0
Leopoldo Lopez, venecuelanski političar i lider opozicije koji je bio u zatvoru zbog optužbi za proteste protiv vlade, oglasio se otvorenim pismom koje je objavio CNN i otkrio koliko je teška situacija u zemlji koja je godinama pod kontrolom Nikolasa Madura.
PROČITAJTE JOŠ:
Lopez, koji je iz Venecuele pobegao u oktobru 2020. godine u Španiju gde se i sada nalazi, u tekstu za CNN, kaže da su u Venecueli „nova normalnost“ siromaštvo, nasilje, glad i nestašica ključnih zaliha.
„Za mnoge ljude sloboda je apstraktan pojam. To je kao disanje, ne razmišljaš o tome dok ti ne ponestane vazduha. Ista je stvar i sa demokratijom. Previše birača to uzima zdravo za gotovo, sve dok ne shvate da je sasvim moguće imati izbore bez demokratije – baš kao na Kubi, u Rusiji, Iranu i mojoj domovini Venecueli.
To mi je postalo bolno jasno dok sam bio u zatvoru zbog političke diktature Nikolasa Madura. U ćeliji veličine 2×2 metra sa bravom veličine cigle, naučio sam šta je sloboda kada je nisam imao.
Venecuela u kojoj sam rođen 1970-tih godina smatrana je predmetom zavisti Amerike: zemlja sa jakom ekonomijom sposobnom da pruži prosperitet i mogućnost skoro svima. Venecuelanski lideri su uspešno izgradili ovaj režim slobode nakon pada vojne diktature Markosa Peresa Himenesa 1958. godine. Između 1960-tih i 1990-tih, Venecuela je bila „demokratski izuzetak“ u Latinskoj Americi, titula koju je svake Venecuelanac nosio sa ponosom.
Moja zemlja je imala neke od najboljih javnih službi u regionu u to vreme – uključujući prestižnu mrežu škola i univerziteta i sistem zdravstvene zaštite koji je pomogao da se iskoreni malarija u delovima zemlje 1961. godine.
Ovo je bilo doba kada su mnogi Evropljani i Latinoamerikanci podjednako želeli da emigriraju u Venecuelu radi boljeg života.
Sada 22 godine nakon što je počeo predsednički mandat Uga Čaveza i skoro deceniju nakon što je Maduro preuzeo vlast, na po mom mišljenju, lažnim predsedničkim izborima 2013. godine, Venecuela prolazi kroz najgoru višeslojnu krizu na kontinentu.
Siromaštvo, nasilje, glad i nestašica ključnih zaliha su nova normalnost. Istraživanje iz 2016. pokazalo je da je skoro tri četvrtine stanovništva izgubilo 8,6 kilograma, pri čemu su hitne službe bile preplavljene slučajevima teško neuhranjene dece.
Bolnicama nedostaju lekovi i oprema koji su im potrebni za funkcionisanje, zbog čega su porodice širom zemlje u opasnosti da umru bez pristupa lečenju – situacija je porogršana pandemijom koronavirusa.
Više od šest miliona Venecuelanaca je napustilo zemlju, mnogi zbog straha od progona ili nedostatak ekonomskih mogućnosti. Kako smo se od ostrva demokratija pretvorili u slomljenu diktaturu? Mislim da je odgovor dvostruk: prvo, pretrpeli smo eroziju suštinskih elemenata demokratije.
Nakon što je postao predsednik 1999. godine, u roku od godinu dana, Čavez je promenio nacionalni ustav i pozvao na ‘mega-izbore’ na kojima je inaugurisan na šestogodišnji mandat. Promenio je političku strukturu zemlje, preuzeo kontrolu na Nacionalnim izbornim savetom, a kritički nastrojene slobodne medije označio kao ‘neprijatelje otadžbine’.
Drugo, ova demokratska erozija naišla je na nemoralnu neutralnost demokratija širom sveta. Kada smo mi Venecuelanci gubili svoje slobode, previše ljudi u regionu je verovalo da naš problem nije i njihov. Ovoj tragediji sam prisustvovao iz svoje pozicije lokalnog političara.
Nakon studija u inostranstvu u SAD-u početkom 1990-tih, vratio sam se u Venecuelu i kandidovao se za javnu funkciju 2000. godine. Izabran sam i ponovo sam bio gradonačelnik Čakaa, moćne opštine u Karakasu u kojoj živi skoro 80.000 ljudi. Osam godina smo dokazali da je moguće služiti demokratski u zemlji koja ide u suprotnom smeru.
To se promenilo 2008. godine, kada sam diskvalifikovan da se kandidujem za guvernera grada Karakasa, uprkos dva uzastopna mandata kao predsednik opštine i više od 70 odsto podrške javnosti. Pod Čavezom, nacionalni kontrolor je zabranio moje učešće u bilo kom izbornom procesu pod optužbom za korupciju i finansijsku naprikladnost – zabrana koja je stupila na snagu pre nego što sam čak i zvanično optužen.
Pošto nisam imao gde da tražim pravdu u svojoj zemlji, podneo sam svoj slučaj Interameričkom sudu za ljudska prava i pobedio sam. Kao dogovor, Čavezov režim je formalno povukao Venecuelu iz međuameričkog sistema i naravno odbacio presudu u moju korist.
Posetio sam gradove širom zemlje, od kolumbijske granice do atlanske obale. Hteo sam da dokažem da nije potrebno biti izabrani autoritet da bi služio našem narodu. Ono što sam video na tom putovanju su Venecuelanci koji su bili više nego spremni da se bore za slobodu i demokratiju. To iskustvo me je navelo da zajedno sa drugim demokratskim liderima, osnujem političku partiju ‘Voluntad Popular’.
Kada je Čavezov naslednik, Maduro došao na vlast 2013. godine, pitam sam naš pokret: „Živimo li u demokratiji ili diktaturi?“ Složili smo se oko ovog drugog. Inspirisani nenasilnlim optorom iz celog sveta, uključujući i Narandžastu revoluciju, Arapsko proleće i pokrete za građanska prava u SAD-u, odlučili smo da mirno protestujemo protiv Madurovog režima.
Odgovor vlade Venecuele na naše demonstracije bio je nemilosrdan i zapanjujuće sličan onome što smo videli da izveštavaju sa ulica zemalja širim sveta, od Belorusije do Nikaragve: policijska brutalnost prema mirnim demonstrantima, proizvoljna hapšenja i mučenje opozicionih lidera, demonstranti poslati u izgnanstvo, a neki ubijeni, kako je dokumentovao UN.
U februaru 2014. godine Maduro je naredio moje hapšenje i hapšenje drugih članova pokreta. Uprkos međunarodnim kritikama da sam arbitrarno pritvoren, bio sam procesuiran i osuđen na skoro 14 godina nakon suđenja koje su UN kritikovale zbog nedostatka transparentnosti i kršenja propisanog procesa.
Proveo sam više od tri godne u vojnom zatvoru, gde sam izdržao fizičku i psihičku torturu. Kada su moja supruga i druge pristalice ispričale ta mi se dešava, Madurova vlada je negirala zlostavljanje.
Mnogi se pitaju zašto je Maduro i dalje na vlasti, uprkos masovnim i tekućim protestima. Istina je da je on na vlasti zato što je diktator, a odgovor njegovog režima bio je isti kao i drugi: represija i zatvaranje, diktatorov recept da zadrži vlast.
Možda treba da shvatimo da je autoritarnost globalni fenomen. Diktatori to zapravo odlično razumeju. Oni formiraju političke odnose kako bi se međusobno štitili i razvili su transnacionalnu politiku represije kako bi progonili one koji im se protive. Ovo je globalni problem i njegovo rešenje bi takođe trebalo da bude globalno.
Da bismo postigli demokratske promene u Venecueli, moramo biti deo većeg, globalno organizovanog napora. Ova ideja je ono što me je ubedilo da rizikujem život da bih pobegao iz svoje zelje prošle godine da bi se preselio u Španiju: Želja da budem deo međunarodnog fronta koji bi pomogao ne samo narodu Venecuele, već i svima onima koji žive pod autoritarinim režimima“, napisao je Leopoldo Lopez.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
