Džon Ficdžerald Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. u Dalasu, pre 60 godina. Bio je 35. predsednik Sjedinjenih Država. Ujedno je i najmlađi izabrani šef države, ali i prvi rimokatolik u Ovalnom kabinetu Bele kuće. Porodični pedigre i bogatstvo, obrazovanje u elitnim školama, učešće u vojnim operacijama u Drugom svetskom ratu, harizma i posvećenost medijskim nastupima omogućili su mu brzo napredovanje u političkoj karijeri. Kongresmen je postao sa 29, senator sa 35, a predsednik sa 43 godine. U prvom i jedinom mandatu, koji je potrajao 1.036 dana, suočio se sa ekonomskom krizom i rasnim nemirima unutar SAD, ali i rastućim hladnoratovskim tenzijama u Berlinu, na Kubi i u Vijetnamu. Atentat u Teksasu iznenadio je Ameriku i svet, a Kenedi je nastavio da živi kroz mit i teorije zavere.
„Dalas, 22. novembar – Predsednik Džon Ficdžerald Kenedi ubijen je dok je prolazio centrom grada u koloni vozila. Atentator je pucao iz snajpera, a Kenedi je ubrzo preminuo zbog izliva krvi u mozak nakon što je pogođen metkom u glavu. Potpredsednik Lindon Džonson položio je zakletvu kao 36. predsednik Sjedinjenih Država, 99 minuta nakon smrti Kenedija. Policija je ubrzo pronašla osumnjičenog Lija Harvija Osvalda, koji je ranije živeo u Sovjetskom Savezu i prokubanski je orijentisan. Optužen je za ubistvo.“
Tako je Njujork tajms 1963. godine izvestio o smrti Džona Kenedija, najmlađeg izabranog predsednika SAD, piše RTS.
„Dalas, 24. novembar – Lija Harvija Osvalda, ubicu predsednika Kenedija, usmrtio je vlasnik lokalnog noćnog kluba u Dalasu dok je policija prevozila osumnjičenog za atentat na Kenedija iz gradskog u okružni zatvor. Napadač, Džek Rubenštajn, poznatiji kao Džek Rubi, pucao je iz pravca grupe novinara koji su posmatrali prebacivanje Osvalda iz zatvora u blindirano policijsko vozilo“, pisao je, između ostalog, Njujork tajms o ubistvu osumnjičenog za atentat na Kenedija.
„Vašington, 27. septembar – Nijedan sovjetski, kubanski ili drugi strani zvaničnik i agent nije pružio nikakvu posrednu i neposrednu podršku Liju Harviju Osvaldu tokom pripreme i izvršenja ubistva Kenedija. Osvald je delovao potpuno sam.“
Tako je Njujork tajms deset meseci kasnije, u septembru 1964, preneo izveštaj Vorenove komisije koja je istraživala ubistvo prvog rimokatoličkog američkog šefa države.
U tih deset meseci, koliko je proteklo od ubistava do izveštaja o istrazi, posejano je seme mita i teorija zavere o Džonu Kenediju. Šest decenija kasnije, nakon 40.000 objavljenih knjiga, spisa, naučnih radova, emisija i filmova o životu i smrti 35. predsednika SAD, i pošto je javno objavljeno više od 97 odsto dokumentacije nacionalnih službi, svetski istoričari ga svrstavaju među najomiljenije američke predsednike, a istraživanja javnog mnjenja potvrđuju da u zvaničnu verziju smrti ne veruje i do 50 odsto stanovništva Amerike.
Kod tragedija moćnika šablon je jasan – legenda nadilazi činjenice i stvara alternativna verovanja. Proći će još mnogo godišnjica i obeležavanja decenija od atentata, a odstojanje će biti isto – Kenedijev život postao je mit, a prerana smrt pogodno tle za idealizaciju i teorije zavere.
„Kenedijevo brutalno ubistvo, neostvareni politički planovi, potom pogoršana ekonomska situacija kao i eskalacija vijetnamskog rata, učiniće da se u toj nedovršenosti njegove priče romantizuje i idealizuje jedna epoha. Čežnja da se to vreme vrati potom je oblikovala mit“, kaže za RTS Simona Čupić, profesorka Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu i urednica zbornika radova JFK Culture.
Porodični pedigre i boravak u Evropi
Kenedi je rođen 29. maja 1917. u Bruklajnu, u saveznoj američkoj državi Masačusets, kao drugo od devetoro dece Džozefa i Rouz Kenedi. Oba roditelja poreklom su bili članovi najistaknutijih irskih rimokatoličkih porodica iz Bostona.
Uprkos čestim zdravstvenim problemima u detinjstvu i tinejdžerskom dobu, a kasnije će mu biti dijagnostikovana i hronična Adisonova bolest, Kenedi, od milošte zvani Džek, vodio je zdrav život, aktivno se bavio sportom i pohađao je elitne privatne škole i univerzitet, uključujući i Harvard.
Kenedijev otac Džozef je u tridesetim godinama života već bio uspešan biznismen i bavio se berzanskim poslovima. Odavno je ispunio želju da u 35. godini ima milion dolara na bankovnom računu. Bio je i pristalica američkog predsednika Frenklina Delana Ruzvelta, zbog čega je rano postao političar i imenovan je za predsednika američke Komisije za hartije od vrednosti 1934. godine. Tri godine kasnije imenovan je za ambasadora SAD u Velikoj Britaniji, što je Džon iskoristio za česta putovanja po Evropi.
Još kao student, a tokom boravka na Ostrvu i u Nemačkoj, Džon je radio kao sekretar svoga oca i zabeležio je nekoliko teza o političkim dešavanjima u Evropi uoči Drugog svetskog rata.
Stavovi o nespremnosti Britanije za rat sa Nemačkom kasnije su oblikovani u knjigu Zašto je Engleska spavala iz 1940. Ubrzo po objavljivanju, postala je jedna od najprodavanijih, ali je prvih 30.000 kopija otkupio Džonov otac i tako veštački izazvao interesovanje za to delo.
Vojnik po svaku cenu
Zbog učestalih zdravstvenih problema i opšte slabosti Kenedi nije primljen u američku vojsku.
Čak ni kao dobrovoljac nije imao velike šanse sve dok otac nije reagovao u vojnim krugovima i navodno platio da mu sina prime u mornaricu.
Džon se vojsci pridružio 1941. godine, a 1943. je raspoređen na Južni Pacifik gde je komandovao patrolnim torpednim čamcem „PT-109“.
Japanski razarač je u avgustu 1943. pogodio „PT-109“, a Kenedi i većina članova posade preživeli su napad.
Časopis Njujorker je u tekstu iz 1944. pisao o podvigu posade broda „PT-109“, a Džon je bio u glavnoj ulozi. Navodno je pojedincima pomogao pri izvlačenju na kopno i na kori kokosa je napisao poruku koju su domoroci prosledili američkom štabu nakon čega je usledila spasilačka misija.
Za ovaj podvig kasnije je odlikovan za herojstvo.
Džonov stariji brat nije preživeo rat. Avion Džozefa Mlađeg je oboren tokom tajne misije u napadu na Nemačku 1944. godine.
Njihov otac imao je ideju da najstariji sin postane predsednik Amerike. Kada je Džozef Mlađi poginuo, teret očevog plana prebačen je na Džona.
Kongresmen i senator
Još tokom službovanja u vojsci, Kenedi je planirao da po povratku u domovinu bude novinar. Međutim, nakon što je 1944. napustio mornaricu, promenio je kurs.
Vratio se u Boston i učestvovao je u trci za kongresmena 1946. Uz očevu podršku, novac i kontakte, relativno lako je dobio nominaciju Demokratske stranke i pobedio republikanskog kandidata u trci za 11. distrikt Masačusetsa. Kongresmen je postao sa 29 godina.
Reizabran je u Predstavnički dom 1948. i 1950. godine, a 1952. se uspešno kandidovao za američki Senat, pobedivši popularnog republikanskog predstavnika Henrija Kabota Lodža Mlađeg. Dve godine kasnije je operisao leđa, a tokom oporavka je napisao Profile hrabrosti. Za kratke skice osmorice američkih senatora koji su se isticali po hrabrosti i integritetu dobio je Pulicerovu nagradu. Ipak, od objavljivanja su postojale kontroverze oko autorstva. Navodno su za veći deo zaslužni Kenedijevi pisci govora.
Put ka predsedništvu i značaj televizije
Kenedi je bio potpredsednički kandidat u timu Adlaja Stivensona 1956. godine, koji je izgubio izbore od republikanca Dvajta Ajzenhauera.
Predsedničku kandidaturu predstavio je četiri godine kasnije. Na unutarstranačkim izborima pobedio je liberalno orijentisanog demokratu Hjuberta Hamfrija i za svog potpredsedničkog kandidata odredio Lindona Džonsona.
Na opštim predsedničkim izborima tesno je pobedio republikanskog kandidata Ričarda Niksona, koji je prethodno osam godina obavljao dužnost potpredsednika u Ajzenhauerovom kabinetu.
Kenedi je u trci protiv Niksona uspešno iskoristio prednosti televizije, kao novog medija, i prvu debatu predsedničkih kandidata pred kamerama, koju je pratilo na desetine miliona građana SAD.
Bio je mlad i energičan. Suprotnost tromom i „status kvo“ političaru, kakav je bio Nikson. Svoj polet verodostojno je preneo na ekran, a analize pokazuju da mu je upravo televizija i prva debata donela prevagu.
Amerikanci koji su debatu slušali preko radija su većinski podržavali Niksona.
Ali, u televizijskom studiju u Čikagu, Kenedi je nastupio samouvereno, gledajući direktno u kameru. Nikson je izgledao uplašeno, umorno i uznemireno. Brisao je znoj sa lica više puta u toku debate, dok mu se šminka razmazala.
„Nakon debate me je pozvala majka i pitala da li sam dobro“, prisetio se Nikson neuspeha u televizijskom duelu sa Kenedijem u svojim memoarima.
Kenedi je osvojio oko 120.000 glasova više od Niksona među 70 miliona Amerikanaca koji su glasali.
Profesorka Filozofskog fakulteta i urednica zbornika radova JFK Culture Simona Čupić kaže za RTS da Kenedi nije bio prvi predsednik koji je koristio televiziju i medije za potrebe politike, ali da jeste bio prvi koji je bio sposoban da iskoristi njen pun potencijal.
„Ajzenhauer je prvi predsednički kandidat koji je svoju kandidaturu objavio preko televizije i prvi koji je razvio televizijsku strategiju za nominacijsku konvenciju. Takođe je i prvi kandidat koji je imao televizijsku reklamu osmišljenu od strane agencije. Ali, veza između politike i televizije svoj vrhunac će dostići tokom Kenedijevog mandata. Moć novog medija, u sprezi sa njegovom sposobnošću da je iskoristi, još od prve kampanje za Senat, pa sve do direktno prenošenih predsedničkih konferencije za medije, obeležiće čitav ovaj istorijski period a Kenediju doneti nadimak ‘televizijski predsednik’“, kaže profesorka Čupić.
Kenedi kultura
Kenedi je bio u braku sa Žaklinom Džeki Li Buvije više od deset godina, sve do atentata. Lepi i glamurozni, mladi roditelji Kerolajn i Džona Mlađeg, Džon i Džeki su osvežili američku politiku nakon konzervativnog bračnog para Ajzenhauer. Na spoljnom planu su bili suprotnost Hruščovima.
Uz medije, prepoznali su i ulogu kulture u politici. Profesorka Čupić smatra da su Kenedijevi izmenili odnos američke politike prema afirmaciji umetnosti i kulture.
„Kenedijeva administracija se u svojoj politici ‘nove granice’ šezdesetih založila i za ‘novu granicu’ kulture. Tako će, recimo, amerikanizaciju Jugoslavije, ali i ostatka sveta, pored ekonomskog značaja SAD, suštinski oblikovati američka kultura sa svim svojim privlačnostima – od filma, izložbi i pozorišnih komada, preko muzike, sporta i mode, do hrane i brojnih drugih konzumerskih dobara“, kaže za RTS profesorka Čupić.
Izazovi u Americi i svetu
U svom inauguracionom obraćanju, održanom 20. januara 1961, Kenedi je pozvao svoje sugrađane Amerikance da rade zajedno u potrazi za napretkom i eliminacijom siromaštva, ali i u borbi za pobedu u Hladnom ratu i protiv komunizma širom sveta.
