0
Ivan Božić ima čudesnu životnu priču. Bio je uspešan menadžer u privatnom sektoru, a onda se prihvatio zadruge koja menja živote marginalizovanim ljudima.
Društveno preduzetništvo zadnjih nekoliko godina je u stalnom porastu u Hrvatskoj, a jedna od prvih socijalnih zadruga je Humana Nova u Čakovcu. Osnovana pre osam godina, na tržištu se pozicionirala kroz skupljanje i reciklažu tekstila, proizvodnju tekstilne robe i kroz zapošljavanje društveno isključenih osoba iz različitih, marginalizovanih grupa.
Prema radnicima imaju veoma human pristup. Nemaju normu u proizvodnji, a među 40-ak zaposlenih, imaju i zaposlene s intelektualnim poteškoćama, osobu s multipla sklerozom, cerebralnom paralizom, fizičkim invaliditetom, dve gluvoneme i jednu slabovidu osobu.
Pročitajte još:
“Kod nas rade i osobe s invaliditetom, ljudi u poznim godinama koji su bili dugo nezaposleni, a imamo i nekoliko ljudi s niskim stupnjem obrazovanja koji nisu nigde mogli da pronađu posao. Imamo naravno i stručne ljude”, govori za Telegram Ivan Božić, šef zadruge koji je pre nekoliko nedelja proglašen drugim najboljim menadžerom društvenih preduzeća za radnu integraciju u Evropi.
Prva zaposlena bila je trudnica bez posla
Naime Božić je uključen u rad zadruge od početka kada je, kaže, bilo mnogo sumnjičavih pogleda, podrugljivih osmeha, pa i prognoza da će nakon šest meseci staviti ključ u bravu. Ipak, to se nije dogodilo. Na tržištu su već osam godina, prepoznati su u Evropi, a „Deloitte“ ih je označio kao jednu od najuticajnijih organizacija u regionu. Ove godine su u proračun uplatili više od milion kuna poreza i doprinosa.
„Humana Nova“ nastala je u sklopu jednog Evropskog projekta u vreme krize, kada je dosta tekstilnih radnica iz fabrike MTČ ostalo bez posla. “Pokazalo se i da je u Međimurju broj osoba s invaliditetom na HZZ-u bio dvostruko veći nego u ostalim županijama, a s druge strane, gotovo devet odsto stanovništva su osobe romske manjine koje spadaju u kategoriju onih koje se teško zapošljavaju. I zato je osnovana socijalna zadruga koja će se baviti tim problemima na tržištu”, priseća se Božić.
S radom su počeli krajem januara 2012. godine, a prva zaposlena bila je Damjanka Terstenjak, krojačica u poodmakloj trudnoći. “Damjanka je bila neko duže vreme bez posla i niko nije hteo da je zaposli. Kod nas je odradila zadnja tri meseca trudnoće, otišla na porodiljsko, vratila se i evo još je i danas s nama”, govori Božić.
Na početku im nije bilo lako. Nisu imali nikakvu finansijsku potporu, a uz Damjanku su zaposlili još šestero ljudi. Krenuli su sa skupljanjem tekstila kroz donacije građana, imali su tek nekoliko krojačica, a osobe s intelektualnim poteškoćama radile su na sortiranju materijala.
‘Ne mogu opisati tu previše opuštenu atmosferu’
U prvih nekoliko meseci zaposlili su još ljudi, a svakoj krojačici dali su u zadatak da osmisli tekstilni proizvod po želji. Najprepoznatljivije iz tog vremena su papuče Bibike. Osmislila ih je krojačica Biserka Kolomari.
“Naša Biba je takođe jedna od najstarijih zadrugarki ovde. S nama je otpočetka. Radila je u MTČ-u na normiranim poslovima i bilo joj je neverovatno iz onog sistema doći ovde, gde su nam slobodne ruke i gde nema norme. Ostala je u poznim godinama bez posla u MTČ-u, mi smo je zaposlili i kreirala je prvi proizvod koji je po njoj dobio ime”, govori Božić i dodaje kako je u to vreme bilo i dosta problema s disciplinom radnica.
Kasnile bi na posao, dugo pile kafu, veliki deo dana provodile su u priči, a iz pogona se orila glasna muzika i pevanje. “Ne mogu opisati tu previše opuštenu atmosferu i takva se klima stvorila generalno, a radnice su prozvane – vesele zadrugarke”.
