Ukradena deca Čilea

Marija Deimar je uvek znala da je usvojena. Njeni švedski roditelji nikada nisu krili njeno čileansko poreklo, a sa tamnom kožom i crnom kosom u Švedskoj 1970ih i 1980ih nije mogla da ne primeti da je drugačija.Kada je imala 11, roditelji su joj pokazali papire koji su sa njom kao dvomesečnom bebom stigli u Švedsku 1975. U dosijeu je kratko stajalo da ju je majka tinejdžerka dala na usvajanje. "Naveli su da je radila kao služavka i da je imala sina koji je živeo sa njenim roditeljima i da je bila siromašna", rekla je Deimar.Kada je imala dvadeset i nešto, Deimar je krenula da traži biološku majku. Kontaktirala je švedski Centar za usvajanje koji je organizovao njeno usvajanje. Švedska ima najvišu stopu usvajanja po glavi stanovnika u celom svetu a 1990ih, Centar je pokrenuo program pomoći usvojenoj deci da pronađu biološke roditelje. Nisu, međutim, imali nikakve podatke o majci Deimarove.Deimar je 1998. otputovala u Čile u pokušaju da pronađe majku. Niko joj nije pomogao - ni socijalne službe, ni porodični sud koji je odobrio usvajanje, ni bolnica gde se rodila. Vratila se kući praznih ruku.

Ukradena po rođenjuNekoliko godina kasnije, u zimu 2002. videla je dokumentarac o dvoje usvojene dece koji su tražili svoje bioliške roditelje u Čileu. Kontaktirala je autorku Anu Mariju Olivares, čileansku novinarku i zamolila je da joj pomogne.Deimarova biološka majka navodno je živela u malom gradu na jugu Čilea, ali Olivaresova nije mogla da je locira. Tek je uz pomoć ujaka, koji je živeo u okolini, godinu dana kasnije pronašla ženu koja se pominjala u papirima Deimarove. Žena je bila udata, imala je dete i nije želela da se sretne sa ćerkom iz straha kako će muž reagovati ako sazna da ima ćerku koja nije njegova. Ali je rekla da nikada nije želela da je da na usvajanje. Bebu su joj ukrali na rođenju.Vesti su žestoko pogodile Deimarovu koja je znala da su njeni švedski roditelji sve radili po zakonu. Ali se ispostavilo da su ih prevarili. Pokušala je nešto više da sazna o tome od švedskih vlasti ali bez uspeha.A onda, u septembru 2017. je videla dokumentarac čileanskog autora Alehandra Vege gde su žene, uglavnom siromašne i iz manjinskih grupa u Čileu, govorile kako su ih na prevaru naterali da daju svoju decu na usvajanje parovima iz inostranstva. Vega i Deimar su se čuli i ispostavilo se da su dokumenta Deimarove puna grešaka i nelogičnosti. Deimar se "raspala". "Celo telo mi je reagovalo. Počela sam da se tresem i plačem", rekla je Deimar koja je celog života verovala da je usvojena legalno.

Kriminalizacija siromaštvaTokom 1970ih i 1980ih između 8.000 i 20.000 čileanskih beba i dece poslato je na usvajanje u Evropi i Severnoj Americi. Majke su mahom bile siromašne i mlade a usvajanja su bila deo nacionalne strategije iskorenjivanja dečjeg siromaštva. Vojna hunta se nadala da će slanjem siromašne dece iz zemlje rešiti taj problem. Međunarodna usvajanja počela su decenijama pre dolaska Augusta Pinočea na vlast ali je 1978. usvajanje postalo zvanična politika vlasti a pritisak na majke da se odreknu dece je porastao.Za Alehandra Kvezadu, osnivača udrušenja "Usvojeni Čileanci", ta politika je bila "kriminalizacija siromaštva" a žrtve su bile siromašne porodice kojima nije bilo dozvoljeno da podižu svoju decu. Nisu samo siromašni bili žrtve te politike, već i pripadnici starosedelačke Mapuče zajednice koju su čileanske vlasti godinama progonile.Slanjem čileanske dece u inostranstvo, vlada je mislila da ih spasaa, kaže Karen Alfaro profesor istorije na Univerzitetu Austral u Čileu i ekspert za međunarodna usvajanja čileanske dece. Ali, veći cilj je bilo građenje diplomatskih odnosa sa zemljama koje su primale čileanske izbeglice.Spoljna politikaU međuvremenu, u Švedskoj je usvajanje dece postalo pravednički cilj. Prva generacija koja je usvojila decu iz drugih zemalja 1960ih verovala je da čine dobro, kaže Tobajas Hubinet, profesor interkulturnog obrazovanja na Karlstad univerzitetu. To je bio produžetak "spoljne politike Švedske i razvojne pomoći zemljama Trećeg sveta", dodao je on.Početkom 1970ih počeli su da se pojavljuju izveštaji da su majke u Čileu primoravane da se odriču svoje dece i daju ih na usvajanje. Šuškalo se i da su lekari i sestre pisali lažne izveštaje da su deca umrla na rođenju a majke nikad nisu dobijale umrlice niti su mogle da vide svoje bebe. Oni koji bi kontaktirali policiju ili medije bili su zastrašivani ili tretirani kao mentalno nestabilni.Poslednjih deset godina pojavilo se sve više dokaza o ilegalnim usvajanjima 1970ih i 1980ih. Potencijalni roditelji su plaćali između 6.500 i 150.000 dolara za dete. Deo novca odlazi je čileanskim "profesionalcima" koji su birali odgovarajuću decu i uzimali ih od roditelja. Međunarodne agencije za usvajanje u Čileu razvile su mrežu posrednika, mahom državnih službenika, koji su obezbeđivali decu za usvajanje, rekla je Alfaro. "Socijalni radnici su pisali lažne izveštaje o zlostavljanju i napuštanju, lekari i sestre su plaćani za laže izveštaje o smrti deteta na porođaju, sudije su potplaćivane da odobre usvajanje", dodala je ona.