Čuvene završne reči govora pozivale su na saradnju i žrtvu: „Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas; pitajte šta možete da učinite za svoju zemlju“.
Kenedi je odmah istupio sa svojim programom „Nova granica“ i započeo ekonomsku reformu. Zagovarao je energičnu spoljnu i odbrambenu politiku zemlje. Podržao je Martina Lutera Kinga i zavredio podršku Afroamerikanaca. Sastavio je kabinet od, uglavnom, mladih i sposobnih ljudi, među kojima se našao i njegov 35-godišnji brat Robert, koji je postao državni tužilac.
Suočio se i sa nekoliko značajnih spoljnopolitičkih izazova.
U ranoj fazi mandata, u aprilu 1961. godine, odobrio je tajnu akciju slanja 1.400 kubanskih izgnanika koje je obučila Centralna obaveštajna agencija (CIA) u Zaliv svinja na Kubi. Cilj je bio izazivanje pobune koja bi sa vlasti zbacila komunističkog vođu Fidela Kastra. Misija je okončana neuspehom, a najveći broj neposrednih učesnika akcije je zarobljen ili ubijen.
Dva meseca kasnije, sastao se sa sovjetskim liderom Nikitom Hruščovim u Beču kako bi razgovarao o krizi u Berlinu, koji je posle Drugog svetskog rata bio podeljen na četiri zone – američku, britansku, francusku i sovjetsku. Kasnije je podela pojednostavljena na savezničku (američko-britansko-francusku) i sovjetsku zonu. Od sovjetske zone je nastala komunistička država Istočna Nemačka, dok je pod savezničkom kontrolom ostao Zapadni Berlin, kao deo kapitalističke i demokratske ispostave okružene istočnonemačkom teritorijom.
Nedugo nakon dijaloga, istočnonemačke trupe, po direktivama Sovjetskog Saveza, počele su sa izgradnjom zida koji je suštinski, i simbolično, podelio grad i svet.
Kenedi je poslao vojni konvoj kako bi uverio stanovnike Zapadnog Berlina da imaju podršku SAD, a dve godine kasnije održao je govor „Ja sam Berlinac“ u kom pravi analogiju sa rimskim „Ja sam građanin Rima“ i poziva na „odbranu slobodnog sveta“.
Kenedi se ponovo sukobio sa Hruščovim u oktobru 1962. tokom Kubanske raketne krize, kada je Sovjetski Savez razmestio nuklearne projektile na karipskom ostrvu. Za 13 dana trzavica suprotstavio se agresivnijim savetnicima koji su zagovarali vojnu odmazdu.
Hruščov je pristao da demontira sovjetske raketne lokacije na Kubi u zamenu za američko obećanje da neće vršiti invaziju na Kubu i uklanjanje američkih projektila iz Turske i drugih lokacija blizu sovjetskih granica.
U julu 1963. Kenedi je odneo najveću pobedu na spoljnopolitičkom planu kada je Hruščov pristao da se Sovjetski Savez pridruži Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji u potpisivanju Sporazuma o zabrani nuklearnih proba i naoružanja. Među velike uspehe izvesno spada svemirski program „Apolo“, koji je krunisan iskrcavanjem na Mesec 1969. godine, nakon Kenedijeve smrti.
Međutim, u jugoistočnoj Aziji, Kenedijeva želja da obuzda širenje komunizma dovela je do eskalacije sukoba u Vijetnamu i aktivnijeg učešća američke vojske.
Kenedi i Tito
U tadašnjoj Jugoslaviji, Kenedijeva smrt je doživljena tragično. Otkazano je izvođenje predstave, ali i fudbalskih utakmica, a proglašen je Dan žalosti. Samo četiri nedelje ranije, Belu kuću posetio je Josip Broz Tito.
Novinar i publicista Dragan Bisenić autor je knjige o Džordžu Kenanu, čuvenom Kenedijevom ambasadoru u Beogradu. Za RTS kaže da su odnosi SAD i Jugoslavije u eri Kenedija bili puni napetosti i preokreta, ali da je lični odnos dvojice lidera bio pun poštovanja.
Tito i Kenedi bili su poznanici od 1951. godine, kada je Džon, tada mladi kongresmen, posetio Tita u Beogradu.
Džefri Peret u knjizi Džek – život kao nijedan drugi navodi da je Kenedi, opisujući svoju turneju po Evropi, „priznao da je bio fasciniran svojim susretom sa Titom, partizanskim liderom koji je porazio sve svoje unutrašnje suparnike i pobedio Nemce“. U knjizi opisuje i da je, dok su razgovarali, oko njih šetao veliki Titov pas – Tigar, a da je Kenedi zapitkivao Tita da li mu je potrebno oružje, koliku vojsku može da izgradi i da li veruje u ruski iznenadni napad na Jugoslaviju.
„Dok je Tito odgovarao, Kenedi je hvatao beleške poput novinara na brifingu“, zabeležio je Peret u knjizi.
Takođe, Tito je bio poslednji inostrani gost kog je Kenedi primio pre atentata, u oktobru 1963.
Bisenić za RTS kaže da mu je bivši načelnik Generalštaba i ministar odbrane SFRJ admiral Branko Mamula ispričao razgovor koji je vodio s Titom posle njegovog povratka iz SAD. Mamula je Biseniću preneo da je Tito smatrao da je Kenedi „veliki američki predsednik, ali da neće moći da vlada Sjedinjenim Državama jer će ga ubiti“.
„Kenedi je rekao: ‘One države koje se smatraju socijalističkim u stvari su siromašne i gladne. Mi možemo da vas hranimo narednih 50 godina i da to ništa ne košta, a za to vreme nešto ćemo smisliti’. Tito je uzvratio: ‘Ovakav predsednik ne može da vlada Amerikom. Oni će ga ubiti’. Posle mesec dana su ga ubili“, ispričao je Mamula, u to vreme komandant bezbednosti Briona, u intervjuu Biseniću.
Tito je odmah posle Kenedijevog ubistva posetio američku ambasadu gde se lično upisao u Knjigu žalosti. Ataše za štampu američke ambasade Milton Josi opisao je taj Titov dolazak: „Jedan od prvih koji su se upisali u knjigu žalosti bio je Tito“.
Bisenić se priseća da je Josijev nadređeni Volter Roberts navodio da je Tito bio veoma impresioniran Kenedijem i da mu je Roberts to rekao u intervjuu koji su vodili 2010. godine.
„Posle posete Beloj kući i Kenediju, došlo je do ogromne promene u odnosu Jugoslavije prema Americi. Tito je prema predsedniku Kenediju zauzeo nekako očinski, zaštitnički stav. Kada se vratio, odmah je rekao svojim službenicima da naprave neki znak kojim bi se stavilo do znanja to novo raspoloženje. Jedna od načina bilo je i iznenadno prihvatanje Fulbrajtovog programa od strane Jugoslavije. Uz brojne probleme, pregovarali smo o tome tri godine. Predlog je odjednom stigao sa jugoslovenske strane. Prihvatili da se formira Fulbrajtova komisija i da na njenom čelu bude Amerikanac“, pričao je Roberts u razgovoru sa Bisenićem.
Mit i dalje živi
Tragična smrt Kenedija dovela je do njegove idealizacije, ali je stvarnost bila složenija i kontradiktorna.
U javnosti predstavljen kao levičar, Kenedi je bio blizak prijatelj i poštovalac senatora Džozefa Makartija, poznatog po inkvizitorskom proganjanju osumnjičenih za sklonost levim idejama.
Doživljavan je kao oličenje mladosti i vitalnosti, u stvarnosti je bio teško bolestan. Kao predsednik, zbog bolova u leđima, malaksalosti i Adisonove bolesti, pio je i po 12 raznih tableta dnevno.
Prikazan je i kao simbol porodičnog života. Međutim, Kenedi je navodno bio akter više afera, uključujući i najpoznatiju sa Merilin Monro.
Ipak, pucnjevima u Dalasu sve što je Kenedija činilo običnim čovekom je zanemareno.
U Beloj kući je proveo ukupno 1.036 dana koji će poslužiti za stvaranje mita.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar