"Umiranju nema kraja" Šta se dešava na najopasnijoj liniji fronta u Ukrajini

"Ovo je najopasnija linija fronta. Rusija snažno napada. Nismo uspeli da stabilizujemo front. Svaki put kada se linija fronta pomeri, pomerimo se i mi", kaže Oleksandar, šef medicinske jedinice 25. brigade ukrajinske vojske.

Medicinari kažu da su nedavno zbrinuli i do 50 vojnika u jednom danu. Žrtve dovoze na ovu tajnu lokaciju na lečenje posle sumraka, kada je manja šansa da ih napadnu naoružani ruski dronovi.

Ukrajinski gubici su značajni

Ukrajinske snage su pretrpele značajne gubitke u žestokim borbama za odbranu Pokrovska. Pre samo nekoliko meseci grad se smatrao relativno sigurnim. U njemu je živelo 60.000 ljudi, a vojnici s prve linije su često dolazili u grad da se odmore. Sada izgleda kao grad duhova, jer je više od tri četvrtine stanovništva napustilo grad.

Otkako su ruske trupe u februaru zauzele grad Avdijevku, nastavile su brzo da napreduju kroz Donjecku regiju. Početkom oktobra Rusija je zauzela ključni grad Vuhledar. Ukrajinska vlada se slaže sa vojnicima na terenu da su borbe oko Pokrovska najintenzivnije.

"U pravcu Pokrovska ima najviše neprijateljskih napada", objavio je Kijev prošle nedelje, navodeći da su ukrajinske snage odbile oko 150 neprijateljskih napada skoro svakog dana u poslednje dve nedelje.

Vojnici nekad ni ne znaju kako su ranjeni

U medicinskoj jedinici, desetak kilometara od fronta, vojna bolničarka Tanja drži za ruku Serhija, vojnika s okrvavljenim zavojem preko većeg dela lica, i vodi ga u sobu za preglede. "Njegovo stanje je ozbiljno", kaže Tanja. Serhija su geleri ranili u oko, lobanju i mozak. Lekari mu brzo čiste rane i ubrizgavaju antibiotike.

Ubrzo stiže još pet vojnika za koje nije jasno kako su zadobili povrede. Vatra može biti toliko žestoka i iznenadna da su njihove rane mogle biti izazvane minobacačima ili eksplozivom iz dronova.

"Opasno je ovde. Teško je psihički i fizički. Svi smo umorni, ali se snalazimo", kaže Jurij, komandant sanitetskih jedinica brigade. Svi vojnici su ranjeni u različitim delovima jutra, ali su prebačeni tek kada padne noć jer je tada bezbednije. Takva kašnjenja mogu povećati rizik od smrti i invaliditeta.

Ukrajinci znaju da je ulog veoma visok

Vojnik Taras je podvezao svoju ruku da zaustavi krvarenje od rane od gelera, ali sada, više od 10 sati nakon ranjavanja, ruka mu izgleda natečeno i bledo i nema osećaj u njoj. Lekar kaže da će je možda morati amputirati.

U poslednja 24 sata dovezena su dva mrtva vojnika.

Ovo ukazuje na žestinu borbe za Pokrovsk, važno saobraćajno čvorište. Železnička pruga se redovno koristi za evakuaciju civila iz gradova na prvoj liniji fronta u sigurnije delove Ukrajine i za snabdevanje vojske.

Ukrajina je svesna šta je ovde u pitanju.

Pretnja ruskih dronova je stalno prisutna. Jedan dron lebdi tik ispred medicinske jedinice. To znatno otežava evakuacije s prve linije. Prozori zgrade su zatvoreni daskama kako dronovi ne bi mogli da ulete unutra, ali čim neko izađe kroz vrata, rizikuje da bude pogođen.

Neprestana pretnja dronova

Dronovi su pretnja i preostalim građanima Pokrovska.

"Stalno ih čujemo kako zuje, zastanu i gledaju kroz prozore", kaže Viktorija Vasiljevska (50), jedna od preostalih stanovnica. Ali čak je i ona sada pristala na evakuaciju iz svog doma na posebno opasnom, istočnom rubu grada.

Iznenađena je koliko se brzo linija fronta pomerila na zapad prema Pokrovsku: "Sve se dogodilo tako brzo. Ko zna šta će se ovde sledeće desiti. Gubim živce. Imam napade panike. Plašim se noći."

Viktorija kaže da ima nešto malo novca i da će morati početi novi život negde drugde. U Pokrovsku više ne može ostati: "Želim da rat prestane. Trebalo bi početi pregovarati. Na teritoriji koju je Rusija zauzela ionako više nema ničega. Sve je uništeno i svi su ljudi pobegli."

Moral je teško narušen

BBC-ovi reporteri svedoče o teško narušenom moralu većine ljudi s kojima su razgovarali. Kažu da je to posledica više od dve i po godine teškog rata. Veći deo Pokrovska sada je bez struje i vode.

U školi ljudi čekaju u redu sa praznim kanisterima da ih napune na česmi. Pre nekoliko dana radile su četiri česme, a sada je dostupna samo jedna. Po ulicama su vidljivi tragovi razaranja, ali grad još nije bombardovan kao druga mesta oko kojih su se vodile žestoke borbe.

Larisa (69) kupuje vreće krompira na jednom od nekoliko štandova s hranom koji su još uvek otvoreni na inače zatvorenoj centralnoj pijaci: "Užasnuta sam. Ne mogu živeti bez sedativa. Sa svojom malom penzijom ne mogu da priuštim kiriju negde drugde. Vlada bi mogla da me odvede negde i skloni me na neko vreme. Ali šta posle toga?"

Javlja se i 77-godišnja Raisa: "Ne možete nigde bez novca. Tako da samo sedimo u svojim kućama i nadamo se da će ovo prestati." Larisa smatra da je vreme za pregovore s Rusijom, što je donedavno bilo nezamislivo za većinu u Ukrajini. Ali ovde, blizu linije fronta, mnogi to govore.

"Mnogo naših momaka umire, tome nema kraja"

"Mnogo naših momaka umire, mnogo ih je ranjeno. Oni žrtvuju svoje živote, a tome nema kraja", kaže Raisa.

Sa madraca na podu kombija za evakuaciju, 80-godišnja Nadja nema nimalo saosećanja prema ruskim snagama koje napreduju: "Proklet bio ovaj rat! Umreću! Zašto Putin hoće još zemlje? Zar mu nije dosta? Ubio je toliko ljudi."

Nađa ne može da hoda. Po kući se vukla oslanjajući se na pomoć komšija. Tek nekolicina ih je ostala, ali pod stalnom pretnjom bombardovanja, odlučila je da ode, iako ne zna gde će. Ali ima i onih koji još ne napuštaju grad. Među njima su i meštani koji rade na popravci ratom oštećene infrastrukture.

"Živim u jednoj od ulica najbližih prvoj liniji. Oko moje kuće sve je izgorelo. Moji susedi su poginuli nakon što je njihova kuća granatirana. Mislim da nije ispravno napustiti naše ljude. Moramo se boriti dok ne pobedimo i dok Rusija ne bude kažnjena za svoje zločine", govori Vitalij dok sa saradnicima pokušava da popravi električnu mrežu.

"Ova teritorija nije vredna ljudskih života"

Njegovu odlučnost ne deli 20-godišnji Roman, koji popravlja granatom oštećenu kuću: "Ne mislim da je teritorija za koju se borimo vredna ljudskih života. Mnogi naši vojnici su umrli, mladići koji su mogli imati budućnost, žene i deca. Ali morali su da idu na prvu liniju."

Jednog jutra u zoru, BBC-ovi reporteri su se vozili prema bojištu izvan grada. Polja osušenih suncokreta prostirala su se uz put. Nema skoro nikakvog zaklona, pa se voze brzo kako bi se zaštitili od napada ruskih dronova. Čuju se glasne eksplozije kako se približavaju liniji fronta.

Pad Pokrovska otvara Rusima pristup regiji Dnjepar.

Na ukrajinskoj poziciji Vadim ispaljuje projektile iz topa iz sovjetske ere. Oružje proizvodi zaglušujuću buku i podiže oblake prašine i suvog lišća. Vadim potom trči u podzemni bunker, sklanjajući se od ruske uzvratne vatre i čekajući koordinate za sledeći napad.

"Rusija ima više ljudstva i oružja. Šalju svoje ljude na front kao topovsko meso", kaže Vadim. Svestan je da pad Pokrovska otvara pristup regiji Dnjepar, udaljenoj samo 32 kilometra: "Da, umorni smo i mnogi su poginuli i ranjeni, ali moramo se boriti jer bi posledice bile katastrofalne."