Tri pisma iz Kijeva: Aleksandra, Viktorija i Anastasija - tri hrabra lica koja se suprostavljaju okupatoru i imaju poruku za ceo svet

"Da više nikad ne bude rata" - AleksandraDobro veče, dragi čitaoče. Pišem iz Ukrajine, gde je u ovom trenutku rat. Reći ću vam svoje lično viđenje takvog života. Ja sam glumica i rat mi je oduzeo pozorište, ali hvala univerzumu što postoji samo pozorište. Imam priliku da vidim svoje dete, poljubim muža, a neko danas nema takvu priliku i nikada neće imati zbog toga.Želim da podelim sa vama kako sada živim. Hvala Bogu, imam posao i možda mi ne verujete, ali izgubila sam pozorište koje je evakuisano u Crnu Goru i našla novo. Igram predstave i veoma uspešno. Takođe imam priliku da glumim u reklamama i filmovima. Zamislite da bombe padaju 300 km od moje kuće, a ja snimam film. Ovo je naša zemlja, naš život.Moj muž ima priliku da radi i pomaže Oružanim snagama, i pomaže porodicama kojima je to potrebno. Naš sin uči u školi u kojoj je nedelju dana nastava uživo, a nedelju dana onlajn. Jer za vreme rata škola ne može normalno da radi.

Svakog dana preti raketna paljba, pa čujemo sirene koje signaliziraju vazdušnu uzbunu. Verujte mi, veoma je strašno, čak i kada se to dešava već godinu dana. Ranije je bilo češće, ali sada se krijemo u podrumu otprilike jednom nedeljno. Pevamo pesme, igramo se sa decom koja su tu za vreme vanredne situacije. I to je veoma čudno, ali mi smo srećni što je to samo jednom nedeljno. Nikada u životu nisam pomislila da će moj sin učiti biologiju u skloništu. Ali život je nepredvidiv.Reći ću vam da ja lično ne patim i da radim najbolje što mogu tamo gde jesam. I hvala Bogu što, za razliku od onih koji su bili primorani da napuste svoj dom ili svoj omiljeni posao, radim ono što volim bez obzira na sve. Razumem da možda negde daleko u inostranstvu ljudi nisu zainteresovani da čitaju o skloništu za bombe. Ali pouzdano znam da na svetu ima mnogo ljubavi i humanosti. Tako da mogu samo da vas molim da svoju decu vaspitavate tako da budu pristojna i vaspitana, da poznaju kulturu i istoriju svoje zemlje i sveta, da nikada više u životu ne bude diktata i takve degradacije kao što je sada u Rusiji. Da više nikada ne bude rata."Ovaj rođendan pamtiću ceo život" - ViktorijaSve je počelo mnogo pre 24. februara. Pričalo se da će doći do ofanzive Rusije, ali da budemo iskreni, nismo hteli i nismo mogli da verujemo. U noći između 23. i 24. februara, bilo je dosta informacija od poznanika i prijatelja koji su upozoravali i pokušavali da nas nekako zaštite, ali, nažalost, nismo imali snage da u to verujemo. Pogotovo kada shvatite da je 21. vek, kada je tehnologija ispred vremena i planira da kolonizuje Mars. Da budem iskrena, odbili smo da verujemo u ovo!Sve se promenilo ujutru 24. februara 2022. godine, buđenje u 9 sati ujutru, drugarica sa kojom sam živela me gleda i ćuti, iz njenih očiju shvatam da se nešto desilo. Razmišljala sam o poslu ili nečem sličnom. Posle fraze „Rat je počeo“, nisam više ništa čula, a istovremeno su počele da stižu beskrajne SMS poruke i pozivi svih mojih rođaka, prijatelja i poznanika. Kako se ispostavilo, prespavale smo rat, sve je počelo u 4 sata ujutru.

Svi naredni dani bili su kao u magli, bez mnogo razumevanja situacije. Mozak je veoma snažno i odlučno odbijao da prihvati i poveruje u ovu informaciju. Prvo što sam uradila je da sam pozvao rodbinu, ekipu, prijatelje i poznanike. Odmah sam pokušala da pomognem prijateljima koji su se javljali u suzama i histeriji , jer su već bili u paklu, to je bio Marijupolj!Iz nekog razloga sam mislila da rat neće dugo trajati, oko 3 dana, pa najviše nedelju dana. Kad je prošlo godinu dana od rata, još ne staje, nemoguće je pomiriti se i zaboraviti. Bilo je teško ubediti i dokazati mami i tati da rat nije 3 dana i da već treba nešto da se uradi. Bilo je veoma strašno kada su se u blizini začule eksplozije. Kao i svi ljudi u to vreme, išli smo da kupimo namirnice, obišli smo 6 prodavnica, stajali u redu pola dana, ne znajući tačno šta da kupimo, kupili smo sve što smo videli. Kao i drugi ljudi pre nas i posle nas!Od 24. do 25. februara odlučujemo da ostanemo u Kijevu. Imali smo podzemni parking, tu ostajemo, još se sećam kako smo nas četiri devojke nosile stvari, namirnice, dva velika kaveza sa puzavcima i dva psa, kako smo uređivali mesta gde ćemo spavati i obukle sve toplo što je bilo na raspolaganju. Sećam se hladnoće, mirisa benzina i betona. Trudili smo se da ne paničimo i da se nekako zabavimo, to je bila potreba. Istovremeno, dobijamo vesti da će ove noći u 3 sata ujutru doći do napada na Kijev i granatiranja, a mozak se jednostavno isključio. Ove noći, moja majka, tačnije 25. februara, slavila je rođendan i znate da je bilo nekako čudno, osećalo se kao praznik, ali unutra nije bilo ničega.

Ali, moja majka je veoma optimistična osoba i rekla je: „Ovaj rođendan pamtiću ceo život jer sam sigurna i sa svojom porodicom“, svi smo plakali od tog razumevanja. Celu noć smo se smenjivali, jedna devojka uopšte nije spavala, u 5 ujutru počele smo malo da izlazimo napolje, jer je tamo bilo toplije nego na parkingu (zamislite, u februaru, ulice toplije je od parkinga). Ceo dan i celu noć sirene se nisu oglašavale.Potom nas odvode iz Kijeva i selimo se u Černovci (Zapadna Ukrajina). Posle malog odmora od napetosti u telu počinjemo da razmišljamo šta dalje. Brzo smo počele da volontiramo, pletemo mreže za vojsku, dajemo donacije, repostujemo (bilo ih je milion), trudili smo se da sve uradimo, nađemo lekove, hranu, odeću itd. Počeo je najjači psihološki problem - ja sam sigurna, ali drugi nisu. Ovaj problem je uticao na sve na ovaj ili onaj način i traje već godinu dana. Rat nas je traumatizovao na svim frontovima i u svim aspektima života."Čekamo jednu reč: Pobeda!" - AnastasijaNe mogu da kažem „kako sam preživela godinu rata“ jer rat traje već devet godina. Od 2013. Ukrajinci se bore za svoju slobodu na Majdanu, a šest meseci kasnije mi smo se već borili protiv ruskih terorističkih okupatora. Od 2014. Ukrajinci umiru, bivaju zarobljeni, nestaju, gube svoje domove i najmilije, doživljavaju i beže od okupacija. 2022. godina, gde je svaki dan bio intenzivan i naizgled beskonačan, ali generalno je proleteo kao trenutak. Osećanja je bilo svakavih.

Bes i krivica. Neverovatan bes na Rusiju, koja je uletela u naš srećan život i odlučila da nas „oslobodi“ toga. Ljuta na sebe što do poslednjeg trenutka nisam verovala u mogućnost potpune invazije i što nisam mogla da se pripremim da odmah pomognem onima kojima je to bilo potrebno.Svako od nas se probudio ujutru 24. februara kao dobrovoljac, vojni ili informacioni ratnik, bez obzira gde se nalazio, da li u Harkovu, Milanu ili drugom kontinentu. Ova mobilizacija svih mogućnosti zaista je spasila i spasava Ukrajince.Mislim da Ukrajinci više nemaju straha. Prosto smo ludo ljuti na ovaj rat, za sva ubistva vojnika, zarobljenike, žene, decu, starce, za pljačku, za nasilje, za silovanja, za zatočeništvo, za porušene kuće, kvartove i gradove, a posebno za bahate laži Rusije.Nesebičnost. Nadati se. Faith. Nemamo pravo ni da razmišljamo o predaji, jer želimo da buduća generacija ne gine na bojnom polju ili ne postane robo bahatog carstva. Moramo doći do pobede. Nema povratka. Neću da emigriram, želim da putujem po svetu, ali da živim u svojoj domovini. I sigurna sam da mnogi Ukrajinci koji su otišli ​​u inostranstvo da spasavaju decu čekaju jednu jedinu reč – POBEDA – da se vrate KUĆI. Želim da što pre obnovimo našu zemlju – pravednu, razvijenu, naprednu zemlju. A svi koji imaju nadu i veru neumorno rade na približavanju pobede.Rat je pokazao šta zaista vrede obični brižni ljudi – vojska, lekari, dobrovoljci, novinari, stranci, diplomate, dijaspore, poznate ličnosti, obični radnici od električara do kuvara, svi.Ako ste ovo pročitali do kraja, zahvaljujem vam na izdvojenom vremenu i jednostavno vas molim da ne budete ravnodušni. Ne tražim zvezde sa neba, samo nemojte biti ravnodušni, ako ste u prilici – delom, rečju – pomozite u našoj borbi. Niko nikome ništa nije dužan, ali šta bi bilo s tobom da si u takvom ratu. Nismo mi započeli ovaj rat, mi se borimo za svoju zemlju, za civilizovan svet, za demokratiju, za nezavisnost, za slobodnu i svetlu budućnost. I zarad sprečavanja arogantnih imperija da u budućnosti imaju smelosti da napadnu druge zemlje.BONUS VIDEO Kako Ukrajina gleda na Srbiju?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kakoukrajinagledanasrbiju-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5429403"]