I Get?“ ili „Promises“. Muzički, one su spoj melodičnosti benda Kinks i Davida Bowiea sa direktnošću grupe Ramones. „Meni su te pesme zvučale kao muzika sa kojoj sam odrastao šezdesetih godina, kao na primer album ’With the Beatles’,“ rekao je Shelley 2015. godine komentarišući svoje prve pesme, „hteli smo da budemo inteligentni ali ne intelektualni. Hteli smo da budemo zabavni ali ne i zabavljači.“
5. Fall Out Boy – Take This to Your Grave (Fueled by Ramen/Warner, 2003)
Green Day i Blink-182 su odrasli dvehiljaditih a pop-pank je postao sveprisutan, u tinejdžerskim filmovima i u punim dvoranama. Prvi album grupe Fall Out Boy je stvorio potpuno novu žanrovski zamagljenu scenu u kojoj se teški rifovi i vrišteća estetika mešaju sa emocijom tinejdžerskog slomljenog srca. Album koji je inicijalno snimljen kao demo, uspeo je da obezbedi budućnost za sastav Fall Out Boy čak i pre njihovog drugog albuma kojim će ostvariti neverovatan uspeh. „Sve do tog momenta muzika nam je bila zanimacija pre nego što je postala profesija,“ napisao je pevač Patrick Stump na svom blogu povodom desetogodišnjice izlaska albuma, „shvatili smo da je muzika kul izgovor za odsustvo sa koledža.“
4. Descendents – Milo Goes to College (New Alliance, 1982)
Gledajte na album „Milo Goes to College“ kao pop-punk ekvivalent filmu „Revenge of the Nerds“ (1984). Klasična postava benda nastala je krajem sedamdesetih prošlog veka kada su gitarista Frank Navetta i bubnjar Bill Stevenson upoznali čarobnjaka na bas gitari Tonyja Lombardoa. Milo Aukerman – je fan koji je postao frontmen benda, sa svojim cvikerima dao je grupi ne samo prepoznatljiv zvuk nego i simpatičan ’šmokljanski’ imidž. „Prvih nekoliko godina srednje škole sam se trudio da ne odskačem i da ne dobijem batine, ali u jednom momentu sam jednostavno odlepio i rekao sebi ‘Jebi ga, biću najštreberskiji lik koji mogu da budem’“, seća se Aukerman. Takav stav se našao u ranim hitovima benda kao što je pesma o neuzvraćenoj ljubavi „Hope“, „Catalina“ o pozivu na pecanje zarad bekstva od realnosti i „I’m Not a Loser“ – odgovor kul klincima. U skladu sa naslovom albuma, Aukerman je napustio bend da bi nastavio sa školovanjem i da bi se sredinom devedesetih vratio u grupu. Album „Milo Goes to College“ je
postao uzor za ono što danas smatramo za pop-pank. „Oni su bili kao pank-rok Beach Boysi,“ rekao je Mark Hoppus iz grupe Blink-182 za „SiriusXM“ o svojim prethodnicima, „kompletna tadašnja pank-rok scena je bila puna besa, ispolitizivana i bučna što nije bilo po mom ukusu. Zato mi se svidela melodija i harmonija grupe Descendents, mogli ste da pevate uz njihovu muziku. To me je zanimalo; kao klopa, kao gluvarenje sa ortacima, kao ribe i kao kada vas matorci iznerviraju.“
3. The Ramones – Rocket to Russia (Sire/Warner, 1977)
„Bend je zaista želeo hit, svi su to veoma želeli“, rekao je snimatelj zvuka Ed Stasium za „Music Radar“. „Sa trećim albumom „Rocket To Russia“, počeli smo više da nasnimavamo da bi zvuk bio malo mekši. Sećam se da se pričalo o Steve Milleru kad smo snimili neke od tih pesama.“ Ispod gitara koje su zvučale kao motorne testere, pocepanog džinsa, vratolomnog tempa i nezadovoljstvom svim i svačim, Ramonesi su zapravo uvek, u dubini duše, bili pop bend. Bili su veliki fanovi grupa kao što su Shangri’Las, Ronettes i Crystals. Album „Rocket to Russia“ je možda bio njihov najveći pop momenat, pogotovo kad se pogledaju brojke jer je izdanje sadržao jedine tri pesme koje su ušle u „Billboard Hot 100“ listu a to su: „Sheena Is a Punk Rocker“,“Rockaway Beach“ i obrada pesme Bobbyja Freemana „Do You Wanna Dance?“. „Sa tom pločom smo našli sebe. Imali smo malo veći budžet, imali smo na raspolaganju veoma dobre studije,“ rekao je Tommy Ramone za „The Huffington Post“ 2012. godine. „Do tada smo naučili da sviramo dobro. Mislili smo da nas samo jedan korak deli od uspeha, tako da samo bili puni elana.“
2. Blink-182 – Enema of the State (MCA, 1999)
Blink-182 je ponudio novoj generaciji sve pamflete tinejdžerskog popa ali bez sladunjavosti istog – čak su nosili i kombinezone u stilu Backstreet Boysa u spotu za hit singl „All the Small Things“. Ovo izdanje je definisao Blink-182 recept za uspeh: prigušeni power pop akordi, nazalni vokali, refreni koji lako ulaze u uho, dobro zategnuti bubnjevi tada novog člana Travisa Barkera i puno tinejdžerske lirike pomešane sa skepticizmom odraslih. Album je slao beskompromisne poruke, od pesama za slušanje samo uz roditeljski nadzor kao što je „Dysentery Gary“, ode nezrelosti „What’s My Age Again?“ do mračne pesme o samoubistvu „Adam’s Song“ – sve je to doprinelo da album bude prodat u više od četiri miliona primeraka u Sjedinjenim Američkim Državama. „Svako ko oformi bend sanja da postane uspešan,“ rekao je Tol DeLonge za magazin „Roling Stoun“ 2000. godine, „ipak nikad ne sanjaš o tako velikom uspehu.“
1. Green Day – Dookie (Reprise/Warner, 1994)
Prirodno je da će bend nazvan po celodnevnom ’duvanju trave’ pevati o mladalačkom razočaranju, stvarajući mega hitove o masturbaciji („Longview“), anksioznosti („Basket case“) i napustanju predgradja („Welcome to paradise“). Treći album grupe Green Day, prvi objavljen za veliku izdavačku kuću, predstavlja potpuni pop-pank šamar. Savršeno je spojio čvrstu melodiju sa stavom „boli nas uvo za sve“. Posle dominacije grandža, početkom devedesetih prošlog veka, demonstriranje takve vrste nepoštovanja je bilo pravo osveženje. „U to vreme bilo je previše zapomaganja u rok muzici, svi su nešto kukali,“ kazao je frontmen benda Billie Joe Armstrong za magazin „Rolling Stone“ povodom dvadesetogodišnjice od izlaska albuma. „Mi smo prirodno ekstrovertni i to se videlo u našim pesmama. Znali smo da ulazimo u arenu sa bendovima koje nismo voleli.“
Uprkos autsajderskom duhu, album „Dookie“ je postigao ogroman uspeh. Bio je to prvi pop-pank album koji je dokazao da je „pop“ kao sastavni deo naziva potpuno tačan i na mestu. Izdanje je bilo namenjeno podjednako pravim tinejdžerima i onima koji se još uvek tako osećaju. Album je stvorio potpuno novu generaciju pankera, čineći stil pristupačnijim nego pre. „Baš me briga ako ljudi misle da sam nebitan jer imam dvadeset dve godine,“ izjavio je Armstrong u intervjuu 1995. godine, „to je sjajno, time smo napravili generacijski otklon.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
