Šta je Ukrajina postigla u ratu: Tri neosporna rezultata

Ova istočnoevropska država je odolela pokušaju da bude izbrisana kao nacija i očuvala je svoj nacionalni identitet i državnost. Osim toga, iako je izgubila deo teritorije, okvirno oko 80% svoje međunarodno priznate teritorije ostalo je pod kontrolom Kijeva, pri čemu je većina okupiranih područja ona koja su još ranije naginjala Rusiji. Takođe, Ukrajina nije ostala bez izlaza na more, iako je Rusija pokušala sa tim vidom izolacije, gde je ključni lučki grad Odesa odbranjen i zemlja je zadržala pristup Crnom moru. Ovi faktori značajno utiču na odnose snaga, jer potvrđuju da ruski ratni ciljevi u velikoj meri nisu ostvareni i biće važni aduti za Ukrajinu u svakom scenariju političkog rešavanja konflikta, te ih je i zato važno detaljnije analizirati.

Ukrajinski nacionalni identitet nepokoren

Od samog početka invazije, Moskva je negirala samo postojanje posebne ukrajinske nacije i države. Vladimir Putin je prilikom objave rata uoči napada izjavio da je „savremena Ukrajina u potpunosti stvorena od strane Rusije, tačnije boljševičke, komunističke Rusije“, nazivajući je „tvorevinom Vladimira Iljiča Lenjina“, te tvrdio da Ukrajina „nikada nije imala tradiciju prave državnosti“.

Ovakvo fundamentalno negiranje ukrajinskog identiteta bilo je ideološka potpora same agresije. Međutim, ruski plan da slomi ukrajinsku naciju doživeo je neuspeh. Ukrajinci su masovno stali u odbranu svoje države, a paradoksalno, rat je još više učvrstio njihovu nacionalnu svest. Prema istraživanjima, 2023. godine čak 82% građana izjavilo je da im je ukrajinski maternji jezik, naspram 57% iz 2012, što je dramatična promena koja odražava porast osećaja nacionalnog identiteta usred rata. Tako snažan patriotizam i kohezija pokazali su se na delu: ukrajinsko političko vođstvo ostalo je u Kijevu uprkos opsadi, državne institucije funkcionišu, a armija i dobrovoljci odbili su inicijalni ruski juriš na prestonicu i druge gradove.

Ukrajina kao nacija ne samo da nije uništena, već je iz rata izašla još odlučnija da brani svoju samostalnost i jasnije definisana. To je činjenica koju će i Moskva morati da prizna u nekom obliku, jer narod od preko 40 miliona ljudi, sa obnovljenim osećajem državnosti, ne može da se jednostavno podvede pod etiketu „Malorusa“ što je često prisutan termin u ruskom javnom prostoru.

“Samo” petina teritorije pod okupacijom

Jedan od najopipljivijih pokazatelja ukrajinskog otpora jeste ograničeni obim teritorijalnih gubitaka uprkos masovnoj ruskoj ofanzivi. Nakon pune tri godine rata, Rusija kontroliše oko jednu petinu ukrajinske teritorije. To praktično znači da oko 80% zemlje, uključujući glavni grad i skoro sve najveće gradove ostaje u ukrajinskim rukama. Štaviše, čak i od tih ~20% okupirane teritorije, značajan deo čine područja koja su ruske snage držale još pre invazije 2022. godine.

Podsećanja radi, Moskva je još 2014. anektirala Krim i pomagala separatistima da zauzmu deo Donjecke i Luganske oblasti, što je ukupno činilo oko 7% ukrajinske teritorije. Drugim rečima, novi teritorijalni dobitak Rusije posle 2022. kreće se na oko dodatnih 12-13% teritorije, dok je ostatak zemlje odbranjen.

Takav ishod je daleko od ruskih očekivanja o brzom osvajanju. Na vrhuncu prvog talasa invazije u martu 2022, ruske trupe su privremeno držale gotovo 27% Ukrajine napredujući ka Kijevu na severu, gde su zauzeli velike delove juga (Herson, Melitopol) i istoka (Mariupolj i druge gradove). Međutim, ukrajinski kontranapadi tokom leta i jeseni 2022. potisnuli su ruske snage, te su oslobodili više od polovine prvobitno izgubljene teritorije.

Do kraja 2022. ruska okupacija bila je smanjena na oko 18% ukupne površine zemlje, a front se potom stabilizovao. Tokom 2023. i 2024. vođene su teške borbe za svaki kilometar, ali linija razdvajanja ostala je uglavnom slična, uz manja pomeranja. Rusija jeste zauzela dodatne teritorije, ali od novembra 2023. do novembra 2025. one su zbirno činile oko 1% teritorije Ukrajine.

Još jedan bitan aspekt je karakter zauzetih oblasti. Većina teritorija koju Rusija danas drži nalazi se na krajnjem istoku i jugu Ukrajine, u regionima gde je imala i unutrašnju podršku dela stanovništva. Na primer, poluostrvo Krim ima većinsko rusko etničko stanovništvo i dugo je naginjalo Moskvi. U industrijskom Donbasu (Donjecka i Luganska oblast) tradicionalno je jak proruski sentiment, što pokazuje i podatak da je u drugom krugu izbora 2010. preko 88% birača u Lugansku i 90% u Donjecku glasalo za proruskog kandidata Viktora Janukoviča.

Nasuprot tome, u zapadnoj i centralnoj Ukrajini proruske opcije su uvek bile marginalne. Stoga ne čudi da Kijev nije izgubio kontrolu nad delovima zemlje u kojima je identitet stanovništva čvrsto proukrajinski, poput oblasti Kijeva, Harkova, Odese, Dnjepra, pa čak i značajnih delova Donbasa. U bilo kakvoj novoj pregovaračkoj mapi, činjenica ostaje da ogromna većina ukrajinske zemlje i građana ostaje van dometa Moskve.

Očuvan izlaz na more i luka Odesa

Jedan od strateških ciljeva Rusije, prema izjavama njenih komandanata, bio je da odseče Ukrajinu od Crnog mora. Već u aprilu 2022. ruski general Rustam Minjekaev otvoreno je rekao da je zadatak „uspostaviti punu kontrolu nad južnom Ukrajinom“ kako bi se stvorio kopneni koridor do Krima, što bi omogućilo povezivanje sa Pridnjestrovljem u Moldaviji, sa jasnim ukazivanjem namere da se zauzme i Odesa, kao glavna ukrajinska luka. Zaista, ruske trupe krenule su posle pada Hersona na zapad ka Mikolajivu, nadajući se prodoru ka Odesi.

Plan invazije predviđao je desant i zauzimanje Odese u roku od pet dana od početka rata. Međutim, ti planovi su osujećeni. Ukrajinske snage su pružile žestok otpor kod Mikolajiva i naterale neprijatelja na povlačenje. Ruske jedinice nisu uspele da osvoje Mikolajiv, grad na pola puta do Odese, već su zaustavljene na njegovoj periferiji i potisnute unazad. Kako je front na jugu kasnije stabilizovan duž reke Dnjepar, Odesa je ostala daleko van domašaja kopnenih napada. Moskva je nastavila da preti gradu raketnim udarima i pomorskom blokadom, ali nije ostvarila svoj cilj da ga okupira.

Ovaj ishod ima ogromnu ekonomsku i stratešku važnost za Ukrajinu. S obzirom da je zadržala Odesu, Ukrajina je sačuvala svoj izlaz na otvoreno more, čime je sprečeno njeno ekonomsko gušenje. Odesa je najveća luka kroz koju se odvija ogroman deo ukrajinskog izvoza žitarica, ruda i drugih proizvoda. Da je pala, Ukrajina bi bila praktično kopneno zaključana država, zavisna od dobre volje suseda za trgovinu.

Ovako, čak i u ratnim uslovima, Odesa je nastavila da funkcioniše, uz međunarodno posredovanje postignut je „sporazum o žitu“ kojim su mesecima iz ove luke isplovljavali brodovi sa ukrajinskim žitom prema svetu. Kontrola nad Odesom ostaje crvena linija za Kijev, što potvrđuju i bezbednosni stručnjaci: dugoročno gledano, ključ stabilnosti Crnomorskog regiona jeste da Ukrajina zadrži Odesu i svoju obalu i tako odvrati nove pokušaje Rusije da je preko mora izoluje. Upravo to je i postignuto, jer ruska Crnomorska flota i desantne trupe nisu bile u stanju da savladaju ukrajinsku obalsku odbranu. Danas se front nalazi stotinama kilometara istočno od Odese, a cilj da se ona osvoji postao je za Moskvu praktično nedostižan.

U bilansu dosadašnjeg toka rata, uz gigantske žrtve i ogromnu ratnu štetu, Ukrajina je uspela da odbrani svoj suverenitet i vitalne interese u meri koju malo ko u svetu, pa ni u Rusiji, više ne dovodi u pitanje. Narod i vojska sprečili su uništenje ukrajinske nacije kao takve, zadržali su kontrolu nad ogromnim delom teritorije uprkos jednoj od najjačih svetskih vojnih sila koja ih je napala, i očuvali su državu funkcionalnom, otvorenom prema svetu preko svojih morskih vrata.

Оve činjenice ne mogu da budu izbrisane ni u jednom pregovaračkom dokumentu. One znače da će Ukrajina za pregovaračkim stolom nastupiti ne kao pokorena strana, već kao zemlja koja je obranila svoje osnovne pozicije, iako cilj povratka svih njenih teritorija ostaje daleko od dostižnog. Svako buduće rešenje moraće da uzme u obzir ove realnosti na terenu, koje garantuju Kijevu određene pozicije.