Zaboravili su, govori Božić, da su bačeni na tržište i da nema nikoga ko će ih finansirati. “Nismo nikada bili na proračunu, projektu ili nekom drugom obliku sufinansiranja i sve što radimo moramo plasirati na tržište, naplatiti i na kraju podeliti kroz plate, plaćanje najma i ulaganje u nove strojeve”, govori Božić i dodaje kako su imali temeljni kapital od osnivača zadruge koji nije bio dovoljan. Sve se, kaže, kretalo silaznom putanjom, prema dnu.
Pokušao je da unese promene u zadrugu
Božić je u to vreme bio zaposlen u jednoj drugoj firmi na menadžerskoj poziciji, ali je za Humanu Novu volontirao. “Mislio sam da ću to odrađivati levom rukom, ali kad je voda počela dolaziti do grla, jednostavno smo morali uvesti promene”, govori.
Na proleće su aplicirali na Preduzetnički Impuls i kao mislioci ispred svog vremena uspeli su da dobiju 330.000 kuna nepovratnih sredstava koje su uložili u kupovinu deset kontejnera za prikupljanje odeće i u nove stolove sa šivaćim mašinama. To im je, prepričava, kupilo vreme, ali nisu rešili problem. U leto te godine Božić odlazi s menadžerske pozicije u firmi u kojoj je radio i postaje rukovodilac Humana Nove.
“Počeo sam profesionalno da se bavim time i tu su nastali problemi. Došao sam iz privatnog sektora i nažalost sam vrlo brzo postao neprijatelj broj 1 jer sam počeo da vodim brigu o finansijama i pokušavao da presložim stvari da sve profunkcioniše. U devetom mesecu sam okupio zadrugarke, još uvek su bile vesele, i pokušavao sam da im objasnim kako dalje. Nije ih previše zanimalo iako smo radili na tome da i one postanu zadrugari, a zadrugari su vlasnici, dakle, donosioci odluka koje sa sobom nose i odgovornost, ali ne i isplatu dividendi. S obzirom na to da je zadruga neprofitna – sva dobit se reinvestira”, naglašava Božić.
Svako jutro su ponavljali zašto su ovde
Kad je bilo najteže, svaki dan su se pre posla okupili i zajedno ponavljali šta im je misija, zašto su ovde i šta žele postići. “Mantrali bismo svi skupa. I taj tekst nam još uvek stoji na našem starom vebu. Osvešćivali smo se. Stajali bismo u krugu, gledali se i uvek bi neko krenuo s pričom o vrednostima, zajedništvu, toleranciji i brizi za druge. Cilj nam je bio da postanemo lideri društvenog preduzetništva i budemo primer drugima”, priseća se Božić.
To su i postali. Danas 24 zaposlena, od njih ukupno 37, ima svoj udeo u Zadruzi i to je, naglašava Božić, ispred vremena. Problemi su, kaže, nedostatak obrazovanja i neshvatanje poslovanja, ali sistemski i dalje rade na edukaciji. Isto tako, u saradnji s Erste bankom omogućili su radnicima i kurs upravljanja kućnim budžetom jer je za većinu to prvi posao ili dolaze iz različitih nesređenih porodica i ne znaju kako s novcem.
“Imamo, recimo, radnicu koja je smanjenih intelektualnih sposobnosti. Nasela je i negde kupila sedam mobilnih telefona i mi sada pokušavamo da rešimo problem u kojem se našla. Pomažemo takvim ljudima jer je naša uloga da ojačamo svakog individualca u kolektivu”, govori Božić.
Ove godine zaposlili su i socijalnu radnicu koja razgovara s ljudima individualno i grupno. “Jačamo te ljude razgovorima, oni joj se poveravaju i tu se stvara poverenje, samopouzdanje i tolerancija. I to su preduslovi da čovek može normalno da funkcioniše u savremenom okruženju”, ističe Božić.
Zbog Romkinje niko nije hteo da kupuje u dućanu
Nakon godinu dana na tržištu, finansijska situacija nije im se bitno promenila. Došao je i novi zakon o upravljanju otpadom i dva komunalna preduzeća s kojima su sarađivali, okrenula su im leđa. Ostali su bez velikog dela sirovina i nisu uspevali da pronađu dovoljnu količinu posla za šivaonicu, a zatvorili su i „Second Hand shop“ koji je godinu dana pokušavao da posluje u Čakovcu.
“Imali smo u tom dućanu zaposlenu Romkinju i ljudi nisu hteli od nje da kupuju, iako je bilo jeftino, a roba kvalitetna. Imali smo, na primer originalni kaput Hugo Boss po ceni od trideset kuna”, priseća se Božić koji je u nekoliko navrata svedočio situacijama u kojima građani Čakovca nisu hteli da uđu u dućan ‘jer tamo radi Romkinja’.
Završili su na minimalcima kako ne bi morali da otpuštaju ljude, a izvlačila ih je saradnja s hrvatskim brendom ELFS; nekoliko meseci ranije dogovorili su da će za njih šiti trenerke. Danas, kaže, za ELFS rade ceo pamučni program od majica, trenerki i dukserica do raznih haljina. “Izuzetno smo ponosni i zahvalni na spomenutu saradnju. Osim njih, moram spomenuti i preduzeća Sobočan i Tehnix, koja su nam prava podrška od prvog dana”, dodaje.
Ističe se tu i saradnja s Erste bankom koja danas traje kroz niz narudžbina i program podrške.
S menadžerskog ugovora završio na minimalcu
Većina zaposlenih pre nego što je došla u zadrugu radila je na minimalcu, pa im to, objašnjava Božić, i nije bio toliki šok. Ipak, za njega koji je došao s menadžerskog ugovora i pritom mu se u tom razdoblju rodilo drugo dete, bio je to ogroman udarac.
“Pokušajte da zamislite što je to značilo za moj privatni život. Bilo je frustrirajuće, ali sam morao sve da prebrodim. Imao sam kod kuće malu decu, privatne kredite, a za poslovni kredit koji sam digao za zadrugu, bio sam jamac i trebalo je da dam sve od sebe da se izvučemo i nastavimo normalno da poslujemo. A jesam li razmišljao da odem? Bilo je prilika. Nudili su mi se poslovi, ali jednostavno nisam hteo da odustanem, stalno sam pronalazio neko svetlo. Zaintrigirala me cela ta priča oko socijalnog preduzetništva. Bio sam na programu učenja u Italiji i to mi je bilo divno, kao da vas neko dotakne i prosvetli. Nisam želeo da odustanem, objašnjava Božić.
Iako je umelo da bude frustrirajuće, nastavio je da planira, putuje na konferencije vlastitim novcem kako bi naučio što više o takvom obliku poslovanja i nije odustajao. “Na studijskim putovanjima i konferencijama video sam da se može, i to je bilo svetlo koje sam hvatao u najgorim trenucima”, priznaje.
Pre tri godine biznis im je procvetao
Nakon nešto manje od dve godine ukinuli su minimalce, uspeli su da pokriju sve troškove, pronađu klijente i nastave s poslovanjem. Prekretnica se dogodila 2017., kada su kroz javnu nabavu dobili posao šivenja zastava za grad Zagreb. U međuvremenu su počeli da šiju i zastave i za Pevec, a krenuo je i zakon da svaka firma koja ima dvadeset zaposlenih, mora imati i jednu osobu s invaliditetom.
“Umesto zapošljavanja, firma može i na neki drugi način da pomogne osobama s invaliditetom, na primer da kupuje proizvode i usluge od firmi u kojima više od pedeset odsto zaposlenih čine osobe s invaliditetom. I tako smo došli do novih poslova s velikim firmama, pa danas radimo s Erste bankom, kompanijama poput PwC-a, Dekatlona, Ikee, Belupa, Carlsberga…”, objašnjava Božić
Najveći posao s Erste bankom
Za sve te kompanije izrađuju personalizovane platnene vrećice, torbe za laptopove, majice i paletu od još tridesetak proizvoda. Imaju i dizajnerku koja je jedina spoljni saradnik, a ove godine napravili su i najveći posao ikad, i to s Erste bankom.
“I pre smo s njima puno sarađivali, ali ove godine odradili smo ozbiljan posao. Povodom izlaska aplikacije ‘George’, sašili smo majice s kapuljačom. Napravili smo jako kvalitetan posao, sve smo upakovali i dostavili na veliki broj punktova. Za Erste banku smo odradili i druge projekte. Recimo, prošle godine smo šili majice za Diners Club, a kroz tri godine koliko sarađujemo radili smo i trenerke i platnene torbe. I ta naša saradnja na obostrano zadovoljstvo super funkcioniše”, govori Božić te dodaje da su danas korisnici programa Erste banke za podršku organizacijama civilnog društva i društvenim preduzetnicima.
Svojim proizvodnim pogonom, kaže, mogu udovoljiti brojnim zahtevima. Ne rade s jeftinim kineskim materijalima nego traže kvalitet. Na primer, platnene torbe rade isključivo od Čateksa iz Čakovca. “I ta cela priča nas je dodatno pozicionirala. Imamo lokalne dobavljače, sertifikovane procese i ‘fair trade’. Prepoznati smo na nemačkom i austrijskom tržištu, a ove godine imali smo i prve isporuke u Švajcarsku”, govori.
Promenili su živote svojih zaposlenika
Za uspeh koji su postigli, govori Božić, zaslužan je i odnos prema radnicima. Od svakoga pokušavaju izvući maksimalno znanje i talent koji poseduje. “Na primer, imamo kolegu komercijalistu koji je fenomenalan u svom poslu. Znam to jer sam s njim radio pre 19 godina. Poseduje izuzetne komunikacijske veštine, ali sa šezdeset godina je ostao bez posla jer je između ostalog i informatički nepotkovan. Nakon njega, zaposlili smo i asistenta u tim informatičkim stvarima. Neko drugi verovatno ne bi hteo da zaposli komercijalistu koji je informatički slab, ali mi smo se snašli”, daje primer Božić.
I to sada, kaže, super funkcioniše. Kao asistenta, zaposlili su dečka s cerebralnom paralizom koji je četiri godine provodio sam kod kuće, kada su mu roditelji otišli na posao. “Više nije znao šta bi sa sobom, gledao je u zid i želeo je da počne da radi, ali niko nije hteo da ga zaposli. Imao je neke osnove, a mi smo godinu dana ulagali u njega i njegovo znanje, te testirali šta bi sve mogao da radi. Danas imamo tim koji super funkcioniše”, objašnjava.
Neka zaposlenja uticala su na cele porodice. Daje primer Paul Horvat, devojke iz obližnjeg sela koja nikada nije radila i nigde nije odlazila jer je zbog intelektualnih poteškoća bila odbačena od okoline. “Pre sedam godina, njena mama dovela ju je za ruku i molila nas da je zaposlimo. Uzeli smo je uz sve finansijske poteškoće koje smo tada imali i nismo zažalili”, priseća se Božić.
Paulu su prvo zaposlili u sortirnici ali kako je bila povučena i nije komunicirala, prebacili su je u odeljenje za šivenje. To joj je okruženje, objašnjava, mnogo više odgovaralo.
“Doslovno je procvetala na tom poslu. Položila je vozački, kupila skuter, a danas vozi auto, planinari, druži se s ljudima i živi potpuno normalno. Bila je sa mnom i na jednom projektu u sklopu kojeg je posetila Roterdam, Treviso i Valensiju, a njen tata je pre nekoliko godina došao do nas i u suzama rekao da je neverovatno koliko smo njoj, pa i njima kao porodici promenili život na bolje. I to mi daje podsticaj za dalje”, objašnjava.
‘Gradimo štit oko sebe i spremni smo na krize’
Iako je u većini sektora kriza, Humana Nova ove je godine imala devet novih zaposlenja, ojačali su menadžment i u svoje redove dobili ljude za marketing i razvoj koje su ciljano tražili. “Da bismo mogli dalje da se razvijamo morali smo da zakoračimo dve stepenice više i zaposlimo pametnije ljude od nas. Konkretno dobili smo osobu za razvoj koja je u Čakovcu pre petnaest godina sprovela odvojeno sakupljanje otpada. Dakle, reč je o osobi koja je to uspela dok u ostatku Hrvatske nije bilo ni reči tome”, objašnjava Božić.
Sada, kaže, imaju i svoje finansije, knjigovodstvo i sve što im je potrebno unutar kuće, a svaka kuna koja im je bila višak, išla je u razvoj. “Osobno sam odlazio na sve bitne konferencije, okrugle stolove, iz svog džepa si finansirao ta službena putovanja da dođem do određenog nivoa znanja”, govori Božić.
I to im se ulaganje višestruko isplatilo. Krajem maja preselili su se u novi, bolji i veći prostor, a za vreme korona krize samo su i dalje rasli. Ugovorili su neke nove poslove. “Uvek gledamo unapred i gradimo štit ako se nešto dogodi. Ne oslanjamo se samo na jednog, dva partnera ili na dve, tri delatnosti. Imamo širinu i mogućnost reakcije na potrebe i tu je naša vrednost. Radom i upornošću smo došli do širokog asortimana i preko devedeset poslovnih partnera s kojima radimo. Ne bojimo se budućnosti”, završava gospodin Božić.
Tekst preuzet sa portala Telegram.hr
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
