U Crnoj Gori se nalazimo pred dve raskrsnice, jedna se odnosi na sudbinu vlade Zdravka Krivokapića i vladajuće većine u parlamentu, a druga na državu u celini. Lokalni izbori sledećeg vikenda na Cetinju su veoma važni za DPS i Građanski pokret URA, dok će izjašnjavanje građana u Mojkovcu biti veoma indikativan test za Demokratski front i Demokrate.
Pročitajte još:
U prvom ukrštanju koje se odnosi na sudbnu Krivokapićeve vlade, nijedna stranka ili koalicija parlamentarne većine ne može sebi da dozvoli luksuz da ruši vladu sa glasovima DPS-a, a još manje da pravi novu vladu, pa makar Đukanovićeva partija davala samo spoljnu parlamentarnu podršku, bez aktivnog učešća u izvšrnoj vlasti. Ko se usudi na takav korak u aktuelnoj vladajućoj koaliciji reskira da nestane sa političke scene već na sledećim parlamentarnim izborima.
Na drugoj raskrsnici je celo crnogorsko društvo. Generalno gledano imao tri velike grupacije. Prva je pseudoevropska , druga je evropska sa različitim nijansama, a treća je populistička. Između pseudoevropskih i populističkih snaga nema velike razlike. Metaforički rečeno, sa pseudoevropskim i etnocrnogorskim nacionalističkim snagama na vlasti (DPS, Socijaldemokratska partija, Socijaldmemokrate, Liberalna partija) Crna Gora bi bila slična Orbanovoj Mađarskoj, Poljskoj Kačinjskog ili Bugarskoj Bojka Borisova. Sa nacional-populistima (Demokratski front i serija malih prosrpskh stranaka) na čelu vlade Crna Gora bi postala džepno izdanje aktuelne Srbije Aleksandra Vučića.
Crnogorski rebus je u tome što pomenute dve makro-grupacije, oko DPS-a i DF-a, predstavljaju većinu u biračkom telu a istinske provropske i progresivne snage (Demokrate, Demos, URA, Civis i još par manjih partija) su te koje odlučuju ko će biti na vlasti jer su jezičak na vagi u trojnoj gruboj podeli biračkog tela.
Nevolja evropskih i progresivnih formacija je što moraju stalno da vagaju između dva velika zla i da procenjuju koje je od njih manje. U aktuelnoj situaciji, taj izbor je nešto jednostavniji jer bi URA u savezu sa DPS-om bila progutana ili u najboljem slučaju privezak kao SDP, SD ili stranke albanske i bošnjačke manjine. Isto važi i za Demokrate ili SNP u eventualnom političkom braku sa DF-om bez URA.
Dritan Abazović je od prvog dana na udaru Đukanovićevih snaga, malo ga optužuju kao izdajnika a malo mu se udvraju da promeni stranu. Taj narativ ne dolazi samo od snaga bivših režimskih partija već i od pseudo nevladinih organizacijama i dela medija koji srbofobiju predstavljaju kao evropsku vrednost.
SNP je viđen kao meki trbuh vladajuće koalicije jer su u stranci Vladimira Jokovića doživeli kao veliko ponižavanje i udar na čast smenjivanje istaknutih članova stranke Aleksandra Damjanovića sa mesta direktora Uprave prihoda i carina i Vasilija Laloševiša sa funkcije direktora Uprave za sport i mlade. Zbog toga se igra na kartu SNP-a u rušenju Krivokapićeve vlade, odnosno na kartu da će Joković i čelnici SNP reagovati stomakom a ne glavom.
Ulazak u bilo kakav aranžman sa DPS-om i Milom Đukanovićem, za svaki politički subjekt u Crnoj Gori je smrtonosan. Dovoljno je pogledati dugačak niz nestalih ili obesmišljenih partija koje su poverevovale u “nikšićkog frulaša iz Hamelina”: od Narodne stranke preko Liberalnog saveza Crne Gore i SDP-a do Pozitivne i Crnogorske. Lideri URA znaju a u SNP-u bi trebalo da imaju dovoljno razboritosti da zaključe da bi stvaranje manjinske vlade, uz spoljnu podršku DPS-a, plastili marginalizacijom već na sledećim izborima.
Evidentno je da su lideri DF-a sve nervozniji i nestrpljiviji jer su sve više na tantalovim mukama. Vlast im je tako blizu a stalno im se izmiče i pored neubedljivih rezultata i problematičnog načina vođenja vlade premijera Krivokapića. Ulazak u Vladu Andrije Mandića i Nebojše Medojevića nije problematičan zbog evropskih integracija, već zbog same Crne Gore, njenih građana i budućnosti.
Višestruki ministar spoljnih poslova tek rođene ujedinjene Italije markiz Emilio Viskonti Venosta ostao je upamćen po svojoj zvezdi vodilji u međunarodnim odnosima: “uvek nezavisni, nikad izolovani”. Zahvaljujući toj politici pošlo mu je za rukom da spasi mladu kraljevinu izolacije posle pada Papske države i proglašavanja Rima za glavni grad Italije.
Pobednici na izborima u svim zemljama sveta srednjeg i malog gabarita, a pogotovo u delu koji kolokvijalno zovemo zapadnim ili evroatlantskim, moraju tokom sastavljanja vlade da vode računa o balansu između pomenuta dva parametra: biti nezavisan, ali izbeći izolovanost. Režim Slobodana Miloševića je najbolji primer kuda vodi nezaUravisnost koja se plaća izolacijom.
Mandićev i Medojevićev ulazak u vladu bi cementirao podele u državi i gurnuo bi više od trećine građana u zagrljaj DPS-a sa jurišnicom oličenom u tzv. komitama i pseudolevičarskim strankama koje bi radikalizovali dodatno odnose u borbi za parče biračkog tela koje garantuje ulazak u parlament. Na taj način bi Crna Gora postala trajno nestabilna država, rascepljena između dva turbo nacionalizma, bez nade da izađe iz začaranog kruga u dogledno vreme.
Na spoljno-političkom planu ne zna se ko uživa više kompromitujuću reputaciju. Da li Mandić sa svojim pokloničkim odnosom prema Vladimiru Putinu i Aleksandru Vučiću ili Medojević sa ushićenim stavovima o Donaldu Trampu i Viktoru Orbanu. Njihov ulazak u vladu bi proizveo podizanje, metaforički rečeno, još jačeg sanitarnog kordona u okviru NATO, u odnosu na onaj koji je EU primenila na Austriju kada Volfgang Šisel formirao vladu sa ekstremnom desnicom Jerga Hajdera. Pri tom, Crna Gora nema ni kapacitete ni ekonomsku snagu da izdrži takvu vrstu izolacije.
Problem u kome se našla Crna Gora nije novina. Osim Šisela i Sebastijan Kurc je morao svoju prvu vladu sa Hajncom Kristijanom Štraheom da izbalansira delom na izbornim rezultatima a delom vodeći računa o međunarodnim faktorima. U Italiji je to bio slučaj sa prvom vladom Đuzepea Kontea koja se oslanjala na podršku populističkog Pokreta pet zvezda i suverenističko-populističke Lige Matea Salvinija.
Prostora za kompromis za izlazak iz krize i formiranje nove vlade ima. Dovoljno je da svaka strana napravi korak u stranu. Tri lidera DF-a (Mandić, Knežević i Medojević) bi morali da se pomire sa činjenicom da su neprihvatljivi za međunarodne partnere i da je budućnost Crne Gore važnija od njihovih personalnih ambicija, tim pre što u DF- u ima kadrova za ministarske pozicije. URA bi, kao najkredbilniji partner EU i NATO, trebalo da zadrži ministarstva sile i kontrolu nad službama, ali i da prihvati činjenicu da i druge političke formacije imaju pravo da preuzmu odgovornost u drugim sektorima. Demokrate su i dosada bile najkonstruktivniji i najumereniji deo vladajuće koalicije.
Argumentacija da su tri koalicije oko DF-a, Demokrata i URA previše raznorodne da bi mogle da formiraju funkcionalnu vladu ne stoji. U tom kontekstu mogu da posluže holandski i nemački primer. To su dve zemlje koje su naviknute na višestranačke vlade, često i sa dijametralnim pozicioniranim partnerima u izvršnoj vlasti. Tajna njihovog uspeha je u usaglašenom programu vlade koji su dužni svi da poštuju. Zato pregovori za stvaranje vladajućih koalicija u Nemačkoj i Holandiji traju mesecima, jer svaka reč, svaki zarez mora da se precizira i onda kada se dogovor postigne: pacta sunt servanda!
U prilog pronalaženju dogovora ide i činjenica da novi izbori ne bi bitnije promenili odnos snaga u parlamentu Crne Gore. Na kraju bi opet DF morao da pravi kompromis sa Demokratama i URA oko sastavljanja nove vlade i reformske agende, jer je bizarno misliti da država može da se oslabađa sa onima koji su je zarobili.
Priče o stvaranju nekog novog DPS-a koji bi se otarasio Đukanovića kao HDZ Ive Sanadera je čista “fantapolitika”. Đukanović je mnogo dominantnija politička figura od Sanadera, DPS ni izbliza nema jaku strukturu kao HDZ i što je najvažnije nema na vidiku članstva u EU koje bi delovalo kao pogonski motor za političko pročišćavanje partije kao u hrvatskom scenariju.
Jednostavno, DPS ne može da preživi Đukanovića, ali Crna Gora može. Ako je ičemu poslužila promena vlasti u Podgorici i Krivokapićeva vlada onda je to dokaz da će Crne Gore biti i bez Mila. Možda neće biti “vječna”, ali će potrajati dovoljno dugo da nas sve nadživi.
BONUS VIDEO: Krivokapić o dočeku ministra Nedimovića
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar