0
Rusko gomilanje vojnih snaga na granici sa Ukrajinom i kineske vojne vežbe sa simulacijom invazije na Tajvan, ne znači da se nalazimo u predvorju dva sukoba sa nesagledivim posledicama, ali ukazuju na jednu činjenicu: ako ikada Rusija i Kina napadnu Ukrajinu odnosno Tajvan, one će to uraditi sinhronizovano, igrajući na kartu da SAD ne mogu efikasno da vode rat na dva paralelna fronta.
Pročitajte još:
U Vašingtonu su svesni pomenute mogućnosti i već imaju svoj “Šlifenov plan” za borbu na dva fronta. Iz izjava državnog sekretara Entonija Blinkena se da naslutiti da su u Beloj kući već napravili stratešku odluku: Ukrajinci su osposobljeni da se sami brane uz vojnu, ekonomsku i logističku podršku NATO-a od ruske invazije, dok će SAD direktno, sa saveznicima na Pacifiku, braniti Tajvan.
Odnos snaga u Tihom okeanu i cijevi glavnih i sporednih aktera su prilično jasno definisani i nema mnogo nepoznanica. Sasvim je drugačija priča na Starom kontinentu. Nema sumnje da je Rusija glavna pretnja miru, međutim serija drugorazrednih i trećerazrednih evropskih igrača želi da iskoristi priliku da realizuje svoje nacionalne ciljeve pod plaštom odbrane od ruskog “medveda”.
Kijev gotovo jednako snažno i podmuklo, kao Moskva, kreira ambijent za sukob s ciljem da uvuče SAD i EU u rat sa Rusijom kako bi povratila Krim, Donjeck i Lugansk i zatim ušla u NATO.
Srž ukrajinske propagande se bazira na maksimi Zbignjeva Bžežinskog, savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera, koji je tvrdio da Rusija bez Ukrajine prestaje da bude imperija a da sa Ukrajinom, pod kontrolom, automatski postaje imperija.
Poljska, Mađarska i Rumunija imaju takođe nacionalne ciljeve koje, više ili manje, kriju ispod raznoraznih izgovora. Cilj Poljske je da siđe sa prve linije granice sa Rusijom, odnosno da postavi između sebe i Moskve, ne računajući enklavu Kalinjingrad, Belorusiju i Ukrajinu, prevodeći dve bivše sovjetske republike definitivno u NATO.
Mađarska dvostruka igra i nepoznanica Turska
Mađarska igra dvostruku igru. S jedne strane, kao lojalna članica NATO, daje podršku Ukrajini, ali priprema teren da u slučaju raspada zemlje, otkine deo Zakapartske oblasti ukojoj živi preko 150 hiljada Mađara ili da se izbori za jaku autonomiju mađarske nacionalne manjine ako Ukrajina preživi.
Rumunija se nada da bi redimenzioniranje Rusije i njen poraz u Ukrajini otvorio vrata za eliminaciju rusofonskog Pridnjestrovlja u Moldaviji što bi stvorilo preduslove za prisajedinjenje Moldavije matici.
I u zapadnoevropskim i skandinavskim članicama EU imamo političke snage koje duvaju u jedra sukoba sa Rusijom. Njihova računica je da bi sukob na granicama EU u koji bi bila uključena Rusija bio poslednji potrebni zamajac za stvaranje zajedničkih oružanih snaga Evropske unije. Među njima se nalaze francuski predsednik Emanuel Makron i italijanski premijer Mario Dragi.
Velika nepoznanica je Turska i nema sumnje da će Ankara držati ambivalentan stav sve dok bude mogla. Predsednik Redžep Tajip Erdogan već duže vreme igra na više stolova koristeći privilegovanu poziciju. Sa Putinom je razvio prijateljski, gotovo intiman odnos, koji je rezultirao izgradnjom gasovoda, nuklearnih centrala i kupovinom ruskog raketnog sistem S-400.
Na drugoj strani nije zapostavio ni izgradnju dobrih odnosa sa Kijevom prodavši po povoljnim cenama turske dronove ukrajinskoj armiji.
„Vučić i Dodik ne shvataju da su marionete u mnogo većoj igri od njih“
Svoju računicu imaju Bošnjaci u Bosni i Hercegovini, političke snage u Crnoj Gori u orbiti predsednika Mila Đukanovića, kao i građani albanske nacionalnosti na Kosovu. Budući da se pretpostavljena invazija na Ukrajinu objašnjava željom Moskve da učvrsti svoje pozicije na Kavkazu, Mediteranskom moru, Evropi i Balkanskim poluostrvu, Srbi postaju ruska peta kolona koju treba izolovati (Srbija), oslabiti (Republika Srpska) i razvlastiti (Crna Gora).
Pročitajte još:
U poslednjih nekoliko nedelja, član predsedništva BiH Milorad Dodik i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dali su krediblitet narativu u zapadnoevropskim medijima da su Srbija i Republika Srpska, marionete u rukama ruskog predsednika Vladimira Putina.
U zapadnim krugovima nije viđena od devedesetih godina tako snažna kampanja u kojoj su Srbi ponovo opisani kao remetilački faktor. To ne bi bilo toliko alarmantno da je limitirano na interetničke odnose u bivšim jugosolovenskim republikama, ali se ono predstavlja u optici, velikog plana Kremlja da na etničkim podelama i suverenizmu uzdrma čitavu EU.
Tek smo izašli iz kampanje za nemački Bundestag, a na redu su predsednički izbori u Francuskoj, zatim parlamentarni u Italiji, dok se u Španiji vlada Pedra Sančeza ljulja svakodnevno. U sve tri zemlje rusofilske, populističke i suverenističke snage su ili u usponu ili imaju potrebne brojeve da pobede na izborima ili budu deo vladajuće većine.
Zaslepljeni borbom za opstanak na vlasti Vučić i Dodik su doveli interese Srbije i Republike Srpske u veliku opasnost ne shvatajući da su marionete u mnogo većoj igri od njih i od države odnosno entiteta koje predstavljaju. Ako Dodik, Vučić, ali i lideri partija za koje glasaju Srbi u Crnoj Gori, ne naprave jasan otklon od Moskve, građani Srbije, Republike Srpke, kao i Srbi u Crnoj Gori, će biti ruski žrtveni jarci ili će platiti skupo cenu političkog izbora svojih lidera da im zaštitnik sedi u Kremlju.
Rusija neće početi pravi rat jer zna da može da ga izgubi. Cena sukoba u Ukrajini bi bila smrtonosna za rusku ekonomiju. Bivša sovjetska republika je teritorijalno veća od Francuske, većina od 44 miliona stanovnika je veoma antiruski raspoložena dok je ukrajinska vojska daleko bolje obučenija, opremljenija i motivisanija nego 2014. godine.
Moskva je pokazala u poslednjih par godina da je mnogo bolja u vođenju “hibridnih” ratova i praktično ne može da ih izgubi. Međutim, za podizanje političkog rejtinga na unutrašnjem planu mnogo bolje funkcionišu pravi ratovi: Putin je svoje zvezdane momente doživeo s pobedama u Čečeniji, Gruziji (Južnoj Osetiji i Abhaziji) i na Krimu. Rat u Donbasu nije naišao na oduševljenje Rusa i zato je ostao “zaleđen”: pripajanje Rusiji ne bi Putinu povećalo popularnost u Ruskoj federaciji a napravilo bi mu dosta problema na međunarodnom planu.
Takođe, ruski predsednik se ne razlikuje od svojih prethodnika u Kremlju. I on pati od kompleksa niže vrednosti. U Moskvi se stalno preispituju da li ih oni koje oni smatraju sebi ravnima dovoljno poštuju (pre svega Amerikanci) a slabiji gledaju sa strahopoštovanjem. Srpski lideri znaju nešto o o tome…
BONUS VIDEO Prodaja Aljaske – ruska greška i posao veka za Amerikance
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
