"Samo želimo našu decu - živu ili mrtvu": Ovo su najpotresnije ispovesti ljudi koji traže svoje voljene u zatvoru Sednaji

Neki su upadali u kancelarije zatvora Sednaja, pretražujući mape zgrade i evidenciju o zatvorenicima. Jedna žena je gurala fotografiju svog nestalog sina prolaznicima, nadajući se da će ga neko prepoznati. „Da li ga prepoznaješ? Molim te, molim te, jesi li ga video?“ — preklinjala je.

U ulaznom holu jednog dela zatvora, desetine muškaraca s čekićima i drugim alatom su razbijali podove, ubeđeni da ispod njih postoje tajne ćelije sa još zarobljenika. Gomila ljudi okupila se oko njih, gledajući u nadi da će otkriti nešto, ali sve su pauzirali kada su izraelski vazdušni napadi pogodili oblast u blizini, dovoljno blizu da zatresu zidove zatvora.

Pad režima i početak suočavanja sa istinom

Otkako je pre nešto više od nedelju dana koalicija pobunjenika srušila Asadovu vlast, oslobodivši zemlju od više od 60 godina brutalne vladavine porodice Asad, hiljade Sirijaca izašlo je na ulice Damaska kako bi slavili novu slobodu, za koju se ipak ne može sa sigurnošću reći da će je biti, ali mnogi veruju da hoće. 

Međutim, usred slavlja, Sirija je takođe počela da se suočava sa mračnim poglavljem svoje istorije. Zemlja je sada prinuđena da se suoči s užasima koje su Sirijci trpeli pod režimom Bašara al Asada — od mreže zatvora, policijskih stanica i mučilišta koja su činila stub njegove brutalne vlasti.

Stotine hiljada Sirijaca prošlo je kroz sistem Asadove represije. Tokom proteklih 13 godina, nakon propalog ustanka pobunjenika i građanskog rata koji je usledio, Asad je koristio taj sistem represije kao nikada pre, gušeći i najmanju naznaku pobune.

Protestanti, aktivisti, novinari, lekari, humanitarni radnici i studenti odvođeni su iz svojih prodavnica, učionica i automobila na kontrolnim punktovima. Tajna policija ih je otimala i mnogi od njih više nikada nisu viđeni. Mnogi su završavali u Sednaji — ozloglašenom zatvoru na periferiji Damaska, koji je često bio poslednja stanica za pritvorenike nakon višemesečnih ispitivanja u drugim centrima za zadržavanje.

Ovaj ogromni zatvor sa tri krila postao je simbol Asadove surovosti i epicentar nekih od najgorih zločina počinjenih tokom njegove vladavine. Desetine hiljada ljudi bilo je stisnuto u prenatrpane ćelije, mučeno, prebijano i lišavano hrane i vode. Prema podacima organizacija za ljudska prava, više od 30.000 zatvorenika je ubijeno, mnogi su pogubljeni masovnim vešanjima. “Amnesty International” nazvala je Sednaju „ljudskom klanicom“.

Njihove porodice živele su godinama u agoniji, nesigurne da li su im najmiliji još uvek živi. Svakih nekoliko meseci išle su do lokalnih bezbednosnih zvaničnika, moleći za informacije i plaćajući hiljade dolara mita državnim službenicima kako bi otkrili gde se nalaze njihovi najbliži. Kada bi im bezbednosni zvaničnici rekli da su im voljeni mrtvi, mnogi su odbijali da poveruju.

„Lagali su“, rekla je Aziza Mohamed Dik, čiji je sin nestao u Asadovom sistemu. „Svi su lagali“.

Povratak u Sednaju

Nakon što su pobunjenici prošle nedelje ušli u Damask, mase ljudi su pohrlile ka zatvorima i centrima za zadržavanje širom zemlje. Neki su imali sreću da ponovo zagrle svoje najmilije. Ali mnogi drugi su i dalje u potrazi.

„Nestalo mi je 40 članova porodice“, rekao je 38-godišnji Basam Bitaf dok je stajao ispred Sednaje. „Moram da znam gde su, gde su nestali? Šta im se desilo? Zašto ih ne možemo naći”.

Strah i užas Sednaje

Zatvor Sednaja bio je najstrašniji simbol Asadovog režima. Priče o zarobljenicima koji su prebijani, izgladnjivani i mučeni bile su toliko strašne da je retko ko u Damasku tokom Asadove vladavine smeo i da izgovori njegovo ime.

Zgrada se nalazi na vrhu brda na periferiji grada, okružena redovima gvozdenih ograda i betonskih zidova prekrivenih bodljikavom žicom.

Većina zatvorenika iz Sednaje oslobođena je u nedelju, kada su pobunjenici ušli u Damask, a zatvorski čuvari pobegli. Ipak, kružile su glasine o postojanju tajnog podzemnog sektora, poznatog kao „Crveno krilo“, gde bi još zatvorenika moglo biti zatočeno.

Tela pronađena u zatvoru

Do utorka, pobunjenici su otkrili 38 tela u Sednaji — verovatno prve leševe zarobljenika koji su izašli iz ovog zatvora. Grupe za ljudska prava veruju da su hiljade drugih zatvorenika sahranjene u masovnim grobnicama ili kremirane kako bi se prikrili tragovi zločina.

Tela su prebačena u mrtvačnicu bolnice Al-Mudžtahed u centru Damaska. Tamo su ljudi, očajni da prepoznaju svoje voljene, pokušavali da zavire u hladnjače i otvarali crne vreće za leševe. Tela su bila izgladnela, unakažena, s užasnim opekotinama i povredama koje su ukazivale na brutalna mučenja.

Neka tela su bila toliko neprepoznatljiva, da nije bilo šanse da ih iko identifikuje. 

Suočavanje sa bolnom stvarnošću

Nakon prve nedelje od pada Asadovog režima, ta drama i potraga za skrivenim ćelijama Sednaje se malo smirila, iako još uvek pokušavaju da dođu do podzemnih ćelija, ukoliko one još uvek postoje. Ljudi sada pretražuju i druge stare zatvorske evidencije, tražeći imena svojih najmilijih, kako u Sednaji, tako i u zatvorima širom zemlje. 

„Sve što smo želeli bila su naša deca. Živa ili mrtva“, rekla je Alja Salum, 50-godišnjakinja čiji je sin nestao pre 11 godina.

„Više nemam nadu“, rekla je, brišući suze. „Gotovo je. Sve je gotovo“.