Željko Pantelić: Mogu li republikanci da prežive Trampa

Četiri godine kasnije prva pretpostavka se obistinila, američke institucije su odolele razarajućim impulsima njujorškog tajkuna, uprkos pojedinim ožiljcima.

Evropske liberalne demokratije ojačale

Drugo predviđanje se pokazalo potpuno pogrešnim: evropske liberalne demokratije i sama EU su jače nego što su bile dok su Trampovi saveznici na Starom kontinentu na silaznoj liniji.U Italiji su Mateo Salvini i njegova Liga izgubili trećinu glasača u poslednjih godinu i po dana, Marin Le Pen ima dosta poteškoća da pronađe novu žilu kucavicu za svoju političku platformu u Francuskoj, Najdžel Faraž se vratio da bude ono što je uvek i bio u Velikoj Britaniji, karikatura političara iz paba, Zlatna zora je postala irelevantna, a zatim i zabranjena politička stranka u Grčkoj, Alternativa za Nemačku stagnira već duže vreme na kvoti od deset odsto podrške među glasačima Savezne Republike. Slobodarske partije Gerta Vildersa u Holandiji i Norbert Hofera u Austriji stoje malo bolje, ali ni one ne uspevaju da naprave značajniji prodor, baš kao i Vox Santijaga Abaskala u Španiji koji pluta, već neko vreme, između 15 i 17 odsto pobornika u španskom biračkom telu.Umesto zapadnoevropskih demokratija cenu će na kratak i srednji rok platiti Republikanska partija. Zagovornici Trampove kandidature pre pet godina su opravdavali svoje zalaganje za kontroverznog bogataša pričom da će Tramp u Beloj kući doživeti preobraženje u klasičnog republikanskog predsednika. Dogodilo se suprotno, Grand Old Party (GOP) nije promenio odlazećeg predsednika, ali je zato Tramp iz korena izmenio Republikansku partiju. Uz pokojnog senatora Džona Mekejna mogu da se izbroje na prstima dve ruke ugledni republikanski kongresmeni, guverneri i gradonačelnici koji su se distancirali od The Donalda u prethodne četiri godine.

Republikanski "Slon"

Pojedini mediji su isticali podatak da je Džo Bajden osvojio najviše glasova u istoriji američkih izbora, zaboravljajući da dodaju da je Tramp na toj listi na drugom mestu, ostavljajući iza sebe i Obamu i Klintonovu. Istovremeno, republikanci su smanjili prednost demokrata u Predstavničkom domu i još uvek mogu da zadrže većinu u Senatu. Takođe, Greg Džanforte je uzeo demokratama Montanu i sada republikanski “Slon” ima 27 guvernera u 50 američkih država.

Na prvi pogled zvuči kao paradoks, ali rezultati na izborima prošlog utorka za Belu kuću, Kongres i 11 guvernera, su više uspeh Donalda Tramp nego Republikanske partije. Velika stara partija od 1968. godine do 1992. godine nije samo dobijala izbore za Belu kuću, sa izuzetkom pobede Džimija Kartera 1976. godine posle skandala Votergejt, nego je uživala ubedljivu većinsku podršku u biračkom telu. Štaviše, Ričard Nikson 1972. godine i Ronald Regan 1984. godine, su osvojili elektorske glasove u svim državama sem u jednoj ( Nikson je izgubio u Masačusetsu a Regan u Minesoti) plus Vašington, Okrug Kolumbija.

Sa Klintonom se sve promenilo

Od pobede Bila Klintona 1992. godine se sve menja. Na prethodnih osam izbora za američkog predsednika, republikanski kandidat je samo jednom uspeo da osvojio više glasova na nacionalnom nivou: Džordž Buš mlađi 2004. protiv Džona Kerija. Pobede Buša nad Al Gorom i Trampa nad Klintonovom su bile “ćopave” i posledica delegatskog izbornog sistema.

Za Republikansku partiju postaje sve veći i sve urgentniji problem širenja biračke baze. Belci, muškarci, ili kako bi ih nekada definisali “WASP” (White Anglo-Saxon Protestant) su bili u prethodnim decenijama nukleus biračkog tela republikanaca i baza na kojoj su demonstrirali svoju hegemoniju u drugoj polovini 20. veka. Sa smanjivanjem udela belaca u demografskom kolaču smanjuje se i njihov uticaj na rezultat izbora. Tramp je suprotno svim postulatima vođenja izborne kamapnje u Americi, čiji je totem bio osvajanje podrške na centru, svoju političku sreću tražio u radikalnom, ekstremnom i u jednom delu suprematističkom, neonacističkom i negacionističkom delu društva.

