Za tragediju koja je sravnila deo Bejruta, glavnog grada Libana, i odnela nekoliko desetina života, uz više hiljada ranjenih, nažalost vredi fraza: “Nije bilo pitanje hoće li, nego kad će”.
I u tu se maksimu uklapaju oba moguća scenarija: i onaj da je reč o namernom činu koji automatski postaje terorizmom i onaj da je reč o nesreći, tragičnoj, strašnoj.
I u oba slučaja postoji samo jedan krivac: Hezbolah, piše Jutarnji list. Šiitska grupa koja je nastala 1985. godine, tokom građanskog rata u Libanu, kad je Islamska Republika Iran, većinski šiitska, krenula u širenje svog toksičnog uticaja po regiji. Koliko su daleko mislili njeni stratezi, postaje jasno kad se uzme u obzir da je od tad Iran u ratu s Irakom u kome je izgubio stotine hiljada ljudi.
Kad je građanski rat završen, Hezbolah je postao politički pokrovitelj šiita u Libanu. Što ne bi bio problem da nije sačuvao svoje vojno krilo, miliciju koja je vrlo brzo postala moćnija od regularne vojske Libana, piše Jutarnji.
Cilj je bio jasan: staviti Liban pod svoju političku i vojnu kontrolu. U čemu je dobio snažan podsticaj u leto 2006. godine kad je vodio rat s Izraelom i nije ga izgubio. Nije ni pobedio, ali bitno je da ga nije izgubio. Od tog trenutka, a zbog toga što je sirijska vojska morala da napusti Siriju nakon atentata na bivšeg premijera, sunita Rafika Haririja, Hezbolah radi na rastakanju Libana kako bi ga zatim mogao preuzeti. Vrhunac je bio izbor predsednika, pozicije koja po dogovoru pripada hrišćanima. Nakon višemesečne blokade Hezbolah je uspeo na tu poziciju da stavi Mišela Auna koji im je blizak. I hrišćani su to prihvatili.
Hezbolah je tokom rata u Siriji stekao veliko vojno iskustvo, napunio bunkere raketama iz Irana usmerenim prema Izraelu. I postao pretnja jevrejskoj državi, ali automatski i SAD-u. I što je dodatno važno, arapskim zemljama koje smatraju Iran većom pretnjom nego Izrael. A taj broj raste, od Egipta, preko Jordana pa do Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Više nije tajna da se u delu luke gde je došlo do eksplozija čuvao eksploziv, a vrlo verovatno i deo Hezbolahovog arsenala. I to je mogao biti cilj za bilo koju od navedenih strana uključujući tu i lokalne, libanske protivnike Hezbolaha. Naručitelji i izvršitelji možda nisu imali dovoljne informacije kakve posledice može izazvati eksplozija u tom delu luke.
Ako je reč samo o nesreći, tada je krv poginulih opet na rukama Hezbolaha. Taj je pokret “zaslužan” za blokadu delovanja vlasti, za dugotrajno otklizavanje jedne uspešne države na Bliskom istoku koja nema naftu u vrtlog siromaštva. Međutim, tad je Hezbolah samo jedan od krivaca. Jer u propasti libanske države, a upravo o tome je ovog ponedeljka govorio ministar spoljnih poslova Nasif Hiti nakon što je dao ostavku, prste imaju sve političke – u stvari religijske – opcije.
Liban postaje propala država. Javni dug je veći od 170 odsto, država je u februaru priznala da više ne može da otplaćuje dugove, MMF nije spreman da dođe u pomoć ako vlada ne pristane na reforme, a to Hezbolahu na pada na pamet. Za njih vredi parola: “što gore, to bolje”, njima jasno. Jer teroristička grupa ne treba pravnu državu, ne treba fiskalnu odgovornost. Njima je cilj stvoriti bespravni model u kojem će oni oružjem deliti pravdu.
Libanski premijer Hasan Diab u utorak govori kako još od 2014. godine znaju za loše održavanje skladišta. U kojima su bile tone amonijak nitrata, izuzetno zapaljivog i eksplozivnog. I da će sad o tome progovoriti. I privesti pravdi krivce. Teško. Jer Hezbolah je i dalje premoćan.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare