Vreme je za ujedinjenu Evropu: Posle susreta Tramp-Zelenski stvara se novi vojni i ekonomski blok. Šta će odlučiti Srbija?

Dok SAD preispituju svoje obaveze prema evropskim partnerima, a Rusija nastavlja agresivnu politiku, evropski lideri sve više shvataju da kontinent ne može ostati zavistan od spoljne zaštite. Pitanje evropske bezbednosti, ekonomske stabilnosti i političke kohezije postaje ključna tačka oko koje će se oblikovati budućnost Unije.

Slabljenje američke podrške – izazov ili prilika za Evropu?

Jedna od najvažnijih promena u globalnim odnosima tiče se nesigurnosti u vezi sa američkom podrškom evropskim saveznicima. Iako je NATO i dalje ključni stub evropske bezbednosti, retorika američkog predsednika Donalda Trampa i unutrašnje podele u Vašingtonu stvorile su ozbiljne sumnje u budućnost transatlantske saradnje.

Donald Tusk, premijer Poljske, jedne od najvažnijih evropskih zemalja u kontekstu ukrajinske krize, upozorio je na opasnost od produbljivanja jaza između SAD i Evrope. Njegova poruka da Evropa mora učiniti sve kako bi sačuvala transatlantske veze, ali istovremeno preuzela veću odgovornost za sopstvenu bezbednost, odražava širi evropski stav.

Poljski premijer Donald Tusk izjavio je da se Evropa probudila i polako uviđa koliki je paradoks to da 500 miliona Evropljana moli 300 miliona Amerikanaca da ih odbrani od svega 140 miliona Rusa, prenosi Beta.

“Evropa se probudila. Kao što sam svojevremeno govorio u Poljskoj, probudio se div i oni koji su bili slabi digli su glave i pobijedili. Samostalnost ali ne usamljenost. Probuđena Evropa, Evropa koja zna računati, koja razumije svoj globalni potencijal, Evropa koja jeste sila neće za SAD biti alternativa već najpoželjniji saveznik”, rekao je on.

Ovo otvara ključno pitanje: može li Evropa istovremeno jačati svoje odbrambene kapacitete i ostati bliska sa SAD? Ključ rešenja leži u kombinaciji jačanja unutrašnjih evropskih kapaciteta i održavanja strateških partnerstava, ali sa većim stepenom autonomije u donošenju odluka.

Diplomata Srećko Đukić je za list Nova govorio o ovoj temi.

“Evropa je počela da se ujedinjuje, otvorila je oči. Do sada je bila u rukama SAD. Decenijama. Sada je postala svesna da je završena era transatlantske saradnje zasnovane na posleratnim ugovorima i na osnivanju NATO-a. Ovo je sada najkrupnija kriza koja je definitivno naterala Evropu da počne da se reedefiniše kao samostalni geopolitički subjekt. To naravno ne znači da ona nužno mora da bude protiv SAD-a, ali znači da treba da bude jedan ravnopravni partner, jer objektivno poseduje sve ono što poseduju i SAD”, započeo je Đukić, pa dodao:

“Poseduje više stanovnika nego Amerika, nuklearno naoružanje, te prema tome ona mora da se redefiniše. Da podsetim, 1975. godine održana je Helsinška konferencija i osnovana je organizacija za evropsku bezbednost i saradnju. Dakle, nije bio akcenat na naoružavanju Evrope, već obrnuto, na saradnji i razoružavanju. Postoji pregršt ugovora o uništavanju klasičnog naoružanja u Evropi. Sada je ta etapa završena i ponovo se kreće u eru naoružavan”.

Potreba za jačanjem vojnih kapaciteta

Jedan od najočiglednijih problema sa kojima se Evropa suočava jeste vojna zavisnost od SAD. Istorijski gledano, evropske zemlje su se oslanjale na američku vojnu moć, što im je omogućilo da smanjuju svoja izdvajanja za odbranu. Međutim, ruska invazija na Ukrajinu pokazala je slabosti ovakvog pristupa.

Francuski predsednik Emanuel Makron već duže vreme zagovara stvaranje „evropske armije“, koja bi omogućila Uniji da reaguje nezavisno od NATO-a u situacijama koje zahtevaju brzu intervenciju. Iako ovakva ideja još uvek nije naišla na punu podršku svih članica, sve je više država koje shvataju da je neophodno značajno povećati izdvajanja za odbranu.

Poljska i Baltičke države već su uvećale svoj vojni budžet iznad NATO standarda od 2% BDP-a, dok Francuska i Nemačka razmatraju nove strategije za jačanje vojnih kapaciteta. Pitanje finansiranja ostaje ključno – da li će EU uspeti da uspostavi zajednički odbrambeni fond ili će svaka zemlja pojedinačno snositi teret ovih investicija?

Jačanje vojne moći ne odnosi se samo na broj vojnika ili tenkova, već i na sposobnost Evrope da proizvodi sopstvenu vojnu opremu. Trenutno, većina evropskih zemalja koristi različite vojne sisteme, što otežava koordinaciju i povećava zavisnost od spoljašnjih snabdevača, uključujući SAD.

Ako EU želi da bude ozbiljan geopolitički igrač, mora ulagati u razvoj zajedničke vojne industrije. Projekti poput borbenog aviona nove generacije (koji zajednički razvijaju Francuska, Nemačka i Španija) ili modernizacije evropskih tenkova mogu biti ključni koraci u pravcu veće vojne nezavisnosti.

Ekonomska neizvesnost

Pored bezbednosnih izazova, Evropa se suočava sa značajnim ekonomskim turbulencijama. Globalni trgovinski poredak, koji je decenijama bio zasnovan na slobodnoj trgovini i tržišnim pravilima, sada se menja pod uticajem protekcionističkih politika SAD i sve veće državne kontrole u Rusiji i Kini.

Harold Džejms, profesor sa Prinstona, upozorava da se evropski model ekonomije našao u raskoraku između dva ekstrema – ruskog modela državne kontrole i novog američkog protekcionizma. SAD se sve više oslanjaju na carine, subvencije i ekonomski nacionalizam, dok Rusija svoju ekonomsku moć koristi kao oružje protiv Zapada.

Evropska unija mora odgovoriti na ove promene strateškim pristupom. Umesto pasivnog posmatranja dešavanja, EU mora ponovo osmisliti industrijsku politiku koja će omogućiti zaštitu evropskih ekonomskih interesa, ali bez narušavanja principa slobodnog tržišta.

To može uključivati:

Veće investicije u strateške sektore poput zelene energije, digitalne tehnologije i vojno-industrijskog kompleksa.

Uspostavljanje zajedničkih pravila za zaštitu konkurencije kako bi se izbeglo favorizovanje određenih nacionalnih ekonomija na račun drugih.

Bolja koordinacija među članicama u domenu ekonomske politike, posebno kada je reč o oporezivanju i regulaciji tržišta rada.

Politička stabilnost i unutrašnje podele

Jedan od najvećih problema sa kojima se Evropa suočava jeste unutrašnja politička nestabilnost. Jačanje krajnje desnice, kao što je pokazao slučaj Alternative za Nemačku (AfD), rezultat je dugogodišnjeg zanemarivanja lokalnih problema i rasta nezadovoljstva među građanima.

Slični trendovi primećuju se u Mađarskoj, Slovačkoj i Italiji. Ovo dodatno komplikuje donošenje zajedničkih odluka u EU, posebno kada se radi o pitanjima sankcija Rusiji, migracione politike ili energetske tranzicije.

EU mora pronaći način da ojača unutrašnju koheziju i smanji uticaj pojedinačnih članica koje blokiraju ključne odluke. Reformisanje institucionalne strukture, smanjenje zavisnosti od principa jednoglasnosti i jačanje demokratskog legitimiteta evropskih institucija moglo bi pomoći u rešavanju ovih problema.

Dakle, ako želi da ostane relevantan globalni igrač, EU mora jačati vojnu moć, redefinisati industrijsku politiku i očuvati unutrašnju političku stabilnost. U suprotnom, rizikuje da postane pasivni posmatrač u svetu koji se brzo menja.

Uticaj geopolitičkih promena na Srbiju

S obzirom na to da je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, otvoreni zagovornik politike Donalda Trampa, geopolitičke promene mogu značajno uticati na poziciju Srbije na međunarodnoj sceni. Ako se politika SAD prema Evropi i globalnim saveznicima nastavi kretati u pravcu protekcionizma i trgovinskih ratova, Srbiji bi se moglo otvoriti novo političko polje za saradnju sa SAD, ali i izazovi u okviru odnosa sa Evropskom unijom, čijem članstvu Srbija teži.

“Uveren sam da će Srbija ponovo izabrati pogrešan put, kao što je uvek i radila, tako će i sada. Verujem da će biti na strani Trampa i Moskve, a da neće biti na strani Evrope i kontinenta na kome se nalazi”, rekao je Srećko Đukić.

Sve u svemu, politika Srbije može biti podložna velikim promenama, u zavisnosti od pravca u kojem se kreću odnosi između Trampa i Evrope, što bi moglo imati dugoročne posledice na unutrašnju i spoljnopolitičku dinamiku Srbije.