Još se seća prvog pucnja. Na trenutak, stojeći u koloni, gajio je uzaludnu nadu da je možda u pitanju samo petarda ili izduvana guma. Ali poznavao je oružje. Onda je usledio još jedan pucanj. I još jedan. I predsednik SAD je pao. Mnogo noći nakon toga, ponovo je proživeo taj jezivi trenutak u svojim snovima. Sada, 60 godina kasnije, Pol Landis, jedan od agenata Tajne službe koji je stajao samo nekoliko koraka od predsednika Džona F. Kenedija tog kobnog dana u Dalasu 1963. godine, prvi put priča svoju priču u potpunosti. I u najmanje jednom ključnom pogledu, njegov izveštaj se razlikuje od zvanične verzije na način koji može promeniti razumevanje onoga što se dogodilo.
Landis je proveo većinu proteklih godina bežeći od istorije, pokušavajući da zaboravi taj nezaboravni trenutak urezan u svest ožalošćene nacije. Sećanje na eksploziju nasilja i očajničku trku u bolnicu i razarajući let kući i mučnu sahranu sa Džonom mlađim koji je salutirao svom ocu — sve je to bilo previše, previše mučno, toliko da je Lendis napustio službu i Vašington.
Sve dok konačno, nakon što su noćne more prošle, nije pokušao da razmišlja o tome. I mogao je da čita o tome. I shvatio je da ono što je pročitao nije sasvim tačno, ne onako kako se sećao. Kako se ispostavilo, ako su njegova sećanja tačna, „magični metak“ o kome se mnogo raspravljalo možda ipak nije bio tako magičan, prenosi Njujork tajms.
Njegovo svedočenje osporava teoriju koju je iznela Vorenova komisija koja je bila predmet toliko spekulacija i debata tokom godina — da je jedan od metaka ispaljenih u predsednikovu limuzinu pogodio ne samo Kenedija već i guvernera Teksasa Džona B. Konalija mlađeg, koji se vozio sa njim, na više mesta.
Kao i sa svim stvarima u vezi sa atentatom, naravno, njegova priča postavlja pitanja sama po sebi. Landis je ćutao 60 godina, što je podstaklo sumnje čak i kod njegovog bivšeg partnera u Tajnoj službi. Nekoliko elemenata njegovog izveštaja je u suprotnosti sa zvaničnim izjavama koje je podneo vlastima neposredno nakon pucnjave, a neke od implikacija njegove verzije ne mogu se lako pomiriti sa postojećim zapisima.
Ali on je bio tamo, svedok iz prve ruke, i retko je da se nova svedočenja pojavljuju šest decenija nakon tragedije. Nikada se nije slagao sa teorijama zavere i naglašava da ih sada ne promoviše. U 88. godini, rekao je, sve što želi je da ispriča šta je video i šta je uradio.
„U ovom trenutku nema cilja“, rekao je on u intervjuu za Njujork tajms prošlog meseca u Klivlendu, prvi put kada je o tome razgovarao sa novinarom uoči svoje knjige „Konačni svedok“, koju će objaviti Čikago Rivju pres 10. oktobra. „Samo mislim da je prošlo dovoljno vremena da moram da ispričam svoju priču“, rekao je on.
Ono na šta se sve svodi je projektil od 6,5 milimetara u bakarnom omotaču. Vorenova komisija je odlučila da je jedan od metaka ispaljenih tog dana pogodio predsednika otpozadi, izašao iz prednjeg dela njegovog grla i nastavio da pogađa Konalija, nekako uspevši da mu povredi leđa, grudni koš, zglob i butinu. Delovalo je neverovatno da jedan metak može sve to da uradi, pa su skeptici to nazvali teorijom „magičnog metka“.
Istražitelji su do tog zaključka došli delimično zato što je metak pronađen na nosilima Konlija u Memorijalnoj bolnici Parkland, pa su pretpostavili da je izašao iz njegovog tela tokom napora da mu se spase život. Ali Landis, koga Vorenova komisija nikada nije intervjuisala, rekao je da se to nije desilo.
U stvari, rekao je, on je bio taj koji je pronašao metak — i nije ga našao u bolnici blizu Konalija, već u predsedničkoj limuzini smeštenoj u zadnjem delu sedišta iza mesta gde je Kenedi sedeo.
Kada je ugledao metak nakon što je povorka vozila stigla u bolnicu, rekao je da ga je zgrabio kako bi osujetio lovce na suvenire. Zatim je, iz razloga koji čak i njemu još uvek deluju nejasno, rekao da je ušao u bolnicu i stavio ga pored Kenedija na predsednikova nosila, pod pretpostavkom da bi to nekako moglo pomoći lekarima da shvate šta se dogodilo. U nekom trenutku, sada nagađa, nosila su morala biti gurnuta zajedno i metak se pomerio s jednog na drugi.
„Nije bilo nikoga ko bi obezbedio mesto događaja, i to mi je bila velika, velika muka. Svi agenti koji su bili tamo bili su fokusirani na predsednika. Skupljala se gomila. Ovo se sve odvijalo tako brzo. I samo sam se uplašio da je to bio dokaz, koji sam odmah shvatio. Vrlo važno. I nisam želeo da nestane ili da se izgubi. Tako je bilo: ‘Pole, moraš da doneseš odluku’, i ja sam ga zgrabio“, dodao je.
Landis pretpostavlja da je metak pogodio Kenedija u leđa, ali je iz nekog razloga bio nedovoljno napunjen i nije probio duboko, pa je iskočio pre nego što je predsednikovo telo izvađeno iz limuzine.
Landis nije bio voljan da spekuliše o većim implikacijama. Uvek je verovao da je Li Harvi Osvald usamljeni revolveraš.
„U ovom trenutku počinjem da sumnjam u sebe. Sada počinjem da se pitam.“, rekao je.
Poslednjih godina poverio je svoju priču sa nekoliko ključnih ličnosti, uključujući Luisa Merletija, bivšeg direktora Tajne službe. Džejms Robenalt, advokat iz Klivlenda i autor nekoliko istorijskih knjiga, opsežno je istražio atentat i pomogao Landisu da obradi svoja sećanja.
„Ako je ono što on kaže istina, u šta sam sklon da verujem, verovatno će ponovo otvoriti pitanje drugog strelca, ako ne i više. Ako se metak koji znamo kao magični ili netaknuti metak zaustavio u leđima predsednika Kenedija, to znači da je centralna teza Vorenovog izveštaja, teorija jednog metka, pogrešna“, rekao je Robenalt.
Merleti, koji je već deceniju prijatelj sa Landisom, nije bio siguran šta da misli o njegovom izveštaju.
„Ne znam da li je ta priča tačna ili ne, ali znam da su agenti koji su tog dana bili tamo, godinama mučeni onim što se dogodilo“, rekao je on u intervjuu.
Merleti je Landisa uputio na Kena Gormlija, predsednika Univerziteta Dukuesne i istaknutog predsedničkog istoričara, koji mu je pomogao da pronađe agenta za njegovu knjigu. U jednom intervjuu, Gormli je rekao da nije iznenađen što se traumatizovani agent pojavio sve ove godine kasnije, upoređujući to sa izjavom na samrti u pravnim slučajevima.
„To je veoma uobičajeno kada ljudi dođu do kraja svog života. Oni žele da se pomire sa stvarima. Žele da stave na sto stvari koje su zadržavali, posebno ako je to deo istorije i žele da se ispravi zapis. Ovo ne liči na igru nekoga ko pokušava da privuče pažnju na sebe ili novac. Ja to uopšte ne gledam na taj način. Mislim da on čvrsto veruje u ovo. Da li se to uklapa, ne znam. Ali ljudi to na kraju mogu shvatiti“, rekao je Gormli.
Landisov iskaz se razlikuje u nekoliko aspekata od dve pisane izjave koje je podneo nedelju dana nakon pucnjave. Osim što nije pominjao pronalazak metka, prijavio je da je čuo samo dva hica.
„Ne sećam se da sam čuo treći pucanj“, napisao je. Isto tako, nije spomenuo odlazak u sobu za traumatologiju u koju je Kenedi odveden, napisavši da je „ostao napolju pored vrata“ kada je prva dama ušla.
Džerald Pozner, autor knjige „Slučaj zatvoren“, iz 1993. godine u kojoj je zaključeno da je Osvald zaista sam ubio Kenedija, rekao je da sumnja. Iako nije dovodio u pitanje iskrenost Landisa, Pozner je rekao da se priča ne podudara.
Landis je rekao da su izveštaji koje je podneo nakon atentata uključivali greške – bio je u šoku i jedva je spavao pet dana dok se fokusirao na to da pomogne prvoj dami da prebrodi iskušenje, rekao je, i ne obraćajući dovoljno pažnje na ono što je podneo. Nije mu palo na pamet da pominje metak.
Tek 2014. je shvatio da se zvanična priča o metku razlikuje od njegovog sećanja, ali se tada nije javio iz osećaja da je pogrešio što ga je stavio na nosila.
„Nisam želeo da pričam o tome. Bio sam uplašen. Počeo sam da razmišljam, da li sam uradio nešto pogrešno? Postojao je strah da sam možda uradio nešto loše i da ne treba da pričam o tome“, dodao je.
Zaista, njegov partner, Klint Hil, legendarni agent Tajne službe koji se popeo na zadnji deo limuzine u uzaludnom pokušaju da spase Kenedija, obeshrabrio je Landisa da progovori.
„Verujem da izaziva zabrinutost kada se priča koju sada priča, 60 godina nakon činjenice, razlikuje od izjava koje je napisao u danima nakon tragedije i ispričanih u narednim godinama. Po mom mišljenju, postoje ozbiljne nedoslednosti u njegovim različitim izjavama/pričama“, rekao je on.
Nakon što je Kenedi izabran za predsednika, Landis, kodnog imena Debi zbog svoje mladosti, dobio je zadatak da čuva decu novog predsednika, a kasnije i prvu damu, Džeki Kenedi, zajedno sa Hilom. Pošto je prva dama pratila svog muža u Dalas tog jesenjeg dana 1963. godine, Landis je bio deo povorke.
Pri prvom pucnju, Landis se okrenuo da pogleda preko svog desnog ramena u pravcu zvuka, ali ništa nije primetio. Zatim se okrenuo ka limuzini i video Kenedija kako podiže ruke, očigledno pogođen. Odjednom, Landis je primetio da je Hil iskočio iz njihovog pratećeg automobila i jurio prema limuzini. Landis je razmišljao o tome da uradi isto, ali nije imao ugao.
Rekao je da je čuo drugi pucanj koji je zvučao glasnije i na kraju fatalni treći hitac koji je pogodio Kenedija u glavu. Odmah je znao da je predsednik mrtav. Hil, koji je bio na zadnjem delu limuzine, okrenuo se i potvrdio palcem nadole.
Kada su stigli u bolnicu, Hil i Lendis su nagovorili izbezumljenu prvu damu da pusti svog muža kako bi ga mogli uvesti unutra. Nakon što su izašli iz automobila, Landis je primetio dva fragmenta metka u lokvi jarko crvene krvi.
Tada je rekao da je primetio neoštećen metak u šavu tamne kožne. Rekao je da ga je stavio u džep kaputa i uputio se u bolnicu, gde je planirao da ga preda nadzorniku, ali ga je u konfuziji umesto toga instinktivno stavio na Kenedijeva nosila.
Istražitelji su utvrdili da je metak, označen kao dokazni predmet Komisije 399, ispaljen iz iste puške C2766 Mannlicher-Carcano koja je pronađena na šestom spratu Teksaškog skladišta školskih knjiga. Zaključili su da je metak prošao kroz Kenedija, zatim ušao u desno rame Konalija, pogodio njegovo rebro, izašao ispod njegove desne bradavice, nastavio kroz njegov desni zglob i u levu butinu.
Lekari su se složili da je jedan metak mogao da izazove svu štetu. Ali metak je opisan kao skoro netaknut i izgubio je samo jedno ili dva zrna od prvobitnih 160 ili 161 zrna na težini, što je izazvalo sumnju skeptika da je mogao da uradi sve što je komisija rekla da jeste. Ipak, balistički stručnjaci koji su koristili savremene forenzičke tehnike zaključili su na 50. godišnjicu atentata da je teorija o jednom metku savršeno verodostojna.
Landis je rekao da je iznenađen što ga Vorenova komisija nikada nije intervjuisala, ali je pretpostavio da njegovi nadzornici štite agente.
PROČITAJTE JOŠ:
Pošto su je Landis i Hil i dalje štitili, bivša prva dama je bila u stalnim obavezama mesecima nakon atentata.
„Ona bi bila na zadnjem sedištu i jecala, a vi biste želeli nešto da kažete, ali nije bilo naše da bilo šta kažemo“, priseća se Landis.
Posle šest meseci više nije mogao da izdrži i napustio je Tajnu službu. Decenijama je zarađivao za život od nekretnina i mašinskih proizvoda i krečenja kuća, sve dok to nije imalo veze sa zaštitom predsednika.
Generalno je bio svestan teorija zavere, ali nikada nije pročitao knjigu o njima, niti izveštaj Vorenove komisije po tom pitanju.
BONUS VIDEO: