"Srbija kao evropska Venecuela": Rat protiv slobode medija

Ovako počinje kolumna nemačkog novinara Aleksandra Hajdena pod naslovom "Srbija: evropska Venecuela" i nadnaslovom "Rat protiv slobode medija", koju ovde prenosimo celu.

Radi se o moći i o politici. Radi se o pohlepi i korupciji. Radi se o izdaji i idealizmu. I radi se o litijumu, najlakšem metalu na svetu – i najvrednijem.

To je materijal od kojeg se prave trileri.

Ali ovo nije roman. Ova priča je stvarna. Ona se odvija u stvarnom životu, i to upravo sada, pred našim očima – iako to možda ne primećujemo, jer ne želimo da gledamo.

Svaki triler prikazuje borbu između dobra i zla. Junak nije uvek sasvim dobar, niti je zlikovac uvek potpuno zao. Ali u osnovi, uloge su podeljene dovoljno jasno da se publika ne zbuni.

Poglavlje 1: Dobar

Dragan Šolak je prototip preduzetnika i samoostvarenog milijardera. Godine 1990, sa samo 26 godina, osnovao je VANS, jednu od prvih filmskih i TV produkcija u tadašnjoj Jugoslaviji. Deset godina kasnije pokrenuo je lokalnu kablovsku mrežu u Kragujevcu. Uz pomoć stranog rizičnog kapitala, mali sistem prerastao je u veliko preduzeće – United Group. Još 2003. ovaj koncern prvi je u Srbiji uveo brzi internet.

Jedna od ključnih kompanija u okviru United Group jeste United Media, koja vodi, između ostalog, televiziju N1. Kanal je osnovan 2014. i od tada 24 sata dnevno emituje vesti. N1 ima centralu u Beogradu i sestrinske stanice u Ljubljani, Sarajevu i Zagrebu.

Mreža je širom jugoistočne Evrope izuzetno popularna – naročito u Srbiji, jer je tamo gotovo poslednji nezavisni izvor informacija.

Tokom godina Šolak je imao velike investitore, među njima i Džordža Sorosa i američki KKR. Nikada nije bilo ozbiljnih problema. Svi su proveravali United Group kroz strogu „due diligence“ proceduru i ulagali velike sume. Onda bi posle izvesnog vremena prodali svoje udele – uvek s profitom i bez ijedne ružne reči.

Četvrt veka sve je funkcionisalo savršeno: Šolak, investitori i publika N1. Sve do sada.

Poglavlje 2: Loš

Aleksandar Vučić je čisto političko biće. Još 1993, sa 23 godine, ušao je u ultranacionalističku Srpsku radikalnu stranku i odmah postao poslanik. Već 1995. postao je generalni sekretar. Tokom kosovskog rata bio je ministar informisanja u vladi Slobodana Miloševića – gde je uvodio kazne za nezavisne novinare i zabranjivao strane TV stanice.

Do 2008. bio je odlučan protivnik EU. Kada je popularnost radikala opala, promenio je partiju i retoriku – priključio se Srpskoj naprednoj stranci, proevropskoj po imidžu.

Godine 2012. postao je ministar odbrane, 2014. premijer, a 2017. predsednik. Iako Ustav zabranjuje predsedniku da vodi partiju, Vučić je ignorisao zakon i nastavio da bude šef SNS.

Njegov jedini cilj je vlast. Sistematski je pretvorio Srbiju u autoritarni režim. Protesti zbog prebijanja opozicionara 2018, bojkot izbora 2020, gušenje nevladinih organizacija i nezavisnih medija, policijski čas i vanredno stanje za vreme korone – sve je to deo istog obrasca.

Vučić nije ideolog, već tehnokrata vlasti. Na svim nivoima sistema postavlja svoje ljude. Ideološki je pragmatičan: Srbiju drži kao kandidata za EU, ali istovremeno prisustvuje vojnim paradama u Pekingu, pozdravlja se s Putinom i Si Đinpingom i otvoreno priznaje da prodaje oružje i NATO-u i Rusiji.

Poglavlje 3: Mediji

Vučić je beskompromisan prema kritičarima.

Kada je u novembru 2024. u Beogradu pao krov rekonstruisane železničke stanice, poginulo je 16 ljudi. Nesreća, koja se pripisuje korupciji i lošoj gradnji, izazvala je najveće proteste od raspada Jugoslavije. Stotine hiljada ljudi izašlo je na ulice protiv korupcije i vlasti.

Od leta 2025. protesti postaju sve nasilniji, a opozicija optužuje Vučića da koristi paravojne batinaše.

U tom trenutku ključnu ulogu ima N1 – poslednji veliki nezavisni TV kanal.

Njegovi novinari neprestano su izloženi pritiscima: vlast ih naziva „izdajnicima“, „stranim plaćenicima“, pa čak i „teroristima“. Dobijaju pretnje smrću, a vlast je organizovala i kampanje sa lecima koji pozivaju N1 da napusti zemlju.

U međuvremenu, većina medija u zemlji u potpunosti zavisi od državnog novca i funkcioniše kao propagandni aparat predsednika. TV Pink, Ringierovi tabloidi, pa i gotovo sve dnevne novine, prate Vučića bez izuzetka.

Samo N1, Nova S, „Danas“ i „Radar“ ostali su nezavisni – svi u vlasništvu United Media.

Poglavlje 4: Velika intriga

Vučić je, čini se, pronašao način da slomi i poslednji nezavisni medij.

Državna Telekom Srbija poslednjih godina kupuje kablovske operatere i odmah izbacuje N1 iz ponude.

A tu su i britanski biznismeni: BC Partners iz Londona, koji su od KKR preuzeli većinski udeo u United Group. Za razliku od prethodnih vlasnika, oni su pokrenuli otvoren rat protiv Dragana Šolaka i pokušali da ga eliminišu. Spor će uskoro stići na sud, ali u međuvremenu su već postavili novog generalnog direktora.

Taj direktor je, prema snimljenom razgovoru koji je objavio OCCRP, u kontaktu s čelnicima Telekoma Srbija. Tema: smena direktorke United Media – zato što Vučić želi da je se otarasi. Dogovor je bio da se ona ukloni, a zatim N1 „smanji“.

United Group nije ni negirao autentičnost snimka, samo način na koji je do njega došlo.

Motiv je jasan: britanski investitori ne žele nezavisno novinarstvo, već dobre odnose s režimom. Telekom Srbija zauzvrat pokazuje interesovanje da za veliki novac kupi „Shoppster“, e-trgovinsku platformu United Group.

Na kraju razgovora stoji rečenica: „Vidimo se u klubu.“

Poglavlje 5: EU i litijum

Litijum je najtraženiji resurs na svetu – ključan za baterije električnih automobila. Najveći proizvođači su Australija, Čile i Kina. U Evropi ga gotovo i nema – osim u Srbiji, u dolini Jadra.

EU je 2024. sklopila sporazum sa Srbijom o masovnom vađenju litijuma. Odjednom je Srbija postala strateški partner Brisela.

Od tada se kritike iz EU na Vučićev račun gotovo više i ne čuju. Njegovi kontakti s Rusijom se tek usputno pominju, a o slobodi medija u Srbiji gotovo niko ne govori.

Epilog

Srbija je danas nešto poput Venecuele Evrope.

U Venecueli je vladajući klan pretvorio kriminal u državnu politiku, nema slobodnih medija, a zemlja ima naftu. U Srbiji galopira korupcija, nezavisni mediji se uništavaju – a zemlja ima litijum.

Ko tu vidi sličnosti, verovatno nije daleko od istine.