0
Ispred kapija Centra za negu osoba sa invaliditetom Sardar Patel, improvizovane bolnice koju je izgradila vlada Delhija, telo žene (55) leži na trotoaru. Njena ćerka (32) i unuk tinejdžer sede pored tela i plaču dok je drže za ruke. Sat vremena kasnije stiže hitna pomoć. Trojica muškaraca izlaze i nose opremu za ličnu zaštitu, prenosi Al Džazira.
PROČITAJTE JOŠ:
„To se događa svakodnevno proteklih nekoliko nedelja i navikli smo da smrt gledamo u ovim razmerama“, rekao je vozač hitne pomoći Dipu.
Pre pandemije, Dipu je vozio pacijente u bolnicu. Danas je jedan od stotinu skupljača tela ljudi koji su preminuli od koronavirusa, dok se Indija bori sa divljanjem drugog talasa pandemije.
Usred smrtonosnog naleta, pacijenti se bore da pristupe medicinskoj nezi zbog nedostatka bolničkih kreveta i lošeg snabdevanja medicinskim kiseonikom. U takvom scenariju, mnogi pribegavaju da se brinu o sebi ili svojim voljenima kod kuće.
Zdravstveni stručnjaci smatraju da su brojke zaraženih virusom, ali i preminulih daleko veće on onih koje se prikazuju javnosti.
U međuvremenu, rođaci žene koja je preminula izvan bolnice toliko su plakali da čak ni ime pacijenta nije moglo da se zabeleži.
„Nismo mogli da nađemo boce sa kiseonikom od jutra, nijedna bolnica nije bila spremna da je primi“, rekao je njen unuk.
Žena razbija majčine narukvice komadom kamena, prateći hinduistički ritual, dok Dipu i njegov tim pripremaju vreću sa telom. Trojica muškaraca pažljivo podižu telo, umotavaju ga u vreću i prebacju u kola hitne pomoći. Dipu odvodi telo u najbližu bolnicu radi daljeg ispitivanja na koronavirus.
„Dnevno uzmemo oko šest-sedam leševa, neke čak i iz njihovih domova. Za mnoge ljude nije potvrđeno da su preminuli od korone, pa se klasifikuju kao normalne smrti. Ovo je telo bilo van bolnice, pa ćemo ga testirati“, rekao je on za Al Džaziru.
Telo ove žene će biti klafisikovano kao osoba za koju se sumnja da je preminula od korone, a zatim će biti odneto na teren za kremiranje za poslednji obred.
„Možete li, molim vas, da mu zatorite oči?“
Izvan najvećeg krematorijuma u Delhiju, Nigam Bodh Ghat, Mošin Kan, vozač hitne pomoći, puši cigaretu sa svojim kolegama. On čeka kremiranje tela koje je doneo. Podloga je puna i čeka se najmanje 4-5 sati.
Ulazi mlada žena koja nosi komplet opreme za zaštitu, suze joj se slivaju niz lice i pokazuje prema telu i pita Kana: „Možeš li molim te da mu zatvoriš oči“. Paial, mlada žena, kaže da je to telo njenog muža. Venčali su se pre samo nedelju dana, kaže ona.
„To će biti nemoguće gospođo. To radimo svaki dan. Ako se oči ne zatvore u roku od 15 minuta od smrti, onda ostaju otvorene. Takođe ne možemo da otvorimo torbu sa telom. Izvinjavam se“, kaže joj Khan.
Kan je na čelu vladinih vozača hitne pomoći u bolnici Lok Naiak Jai Prakš u Delhiju, najvećoj kovid bolnici u glavnom gradu.
Telefon mu i dalje zvoni dok čavrlja sa prijateljima i puši cigarete. Svi su oni vozači hitne pomoći, čekaju da tela koja su dovezli dobiju mesto u krematorijumu.
„Svakog dana ovde je ogroman red i odmaramo se od svog haosa u gradu. Ne ulazim u krematorijum. Sedim ovde, ispred kapije, jer ne želim da vidim poslednje trenutke ljudskog bića“, kaže Kan.
Ističe da mnogi ljudi umiru kod kuće zbog nedostatka bolničkih kreveta.
„Često se suočavamo sa besom članova porodice preminulih. Kažu da lekari i bolnice ne primaju njihove telefonske pozive, ali stižemo tačno na vreme“, kaže on.
Tvrdi da većina tela koja pokupe iz domova ne klasifikuju kao smrt od korone, čak i kada je osoba umrla od simptoma koji su povezani sa koronavirusom.
U međuvremenu, ispred bolnice sredovečna žena sedi u vozilu hitne pomoći i drži bolesnu majku za ruke. Starica je testirana pozitivno na koronavirus pre pet dana.
Niko kiseonika kod pacijenta brzo opada i ona hitno zahteva krevet sa kiseonikom. Njen sin ulazi u bolnicu da proveri ima li kreveta, dok žena moli sve prisutne da joj pomognu. Nešto kasnije bolesna žena je izdahnula.
Vozač hitne pomoći iz Khanovog tima je došao po telo. Počinje isti postupak saniranja, pakovanja tela u vreću i odvođenja. Mora da se čeka najmanje šest sati na kremaciju tela.
„To je težak posao, ne volim da vidim ljude iznemirene. Nisam baš obazovan, nisam previše pametan. Ali kada pogledam svoju ženu i decu, osećam zahvalnost, što mogu na neki način da pomognem porodicama drugih ljudi“, kaže on.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