Zločin protiv čovečnostiU septembru 2018. pod pritiskom grupa koje su radile na ujedinjenju uvojene dece i bioloških roditelja, donji dom čileanskog kongresa formirao je komisiju koja je trebalo da istraži ove optužbe. Majke i usvojena deca davala su bolne iskaze. Jedna žena, Marija Orleana ispričala je kako je 18. februara 1985. otišla u bolnicu u Santijagu da se porodi. Porodili su je carskim rezom i odneli bebu. Tri dana je molila sestre i lekare da joj dopuste da vidi dete dok joj nisu rekli da joj je beba umrla. Nisu joj dopustili da ga vidi jer bi, rekli su oni, taj prizor bio traumatičan. Orleana se i dalje nada da će pronaći svog sina.Komisija je u julu 2019. objavila izveštaj na 144 strane opisavši "mafijaško" udruženje medicinskih profesionalaca, socijalne službe i državnog aparata koji su vodili "unosan posao" međunarodnog usvajanja i krađe dece, što je bila neregulisana praksa koju je Pinoče ozvaničio. U izveštaju je zaključeno da su usvajanja bila zločin protiv čovečnosti.

UsvajanjeDeimar je 2019. od čileanskih istražitelja dobila izveštaj o svom usvajanju. Te 1974. njeni usvojitelji - inženjer i školska savetnica u Stokholmu koji nisu mogli da imaju dete, odlučili su se na usvajanje. Želeli su da pruže dom i porodicu detetu koje nije imalo nijedno. Švedske vlasti su odobrile njihov zahtev u novebru i zahtev je poslat u Čile.U isto vreme, u Lautaru, gradu na jugu Čilea, mlada Mapuče žena bila je u prvom tromesečju trudnoće. Radila je kao služavka kod jedne bogate porodice i niko osim njenog poslodavca nije znao da je trudna. Odrasla je na selu, bez formalnog obrazovanja. Već je imala dvoje dece koje su odgajali njeni roditelji i mislila je da će tako biti i sa trećim. Njeni poslodavci su imali druge planove.Žena, koju Deimar predstavlja samo prevodom jednog od njenih Mapuče prezimena - Slatka Voda, je u razgovoru sa ujakom Olivaresove insistirala na tome da nikada nije pristala na usvajanje. Zvanični podaci pokazuju da je 10. jula 1975. nakon što je rodila devojčicu, dete predala socijalnom radniku."Odlučila sam se da dam devojčicu na usvajanje u Švedskoj jer znam da će odrastati u domu koji će biti idealan za njeno fizički, intelektualni i emotivni razvoj koji ja, u ovim okolnostima, ne mogu da joj pružim", piše u izjavi koja je podneta porodičnom sudu u Temuku, 15 kilometara udaljenom od Lautara.Slatka Voda je insistirala da nije tako bilo, da nikada nije bila na sudu i da nikada nije potpisala izjavu koju nije umela da pročita. Nedelju dana po rošenju, beba Slatke Vode prebačena je u sirotište u Lautaru a potom u Švedsku gde su je njeni usvojitelji nazvali Ingegerd Marija. Dali su joj i svoje preizime Olson Karlson (Deimar je muževljevo prezime).U teoriji, potrebno je da prođu dve godine pre nego što dete iz Čilea bude poslato preko mora na usvajanje. U praksi, to je sve zaršavano za nekoliko nedelja.Da stvari budu još gore, roditelji Deimarove nisu znali ništa o njenom Mapuče poreklu i nasleđu. "Osećam se izdano. Propustila sam toliko toga", rekla je Deimar Gardijanu.

Švedska "veza"Jedno ime se iznova i iznova pojavljuje na papirima za usvajanje - Ana Marija Elmgren.Elmgren je 1970ih i 1980ih radila u Centru za usvajanje. Sredinom 1960ih živela je u Čileu sa mužem Šveđaninom i dvoje dece. Par se razveo 1971. i ona se udala za penzionisanog oficira policije Santjaga. Te iste godine, njena sestra u Švedskoj je izrazila želju da usvoji dete.Elmgren se raspitala u nacionalnoj službi za usvajanje i šokirala prizorima bolesne, neuhranjene dece u sirotištima. Upoznala se sa zakonima o usvajanju i pomogla sestri da usvoji troje dece.Tokom 1970ih, Elmgrenova je preko švedskog centra za usvajanje pomagala švedskim parovima da nađu decu. U početku na volonterskoj bazi da bi kasnije postala njihov zaposleni. Tvrdi da se nikada nije sretala sa roditeljima već da je sve išlo preko socijalnih radnika. Ona je bila menadžer celog procesa, smeštala je decu u sirotišta, nadgledala ceo proces papirologije i slala ih Švedsku.Policija koja je 2018. izvršila radiju u domu jedne od njenih saradnica, Telme Uribe Ortege, penzionisane socijalne radnice u Santijagu, pronašla je dokumentaciju o 579 dece poslate na usvajanje u inostranstvo, o teškim životnim uslovima njihovih majki i sa cenovnikom. Uprkos svemu, Elmgrenova i dan danas demantuje da je radila išta loše.Posle poraznog izveštaja čileanske komicije 2019. formirana je Komisija za istinu i DNK baza kako bi se pomoglo porodicama da se pronađu. Uprkos svemu, uprkos sistematskom kršenju ljudskih, moralnih i svih mogućih prava, pravda je zakazala.BONUS VIDEOhttps://www.youtube.com/watch?v=ZlTlwOBxdMA***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram