1
Gorak miris ekstremne desnice, besmislenih prepirki, podela i huškanja na neke ružne i drastične akcije koje su nam, nažalost, poznate - sve se vratilo na Balkan. Nacionalisti ponovo preuzimaju vlast u Severnoj Makedoniji, u Hrvatskoj neko traži vladu bez Srba i dobije je, u Srbiji se kliče Si Đinpingu, a u Bosni i Hercegovini neko plaši ljude novim ratom. Čini se da je teren za povratak u one godine, o kojima se u ovom regionu govori kao o lordu Voldemortu, spreman. Krenimo redom.
Ljuti, ogorčeni i očajni državljani Severne Makednije glasali su na nedavno održanim parlamentarnim i predsedničkim izborima za promene. Umorni od lošeg kvaliteta života, inflacije, skoka cena, odabrali su jedinu opciju pored aktuelne vlasti – desničarsku opoziciju.
Gordana Siljanovska Davkova postala je nova predsednica Severne Makedonije, iako, prema sopstvenom priznanju, ona nije bila za promenu imena zemlje. Novi premijer će najverovatnije, posle ubedljive pobede stranke VMRO-DPMNE, biti Hristijan Mickoski.
Stavovi Siljanovske Davkove i Mickoskog se, prema onome što je prikazano u kampanji, prilično poklapaju. Čini se da će ovo biti jedna stabilna, nacionalistička, desno orijentisana vlast u Severnoj Makedoniji.
Ali, gde su tu građani? Siljanovska Davkova obećala je da će biti predsednica svih građana, a Mickoski da su upravo oni pobedili na ovim izborima. Građani za to vreme hitno žele promene. Ne žive onako kako im je obećano nakon Prespanskog sporazuma. Ušli su u NATO, ali šta to znači nekome ko radi dva posla da bi porodici osigurao opstanak, dok korupcija cveta, a država u njoj učestvuje. Od napretka na EU putu ostali su „samo dugmići“.
Iz EU stižu generičke poruke, poput „očekujemo da će zemlja ostati na evropskom kursu“, ali on je u blatu još od 2003. Više od 20 godina traju prljave politčke igre i varanje ljudi koji su za obećanu bolju budućnost već promenili Ustav i ime zemlje. Sada se od njih traži da promene jezik, istoriju i još jednom – Ustav.
U međuvremenu, zemlja koja jeste članica EU i time se ponosi (i treba), formira vladu koja bi se verovatno svidela Franji Tuđmanu. Nije mnogo opcija imao Andrej Plenković nakon izbora 17. aprila, ali je ipak uspeo da krene put najgore od ponuđenih. Ekstremno desničarski Domovinski pokret (DP), koji je osnovao Miroslav Škoro, a sada ga predvodi gradonačelnik Vukovara Ivan Penava, ulazi u vladu.
Penava će dobiti tri ministarstva, a on će najverovatnije biti potpredsednik vlade. Na njegov izričit zahtev, u vladi nema predstavnika srpske nacionalne manjine, iako su ranije bili redovan koalicioni partner Plenkovićevog HDZ-a. Sada lider Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Milorad Pupovac kaže da po sopstvenoj odluci neće biti deo vlade.
Istina je da je desničar Penava Plenkiju postao bitniji od toga šta će neko reći za manjine u vladi. A samo nekoliko meseci ranije su pljuštale uvrede između njih dvojice, bivših saveznika koji su postali ljuti neprijatelji. Ali, ispostaviće se da ovaj sukob nije ništa što ogromna želja za vlašću ne može da reši.
Uostalom, šuška se da je Plenki viđen za visoke funkcije unutar same EU, te je bilo važno što pre okončati sapunicu u Hrvatskoj i pripremiti se za evropske izbore u junu.
U Srbiji su za to vreme trajale pripreme za dolazak „čeličnog prijatelja“. Čelični Si Đinping sleteo je na beogradski aerodrom i prekinuo prenos Evrovizije. Nije to prvi, a sigurno ni poslednji put da su srpske vlasti odabrale Kinu umesto Evrope, istok umesto zapada.
Neguje se ta praksa duže od decenije. Iz čvrstog zagrljaja Emanuela Makrona i njegovih tajnih odaja sprski predsednik Aleksandar Vučić sa smeškom namiguje Si Đinpingu i Vladimiru Putinu, obećavajući da njemu to ništa ne znači. Preko Makronovog i Šolcovog ramena dobacuje istočnim čeličnim prijateljima da je Srbija njima posvećena i da sa Briselom koketira jer, eto, prilike to tako zahtevaju. Novčanik nam je možda u tom Briselu, ali srce i duša u Pekingu i Moskvi.
Dokazao je to seobom Srba iz raznih delova zemlje koji dolaze da pozdrave „čoveka kog želi ceo svet, a on je došao kod nas“, kako je rekao Siniša Mali. Sa zastavama su klicali tom čoveku, kod kog ih je Aca Srbin zadužio toliko da je pitanje da li njihovi unuci mogu da vrate dugove za koje nisu ni krivi, ni dužni.
Odatle su se vratili svojim domovima, da raspodele ionako niska primanja za račune, hranu, neki za plaćanje stanarine, neki za decu koja studiraju i žive u drugim gradovima. Idu još jedni izbori, treba se pripremiti. I sa tugom čitati kako su srpski proizvodi jeftiniji u Crnoj Gori. Mada, ako imaju samo MTS, gledaće plesni performans na aerodromu za brata Sija.
A oni koji i nemaju pristup srpskim proizvodima na delu srpske teritorije su Srbi sa Kosova i Metohije. Koordinisanim plesom Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija došlo je do situacije koju Srbi opisuju kao „nikada goru“.
Kurti, koji je iznenađen izveštajem Stejt departmenta o ljudskim pravima na Kosovu, uspeo je da podeli Albance na Kosovu, u samoj Albaniji i u Severnoj Makedoniji. Uz to, njegovi potezi nisu promakli međunarodnoj zajednici, koja, čini se, gubi strpljenje, ali i načine da ga kontroliše.
Albanci njega optužuju da radi za Srbe, a Srbi optužuju Aleksandra Vučića da radi za Albance. Greše i jedni i drugi. Kurti i Vučić rade samo za sebe. Ako to znači u vatrenom obruču stradaju Srbi i Albanci – neće zvanični Beograd i Priština za njima suze pustiti. Preplašenim, napuštenim i gladnim narodom je najlakše vladati.
Kao da zveckanje oružjem na Kosovu nije dovoljno, slični zvuci plašenja naroda dolaze i iz Bosne i Hercegovine, preciznije iz Republike Srpske.
„Ako Dodik najavi secesiju, ovde će u roku od sat vremena izbiti rat“, rekao je nedavno za nemački „Velt“ Ćamil Duraković, potpredsednik Republike Srpske iz redova bošnjačkog naroda.
Duraković je, kako sam kaže, zabrinut, a Dodik o secesiji priča godinama. Ipak, ta reč se učestalo pominje prethodnih meseci. Zli jezici će reći da se mnogo češće pominje od kako je Dodik redovan na brifinzima u Moskvi.
Preti Milorad Dodik da će usvojiti sopstveni Izborni zakon, da Republika Srpska neće učestvovati u radu bilo kakve institucije Bosne i Hercegovine, da je otcepljenje neophodno, a ujedinjenje sa Srbijom ideal.
Oni koji ga dobro poznaju kažu da od toga nema ništa, da „pas koji laje ne ujeda“. Da je i te kako svestan posledica po svoju kopupcionašku hobotnicu ako preduzme bilo kakve drastične korake.
Kažu to i neki zvaničnici, analitičari, novinari iz Republike Srpske.
POGLEDAJTE JOŠ:
1
7
23
17
Ali nije ubeđen narod, kom se na društvenim mrežama plasira kako se neki tenkovi skupljaju na granicama i u gradovima. I neka se kasnije ispostavi da su to lažne fotografije i informacije ili neke ranije zakazane i najavljene vojne vežbe, malo je potrebno da se već traumatizovanim ljudima vrate sećanja na te mračne devedesete i strah od ponavljanja pakla. Preplašenim, napuštenim i gladnim narodom je najlakše vladati.
Tu negde, između svega napisanog u ovim redovima, nalazi se Crna Gora – najmanja balkanska država. Zemlja koja se bori sa zaostavštinom Mila Đukanovića, dok razmišlja da li može da ga uhapsi.
Zemlja u kojoj sada često padaju vlade, ali bolje to nego da jedan čovek vlada 30 godina. Zemlja koja redovno sprovodi hapšenja policajaca, sudija, tužioca koji su bili deo kriminalnih klanova.
I ono što tamošnji zvaničnici često ističu, zemlja koja se bori da postane 28. članica Evropske unije. Ne daj se, Crna Goro.
BONUS VIDEO Da li opozicija preuzima vlast u Severnoj Makedoniji
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare