Željko Pantelić: U Bosni se sve menja, a opet ostaje isto

Novi gradonačelnik Banjaluke i koalicija koja ga podržava jeste alternativa strahovladi Milorada Dodika, ali je i za njih očuvanje autonomije Republike Srpske prioritet prioriteta. Mandić i tzv. Četvorka koja je srušila feud Izetbegovića u Sarajevu su različiti od SDA, ali među njima nema razlike po pitanju uređenja BiH i zalaganju za ukidanje entiteta, ili bar smanjivanja nadležnosti Republike Srpske. Tako bi se promene, na državnom nivou, mogle definisati kroz reči mladog Tankredija, sestrić kneza Saline u “Gepardu” Đuzepea Tomazija di Lampeduze: “Ako želimo da sve ostane kako jeste, moramo sve da promenimo”.

Beznačajni politički faktori

Stvarnost je, eufemistički rečeno, malo drugačija: Srbi su u Sarajevu svedeni na nivo statističke greške baš kao i Banjalučani koji podržavaju unitarnu BiH. U prestonici nekadašnje centralne republike SFRJ, po poslednjem popisu, živi oko 10 hiljada Srba, tek malo više od tri odsto, a na poslednjim izborima u gradu na Vrbasu partija koja se zalaže za unitarnu državu, Socijademokratska partija BiH, nije dobacila ni do dve hiljade glasova, odnosno 2,07 odsto podrške u biračkom telu. U suštini, i jedni i drugi su kao politički faktori beznačajni.U sarajevskim medijima koji godinama zagovaraju priču o unitarnoj, građanskoj BiH, pobeda Mandića i najavljen izbor Bogića Bogićevića za gradonačelnika bosanskohercegovačke prestonice, predstavljaju se kao krunski dokaz da je njihov politički projekat moguć i da Bošnjaci, za razliku od Srba i Hrvata, nisu nacionalisti, jer biraju Srbe na najznačajnije funkcije.

Mandićevo i Bogićevićevo "srpstvo"

Međutim, problem je u tome što Mandićevo i Bogićevićevo “srpstvo”, u političkom smislu, ima istu težinu koju je u borbi za prava žena u Velikoj Britaniji imala Margaret Tačer dok je bila prva ledi, i to “čelična”, u Dauning Stritu broj 10. Ili, da uzmemo još bliži primer: njihov uticaj na položaj i prava Srba je ravan onome koji predsednica vlade Ana Brnabić ima u borbi za prava LGBTQ populacije u Srbiji. Takođe, popularnost Mandića i Bogićevića među Srbima u BiH je jednaka onoj koju su imali Rahman Morina kod kosovskih Albanca i Mihalj Kertes u korpusu vojvođanskih Mađara kada su bili “ponos” multietničke Srbije.Ipak, Mandić i Bogićević se ne mogu porediti sa Morinom i Kertesom, kao ni sa Željkom Komšićem, kako su maliciozno komentarisali iz Hrvatskog narodnog sabora u BiH, aludirajući na svoju muku što im Bošnjaci biraju člana predsedništva BiH. Novi predsednik opštine Centar i gradonačelnik Sarajeva nisu birani po nacionalnom ključu glasovima Bošnjaka, kao član predsedništva iz reda hrvatskog naroda, već su izabrani jer propagiraju decenijama bosanski identitet, odnosno u poslednje vreme kako je to politički korektno reći bosanskohercegovački.

"Bitno je biti Bošnjak"

Mandić i Bogićević pripadaju izrazitoj manjini Srba u BiH, uglavnom u BH Federaciji, koji veruju da je moguće izgraditi novu naciju u 21.veku u kojoj bi svi bili Bosanci i Hercegovci, a razlikovali bi se samo po veroispovesti. Ta ideja ima prolaz i kod malog dela Hrvata dok kod Bošnjaka postoje dve vrste zagovornika: prva koja iskreno veruje u priču o građanskoj Bosni i Hercegovini, dok druga vidi u njoj odlično sredstvo da se zagospodari celom zemljom i da se pritom ima prihvatljivo lice za EU i SAD.Interasantno je da su u propagiranju izjašnjavanja kao Bosanaca i Hercegovaca najglasniji oni koji su pred poslednji popis direktno ili indirektno davali podršku kampanji “bitno je biti Bošnjak”. Pošto su rezultati popisa pokazali da su Bošnjaci postali apsolutna većina u BiH, ne bi bilo izenenađenje da se na sledećem izjašnjavanju opredele kao Bosanci i Hercegovci.

Podrška Erdoganu

Računica je vrlo jasna, sa 50 odsto i kusur Bošnjaka plus par procenata Srba i Hrvata, stigli bi na kvotu između 55 i 60 procenata građana BiH koji se izjašnjavaju kao Bosanci i Hercegovci. Tako bi Sarajevo imalo veoma ubedljiv argument za promenu uređenja države i načina odlučivanja. Naravno sve bi bilo zavijeno u priču o funkcionalnoj, modernoj, demokratskoj državi, u kojoj bi prava svih građana bila zagarantovana.Sve bi to zvučalo možda i verodostojno da isti ti političari, građanski aktivisti, analitirači, novinari, televizijski voditelji, listom ne podržavaju turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Od njih nećete čuti nijednu osudu politike zvanične Ankare, ni kada vrši agresiju na druge suverene države, ni kada sprovodi etnička čišćenja, ni kada krši ljudska prava i slobode, ni kada preti Evropi, ni kada pretvara crkve u džamije. Isti ljudi koji se zalažu za uvođenje zakona po kojem bi negiranje genocida u Srebrenici bilo krivično delo, negiraju da su Turci izvršili genocid nad Jermenima. Takođe, Erdogan je lukavo iskoristio pregovore sa EU o članstvu i evropske standarde o civilnoj kontroli vojske da demontira Ataturkovu Tursku, tako da nije isključeno da njegovi poštovaoci u Sarajevu imaju istu ili sličnu taktiku da pod izgovorom evroatlantskih integracija demontiraju Dejtonski sporazum.

Pojava nove generacije mladih političara u Republici Srpskoj koju su odnegovali dvojica bivših članova predsedništva BiH, Mirko Šarović i Mladen Ivanić, predstavlja veliki problem, kako za Milorada Dodika, tako i za zagovornike unitarne Bosne i Hercegovine. Draško Stanivuković, Jelena Trivić, Nebojša Vukanović, Ljubiša Petrović su već okvalifikovani u sarajevskim krugovima kao “četnici u novom ruhu”, odnosno mlađi, lepši, elokventniji i pristojniji Dodici. Oni se percepiraju kao mnogo veća opasnost za realizaciju plana o građanskoj i bez entiteta BiH, nego Dodik. I u pravu su, Ivanićev i Šarovićev podmladak ne dovodi u pitanje granice BiH: ni državne, ni entitetske.https://youtu.be/fJMdrDFt-LQPratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram