Šta posle masakra u Iranu: Zašto Islamska Republika i dalje opstaje

Iako deo analitičara tvrdi da je ovo početak kraja Islamske Republike, autori teksta u Forin polisi upozoravaju da je režim, uprkos dubokoj krizi, i dalje izuzetno brutalan i sposoban za opstanak. Opozicija je duboko podeljena, a spoljne intervencije same po sebi nisu rešenje. Pad režima moguć je jedino ako dođe do ozbiljnih pukotina unutar vladajuće elite i masovnih dezertiranja bezbednosnih snaga.

Ustanak je započeo u teheranskom bazaru, nakon izbijanja teške valutne krize, a ubrzo su mu se pridružili studenti, radnici i građani iscrpljeni godinama siromaštva i sistemske korupcije. Protesti su se proširili i na manje gradove na zapadu i jugozapadu zemlje, teško pogođene nestašicom vode izazvanom, kako navodi Forin polisi, dugogodišnjim lošim upravljanjem resursima od strane režima.

Nakon nekoliko dana tolerisanja protesta, vlast je prešla na brutalnu silu. Vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei poručio je da „izgrednici moraju biti dovedeni u red“, dok su poruke povezane s Revolucionarnom gardom označile kraj „tolerancije“. Ključni trenutak usledio je 8. januara, kada je uvedena gotovo potpuna internet blokada, a ubistva su eskalirala pod okriljem medijskog mraka.

Prema svedočenjima koje prenosi Forin polisi, pripadnici Revolucionarne garde pucali su rafalno na nenaoružane demonstrante, ne samo u velikim gradovima poput Teherana, Isfahana i Mašhada, već i u desetinama manjih mesta. Postoje i navodi o upotrebi ruskih teških mitraljeza, dok su pojedini delovi zemlje izgledali kao ratne zone.

Režim je proteste proglasio delom „mosadovske zavere“, a demonstrante označio kao „teroriste“, čime je dodatno proširio sopstveno opravdanje za masovna ubistva i smrtne kazne. Iranski pravosudni vrh poručio je da „neće biti milosti“ za one koji „pomažu neprijatelju“, što je, kako ocenjuje Forin polisi, dramatično povećalo rizik od masovnih egzekucija.

Posebno zastrašujući element represije jeste korišćenje tuge kao oružja. Porodicama žrtava zabranjeno je da preuzmu tela iz mrtvačnica ili organizuju sahrane. Poruka režima je jasna: neposlušnost neće samo ubiti pojedinca, već će kazniti i njegove najbliže, uskraćujući im pravo na dostojanstvo i žalost.

Iako većina Iranaca prezire režim, on i dalje raspolaže značajnom bazom podrške i stotinama hiljada naoružanih lojalista. Elitni slojevi, krupni trgovci i oligarsi, u strahu od haosa i građanskog rata, zasad odbijaju da se otvoreno suprotstave vlasti. Kako piše Forin polisi, režim bi mogao da preživi u oslabljenom obliku, čak i ako se pobuna nastavi.

Podeljenost opozicije dodatno ide u prilog vlastima. Iako se bivši prestolonaslednik Reza Pahlavi nametnuo kao simbol opozicije na društvenim mrežama, autori Forin polisi ističu da on nema podršku većine Iranaca, niti stvarnu infrastrukturu na terenu. Njegove tvrdnje o masovnim dezertiranjima unutar režima nisu potvrđene, a protestanti su ostavljeni bez ikakve realne zaštite.

Pahlavijev odgovor na pitanje da li snosi odgovornost za rast broja žrtava – „ovo je rat, a rat ima žrtve“ – dodatno je narušio njegov kredibilitet. Mnogi Iranci, kako u zemlji tako i u dijaspori, taj stav doživljavaju kao ciničan i neodgovoran.

U tekstu se navodi i da administracija predsednika Donalda Trampa može igrati značajnu ulogu, pre svega sprečavanjem režima da gasi internet i skriva zločine. Ipak, upozorava se da SAD ne bi smele da favorizuju nijednu opozicionu figuru, jer Iran ne pati od manjka hrabrosti, već od nedostatka organizovanog revolucionarnog pokreta sa jasnim liderstvom.

Zaključak Forin polisia je sumoran: čak i ako se Islamska Republika nalazi pred kolapsom, ona će se boriti do kraja. Irancima nisu dovoljne televizijske poruke i kampanje na društvenim mrežama – potrebni su stvarna podrška, odgovorno vođstvo i zajednička vizija budućnosti kako bi se zemlja spasla od potpunog uništenja.