0
Kada su Jermenija i Azerbejdžan iskopali ratne sekire i nastavili najstariji zamrznuti konflikt u Evropi, odnosno borbu za oblast Nagorno-Karabah, činilo se isprva da je reč o intimnoj borbi dve zemlje oko na neki način unutrašnje stvari.
Onako kako je Kosovo srpska stvar, tako je i Nagorno jermensko-azerbejdžanska, pošto nije prošlo mnogo dok nisu pustili pipke svi veliki regionalni i svetski igrači.
Pročitajte još:
Ova krvava bitka sada preti da se prelije izvan enklava Južnog Kavkaza i pretvori se u sveopšti rat i haos.
U intervjuu za Tajm, premijer Jermenije Nikol Pašinjan ponovio je optužbe jermenske strane da Turska koja je neka vrsta arheneprijatelja Jermena već sprovodi vojnu intervenciju na strani Azerbejdžana, a da je krajnji cilj mešanja Turske opsesivni pokušaj Redžepa Tajipa Erdogana da ojača svoj uticaj u regionu.
Kada je Pašinjan optužio turskog predsednika Erdogana da je u redove azerbejdžanskih snaga posla između hiljadu i po i dve hiljade sirijskih „terorista“, istakao je jednu važnu stvar: „Jermenija i Karabah postali su borbeni front čitave civilizacije.“
On je dodao i da je turska intervencija ništa manje do pokušaj ponovnog uspostavljanja Otomanskog carstva.
I Turska i Azerbejdžan negirali su navode da Turska direktno interveniše u obračunu, iako je Erdogan vrlo eksplicitno poručio da će podržati „bratski Azerbejdžan svim sredstvima“.
Daleko od toga da je Turska jedini igrač u Nagorno-Karabahu.
Iran je tradicionalno saveznik Jermenije, ali u njemu živi ogroman broj Azerbejdžanaca i ova zemlja je upozorila obe strane da povedu računa o eventualnim upadima na iransku teritoriju pošto su primećene rakete i hekilopteri na severnoj igranici Irana.
Ovaj konflikt još jednom pozicionira Tursku i Rusiju u suprotstavljene pozicije, ali i komplikuje odnose Turske sa Francuskom koja je Erdogana optužila da šalje „džihadiste“ na front.
Gruzija je u međuvremenu ponudila da njen glavni grad Tbilisi bude neutralni teren za pregovore.
Za razumevanje ovog konflikta je svakako važan regionalni kontekst; dinamiku odnosa u velikoj meri diktiraju velike sile i njihovo nadmetanje za geopolitički uticaj na Bliskom istoku bogatom naftom i dalje Kavkazu.
Američke i britanske naftne kompanije su od sredine devedesetih upumpale milijarde dolara u Azerbejdžan čija tri transnacionalna gasovoda prolaze na svega nekoliko kilometara od linije sukoba u Nagorno-Karabahu.
Stručnjaci za bezbednost i Bliski istok zato ističu da nimalo ne čudi činjenica da i regionalni i svetski lideri, kao i njihove obaveštajne službe, vrlo pomno posmatraju razvoj situacije u Nagorno-Karabahu jer bi, kako je jedna ekspertkinja za resurse i politiku rekla za Tajm, „jedna varnica mogla da raspali vatru koja bi progutala ceo svet“.
Tenzije između Azerbejdžana i Jermeniju tinjaju stotinama godina, ali je sukob oko Nagorno-Karabaha novijeg datuma, nastao u vreme pada Sovjetskog saveza kada je u brutalnom šestogodišnjem ratu ubijeno 30.000 ljudi. Kada je vatra obustavljena 1994. godine, Armenija je uspostavila defakto kontrolu nad teritorijom Nagorno-Karabaha, iako je međunarodna zajednica smatra azerbejdžanskom zemljom.
Azerbejdžan je ovo doživeo kao patriotski rat i poručio da je bez eliminisanja faktora okupacije u regionu nemoguće uspostaviti mir i stabilnost.
Pašinjan – koji je došao na vlast posle jermenske „plišane revolucije“ 2018. godine – nakratko je signalizirao mogućnost mirnog rešenja konflikta, ali nije bilo teško isprovocirati preki Azerbejdžan kada je sin premijera Pašinjana otišao da služi vojsku u Nagorno-Karabahu, između ostalog, ili kada je sam premijer prošle godine poručio da Nagorno-Karabah „pripada Jermeniji, i tačka“, iako je kasnije rekao da je takav stav zauzeo samo u odgovor na maksimalističku poziciju Azerbejdžana.
Pročitajte još:
Još uvek je prisutan ogroman raskorak u porukama sa jedne i druge strane i neusaglašenost oko prisustva turskih i sirijskih plaćenika i „terorista“ je tek jedna od nedoslednosti koje prate ovaj konflikt.
Francuska i Rusija su optužile Tursku da sada interveniše u Nagorno-Karabahu onako kako to radi u Libiji, slanjem plaćenika, a Gardijan je nedavno objavio razgovore sa sirijskim borcima u Azerbejdžanu koji su rekli da ih je Turska regrutovala u julu ove godine.
Takođe, sudeći po snimcima koji kruže društvenim mrežama, borci sa arapskih područja vrlo su prisutni u krvavom Nagorno-Karabahu.
Deeskalacija je, međutim, još uvek moguća. Rusija je sa svojom vojnom bazom u Jermeniji i bliskim odnosima sa političkom elitom iz Bakua u dobroj poziciji da bude posrednik, ali je problem, kako ističu stručnjaci, u tome što „ni Rusija, ni Francuzi, ni Amerikanci nemaju realan plan koji bi Bakuu pružio alternativu dovoljno dobru da se vrati u pregovore s ciljem da uspostavi kontrolu nad zonom konflikta“.
BONUS VIDEO
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
