Ukrajinski zarobljenici otkrili čudan mađarski sporazum s Rusijom: "To je prljava operacija Kremlja"

Oni pričaju o svakodnevnom ponižavajućem pevanju ruske himne. O mizernoj hrani. O batinama. O trenucima u kojima su mislili da će biti strijeljani. Pričaju priče kratkim rečenicama. Često spuštaju pogled i ćute. To je depresivno.

"Kada sam se vratio, dobio sam sedative”, kaže Ivan, jedan od njih dvojice. Drugi, Andrij, kaže: "Tek odnedavno opet normalno spavam." Kasnije će obojica reći da bi opet prošli isti put.

Uzhorod, mala, skromna kancelarija u centru grada na zapadu Ukrajine, s populacijom od 120.000, koji se nalazi na samoj granici sa Slovačkom. Andrij i Ivan dogovorili su susret i razgovor za Dojče vele. Oni su dvojica od jedanaest ukrajinskih vojnika navodno mađarskog porekla koji su iz zarobljeništva u Rusiji prebačeni u Mađarsku u junu 2023. godine. To je prvi put da je neko iz grupe od jedanaestorice oslobođenih vojnika javno progovorio.

Bez mađarskih korena

Slučaj je u to vreme privukao međunarodnu pažnju iz nekoliko razloga: prvo, mađarska vlada je priznala da nije obavestila ukrajinske vlasti o oslobađanju. Stvar je stoga dovela do diplomatskog skandala između Ukrajine i Mađarske - jer prema međunarodnom pravu, domovina pogođenih mora da bude obaveštena kada se zatvorenici prebace u treće zemlje.

S druge strane, mađarska vlada pod premijerom Viktorom Orbanom predstavljala je oslobađanje zatvorenika kao humanitarnu akciju za pomoć pripadnicima mađarske manjine iz zapadnoukrajinske regije Zakarpatska oblast. Tamo živi oko 80.000 do 100.000 etničkih Mađara.

Ipak u razgovoru DW-a s dvojicom bivših ratnih zarobljenika proizlazi da je od jedanaestorice oslobođenih samo jedan po nacionalnosti Mađar. Štaviše, dvojica ratnih zarobljenika u intervjuu su izjavila da je ruska tajna služba od njih, pre nego što su prebačeni u Mađarsku, tražila da tvrde da su Mađari. Njih dvojica takođe su u suprotnosti s tadašnjim mađarskim prikazom događaja: rečeno im je da se ne vraćaju u Ukrajinu, inače više neće biti moguće puštanje njihovih suboraca. Zvaničnici mađarske vlade tvrdili su u to vreme da su jedanaestorica slobodni ljudi i da mogu sami da odluče kuda će ići.

"Mislili smo da će nas streljati"

Andrij i Ivan u stvarnosti imaju drugačija imena. Svoju priču pričaju pod uslovom anonimnosti. Ne sme se objaviti ništa što bi moglo dovesti do njihove identifikacije. DW-u je poznat njihov identitet.

I Andrij i Ivan dolaze iz Zakarpatske oblasti. Pre dolaska u zatvor nisu se poznavali. Andrij je radio kao profesionalni vozač pre nego što je počeo sveobuhvatni ruski napad na Ukrajinu u februaru 2022. Ivan je oženjen i ima dvoje male dece; radio je u drugim zemljama EU-a pre februara 2022. Ni jedan od njih nema mađarske korene, smatraju sebe Ukrajincima.

U proleće 2022. samostalno su se dobrovoljno prijavili za vojni angažman. Kažu da su hteli da brane svoju domovinu. Samo nekoliko meseci kasnije, u junu 2022, zarobljeni su u bitki u istočnoj Ukrajini u regiji Lugansk. Na pitanje o detaljima, lica im se skamene. “Mislili smo da će nas streljati”, kažu. O tome ne žele ništa više da kažu.

U zatvoru za mučenje

Odvedeni su u zarobljenički logor u Suhodilsku, gradu u Luganskoj oblasti, u istočnoj Ukrajini, koji je pod ruskom okupacijom od 2014, blizu ruske granice. Logor, koji je do 2014. godine bio ukrajinski popravni zavod 36, opisuje se u izveštajima ukrajinskih aktivista za ljudska prava koji prikupljaju svedočanstva bivših zatvorenika kao mesto gde se zatvorenici sistemski ponižavaju, maltretiaju i muče.

Ni o tome Andrij i Ivan ne žele detaljnije da govore. "S vremena na vreme smo dobijali batine”, kaže Andrij. Svako jutro su, kažu, morali da pevaju rusku himnu. Ko nije pevao, kažnjavan je batinama. Ukupno je u logoru bilo oko 500 zatvorenika. Andrij i Ivan javljaju da je hrana bila jedva jestiva, sastojala se od griza ili supe s pokvarenim povrćem, "tek toliko da se preživi". Andrij, visok i stasit, kaže da je tokom godine zatočeništva izgubio 30 kilograma. Ivan, koji je već jako tanak i mršav, smršavio je deset kilograma.

U junu 2023, gotovo tačno godinu dana nakon hapšenja, Andrij i Ivan, zajedno s nekoliko drugih, vezani su preko očiju i okovani te ubačeni u kamion i poslati na dan i po vožnje. “Mislio sam da nas vode u drugi logor ili da nas voze na streljanje”, kaže Andrij.

"Trebao sam da kažem da sam Mađar"

Umesto toga došli su u Moskvu. Tamo su im zaposleni u ruskoj tajnoj službi rekli da će biti pušteni u Mađarsku. Postojao je jedan uslov. „Trebao sam da kažem da sam Mađar“, kaže Andrij. "Ako ne, vratili bi me." On sleže ramenima i kaže: "Složio sam se."

Iz Moskve su 8. juna 2023. avionom prevezeni u Istanbul, odakle su nastavili za Budimpeštu. Tamo su ih odveli u zgradu nalik na hotel na periferiji grada. Andrij i Ivan ne mogu da kažu gde tačno. Kažu da su se prema njima dobro ponašali. Dobili su telefone da mogu nazvati rodbinu i nisu imali ograničenje izlazaka. Međutim, rečeno im je, kako kažu, da se ne vraćaju u Ukrajinu dok se rat ne završi.

"Prljava operacija Kremlja”

Tadašnja vladina poverenica za nestale u Zakarpatskoj oblasti Vlasta Repasi za zarobljenike je saznala preko Andrijevih i Ivanovih članova porodice o zarobljenim u Mađarskoj. Zajedno s ukrajinskom ambasadom u Budimpešti koordinisala je povratak nekih od oslobođenih zatvorenika. Ukupno ih se pet vratilo u Ukrajinu do kraja juna 2023, uključujući i jedinog koji je mađarskog porekla. Ostalih šest je kasnije otputovalo iz Mađarske u druge zemlje EU-a. Među povratnicima, kaže Repasi, jedan je na psihijatrijskom lečenju, drugi je preminuo od plućne bolesti, a jedan se vratio na ratište.

Ubrzo nakon postizanja dogovora u službenoj Mađarskoj zavladao je muk, Orbanova vlada nije slučaj iskorišćavala u propagandne svrhe. Ukrajinski politikolog Dmitro Tušanskij, koji vodi Institut za srednjoevropsku strategiju (ICES) u Uzhorodu, veruje da zna zašto. Cela stvar bila je "prljava hibridna specijalna operacija Kremlja" kako bi se potkopalo jedinstvo Zapada u podršci Ukrajini, rekao je Tušanskij za DW. Slučaj, kako on smatra, pokazuje da se Mađarska ne ponaša kao saveznik u EU-u i NATO-u što formalno jeste, već predstavlja direktnu pretnju vezbednosti i jedinstvu EU-a i NATO-a".

"Volimo svoju zemlju"

Danas Andrij i Ivan žive u vrlo skromnim materijalnim uslovima. Nakon povratka proveli su nekoliko meseci u programu rehabilitacije. Službeno su još uvek vojnici. Budući da u Ukrajini još uvek nema zakona o demobilizaciji, nejasno je šta će biti s njima. Ivan želi da se brine o teško bolesnoj supruzi i deci i da radi u civilnom sektoru. Andrij je neodlučan - čeka ili da dobije novi poziv za mobilizaciju ili da ga otpuste.