Šaroliki Predstavnički dom

Indikativan je izbor u Predstavničkim domu Maržori Grin, simpatizerke sekte “QAnon”, koja je zaradila Vorholovih “15 minuta slave” tako što je objavila na društvenim mrežama fotomontažu sebe sa puškom AR-15 pored demokrtaskih kongresmenki Aleksandrije Okazio-Kortez, Ilhan Omar i Rašide Tlaib. “Vreme je da republikanci napadnu demokrate koji hoće da rasparčaju našu zemlju”, bila je poruka koleginicama druge rase i vere, nove republikanske poslanice koju je Tramp definisao kao buduću veliku zvezdu GOP-a na Kapitol Hilu.

Bilo bi pogrešno optužiti samo Donalda Trampa za skretanje republikanaca ka ekstremnoj desnici. On nije uzrok već posledica ideološkog kružooka koji se kreirao unutar GOP-a za vreme predsedničkog mandata Ričarda Niksona i otvorio put ka postepenoj radikalizaciji republikanaca. Tokom poslednjih 50 godina, Velika stara partija je klizila postepeno, preko Niksonovih, Reganovih i najbližih saradnika Buša oca i sina u Beloj kući, do pada u ruke njujorškog tajkuna.

Vlada ljudi iz senke

Nikson je bio paranoičan, Regan dementan, Buš stariji skorojević, Buš mlađi, eufemistički rečeno, ograničen. Praktično, tokom mandata poslednja četiri republikanska predsednika vladali su ljudi iz senke, Niksonu se posrećilo da ima u svom timu Kisindžera, ali je Buš mlađi zavšrio sa Donaldom Ramsfeldom i Dikom Čejnijem, koji su raširili vrata za ulazaka na scenu kontroverzne figure poput Trampa.

Ovi izbori su doneli i jedno neočekivano iznenađenje koje bi moglo da bude putokaz za republikanske lidere: latinoamerička baza glasača. Za razliku od Afroamerikanaca i drugih manjina, Latinoamerikanci su glasali u značajnom broju za Trampa i republikance. Naravno, ne treba smetnuti s uma da je u pitanju veoma šarenolika etnička grupa i da Meksikanci u Kaliforniji ne glasaju kao Kubanci na Floridi. U svakom slučaju Latinoamerikanci ili Hispanoamerikanci, kako preferiraju da se oslovlljavaju, mogli bi da budu republikanski odgovor na Afroameričku podršku demokratama, pogotovo ako pronađu kandidata sa blagoslovom Rimokatoličke crkve.

Tramp spona tradicionalnih republikanaca i onih u "novom ruhu"

Paradoksalno, odlazeći američki predsednik je postao spona između tradicionalnih republikanskih političara i glasača i republikanaca u “novom ruhu”. Taj brak iz interesa, neophodan da bi se pobedili demokratski kandidati na izborima, može da traja samo u prisustvu jakih političkih figura. Drugim rečima, bez Trampa, ili njegovog naslednika sa sličnom harizmom, republikanski kandidati neće moći da zadrže podršku umerenih konzervativaca i da potvrde glasove radikalne i ekstremne desnice. Zato ne iznenanđuju emotivni zahtevi radikalne republikanske baze da Tramp, ako mu “ukradu izbore”, bude kandidat i na sledećim izborima za Belu kuću 2024. godine.

Sa pravne tačke gledišta Tramp bi mogao ponovo da se kandiduje. Zakon kaže da jedna osoba ne može da provede više od dva mandata na čelu SAD, ne precizirajući da li oni moraju da budu vezani ili ne. Međutim, dosta zavisi od toga kakav život želi da vodi 45. predsednik SAD. Tramp se mnogima zamerio tokom svoje karijere i boravka u Beloj kući i nije mali broj onih koji bi ga rado videli u zatvoru. Međutim, SAD su suštinski konzervativna zemlja i sebe doživljava kao jedinu imperiju na planeti, a imperije ne ponižavaju svoje imperatore. Nije slučajno da nijedan američki predsednik nije završio u zatvoru, niti mu je suđeno po isteku mandata. Tako da ne bi bilo iznenađenje da Tramp svoju mirnu penziju plati povlačenjem iz javnog života. U suprotnom, ako se odluči da trči još jednom za Belu kuću moraće da provede sledeće četiri godine pod baražnom vatrom sebi nenaklonjenih medija i tužilaštava.BONUS VIDEOhttps://www.youtube.com/watch?v=Qgz4D8II1KkPratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram