2
Jevhen Meževi se trudio da sakrije bes u nedelju kada je video snimak ruskog predsednika Vladimira Putina, čoveka koji je nadgledao deportaciju njegovo troje dece, dok je bio u poseti okupiranom ukrajinskom gradu Marijupolju.
Četrdesetogodišnji samohrani otac je jedan od hiljada ukrajinskih roditelja čija su deca kidnapovana i prebačena u Rusiju od početka Putinove invazije prošle godine – prisilne deportacije koje su navele Međunarodni krivični sud da izda nalog za hapšenje ruskog predsednika u petak.
„Šta da kažem o Putinovoj poseti Marijupolju?“, rekao je Meževi za Gardijan iz prestonice Letonije, Rige, gde sada živi. „Voleo bih da mu je pukla guma. On za mene nije niko i pola sveta zna šta je on.”
Meževijeva deca su odvedena dok su ga separatisti koje podržava Rusija 45 dana držali u zatvoru. Za razliku od mnogih roditelja koji ne znaju gde se nalaze njihova deca, njegova porodica je ponovo okupljena, nakon što je preduzeo rizično putovanje preko granice da ih spase.
‘We hugged for a long time’
— Mikhail Khodorkovsky (English) (@mbk_center) March 20, 2023
Incredible story of the Ukrainian father who rescued his three children from Moscow
Mariupol resident Yevhen Mezhevyi was determined to find his son and daughters after they were deported to Russia@lorenzo_tondo @ArtemMazhulinhttps://t.co/WjrhKUsww5
Meževi je radio kao operater dizalice u predgrađu Marijupolja kada je Rusija izvršila invaziju u februaru 2022. godine, prenosi Gardijan.
„Na dan invazije, čim smo počeli da čujemo granate, prve misli su mi bile na sina Matvija (13) i ćerke Svjatoslavu (9) i Aleksandru (7 godina). Bio sam na poslu i uzeo sam taksi pravo kući svojoj deci. Proveli smo narednih nekoliko dana seleći se iz jednog skloništa u drugo, spavajući na naduvanim dušecima, bez vode i struje“, rekao je on.
Marijupolj je brzo opkoljen i podvrgnut opsadi koju je Crveni krst opisao kao „apokaliptičnu”.
„Svakog dana sam išao u bolnicu broj četiri, u Marijupolju, gde sam mogao da punim naše telefone i baterije. Većina lekara je otišla. Bilo je samo nekoliko medicinskih sestara i lekara hitne pomoći. Neki volonteri su me nagovorili da se preselim u bolničko sklonište sa svojom decom. Soba je bila u lošem stanju, zbog višegodišnjeg zanemarivanja i neodržavanja. U zamenu sam pomogao volonterima i medicinskim sestrama da nose leševe. Kada nam je ponestalo vreća za leševe i mrtvačnica je dostigla svoj kapacitet, samo smo ih nagomilali iza bolnice, jedno na drugo“, rekao je on.
Odsečen od sveta i bez hrane, Meževi je uspeo da ostane u skloništu za bombe u bolnici do 17. marta, kada su ruske snage uz podršku čečenskih boraca probile odbranu grada. Probudio ga je sin i rekao mu: „Tata, na stepeništu su ruski vojnici…“
„Vojnici su nam rekli da imamo dve opcije. Ili da odmah idemo sa njima ili smo mogli da razgovaramo sa Čečenima koji su dolazili za njima. Odlučili smo da idemo sa njima. Doveli su nas u Vinogradne, selo jugoistočno od Marijupolja, gde su nas mladi ljudi u belim košuljama i značkama sa natpisom „Volim Rusiju“ pozdravljali i nudili pomoć. Tu smo ostali neko vreme, ali onda, jednog dana, nakon što su nas odveli na kontrolni punkt i pretresli, ruski zvaničnik je video nešto u mojim dokumentima“, rekao je.
Od 2016. do 2019. godine, Meževi je služio u ukrajinskoj vojsci u vojnoj bazi u Javorivu na zapadu zemlje. Znao je da je, nakon što su gradovi bili okupirani, ruska vojska krenula da traži i da je zatvarala bivše vojnike. Odbacio je svoje uniforme u pokušaju da ne ostavi traga o vremenu provedenom u vojsci.
Meževi je rekao da su mu ruski vojnici rekli: „Imamo te sada!“ i predložio mu da nađe dadilju za svoju decu. „Pitao sam koliko dugo? A oni su rekli: „Možda dva sata, a može biti sedam godina“.
Meževi je zamolio ženu koja živi u istom skloništu da pripazi na njegovu decu dok ga vojska odvede u bazu na neke provere.
„Mislio sam da će me zadržati tamo nekoliko sati, ali ispostavilo se da će potrajati mnogo duže“, dodao je.
Meževi je prebačen u zatvor u blizini grada Olenvinka u Donjeckoj provinciji u kojem su bili smešteni ukrajinski ratni zarobljenici. Tu je ostao oko 45 dana.
„Kada sam izašao iz zatvora, ponovo sam prvo pomislio na svoju decu“, rekao je. „Nakon što su me pustili iz Olenivke, stigao sam u Donjeck grad 26. maja da pokupim svoja dokumenta i saznam gde mi se deca nalaze“.
Meževi je primetio da nedostaju izvode iz matične knjige rođenih njegove dece. Kada je jednog zvaničnika okupatorskih vlasti pitao šta se dogodilo, rečeno mu je da su njegova deca tog jutra prebačena u Moskvu „u logor”.
Meževi nije imao novca. Misli su mu se okrenule ka pronalaženju posla, a zatim pokušaju da uspostavi kontakt sa logorom u koji su mu deca prebačena. Onda je jednog dana, početkom juna, dobio poziv od svog najstarijeg deteta, Matvije.
PROČITAJTE JOŠ:
2
1
1
„Tata, rečeno mi je da se kamp zatvara za pet dana i da moramo ili u hraniteljsku porodicu ili u sirotište“, rekao je dečak.
„Shvatio sam da nema vremena da tražim posao. Morao sam da rizikujem, otputujem u Rusiju i izvučem ih odatle, što je pre moguće. Hvala Bogu, ima volontera koji su mi pomogli da stignem u Moskvu. Bilo je veoma teško preći u Rusiju sa okupiranih teritorija i ispitivan sam, iznova i iznova, iako sam već proveo 45 dana u njihovom zatvoru i samo sam hteo da dobijem svoju decu. Ali niko o tome nije mario. Na kraju sam prešao u Rusiju i ušao u voz za Moskvu“, rekao je.
Kada je stigao u Moskvu, Meževog je kontaktirao Aleksej Gazarjan, ruski zvaničnik koji radi u kancelariji ombudsmana za decu, kojom rukovodi Marija Lvova-Belova, koja je takođe predmet naloga MKS. Gazarjan je rekao Meževiju da mu ne smeta da vrati svoju decu, ali da treba da dobije dozvolu od socijalnih službi samoproglašene i nepriznate Narodne Republike Donjeck (DNR).
Nakon što je šefica socijalne službe DNR Elena Majboroda pozvala Gazarijana da ga obavesti da će dozvoliti ocu da pokupi svoju decu, 20. juna, oko 23 sata, Meževi je stigao u kamp na periferiji Moskve.
„Bio sam šokiran kada sam video da kamp ima ogromnu kapiju i naoružane stražare“, rekao je on.
Meževog je ispitivalo najmanje pet ljudi, uključujući Gazarjana, psihologa, medicinsku sestru i šefa logora, koji su ga naterali da popuni desetine papira.
„Onda, dok sam popunjavao poslednji dokument, čuo sam glasove svojih devojaka i stao. Utrčali su i dugo smo se grlili. Posle toga je ušao moj sin Matvije“, rekao je.
Meževi je uspeo da uz pomoć dobrovoljaca sa decom pređe u Letoniju, odakle se i dalje muči da shvati kako se među dokumentima koje su Rusi naterali da potpiše njegovog sina nalazi i potvrda u kojoj se traži da dete prenese starateljstvo na sebe, a njegova sestra nazad njihovom ocu.
„Trnaestogodišnji dečak je morao da napiše ovu glupost. Možete li zamisliti? Morao je to da potpiše. 13-godišnji klinac potpisuje zahtev za starateljstvo za sebe i svoje sestre. Apsolutno apsurdno. Ali znaš šta? Ne želim više da razmišljam o tome. Ni danas ne mogu da verujem kroz šta smo ja i moja deca prošli. Ali, srećom, vratio sam ih. Srećom, sada smo zajedno. I to je sve što je važno“, zaključio je ovaj Ukrajinac.
BONUS VIDEO: Bajden došao u Kijev