Samandag je grad koji je ostavljen da se sam spasava: Stanovnici prinuđeni da sami iskopavaju porodice i komšije iz ruševina

Japarovi su posmatrali kako spasioci izvlače ljude iz smrskanog betona, ljude koje su poznavali godinama. Bio je to Semire Zubari koji je posedovao lokalnu pijacu na kojoj su kupovali godinama; bilo je telo Gonula Sakallıja kojeg je Bariš poznavao od detinjstva.Tada je video telo Semirovog sina Hasana, njegovog prijatelja iz detinjstva, prenosi Gardijan.„Nije bilo više automobila da ga odvezu u mrtvačnicu“, rekao je Bariš. „Mislim, toliko ljudi je već prevozilo leševe svojim kolima. Dakle, jedino vozilo koje je ostalo je bio kopač. Gledao sam kako mog druga iz detinjstva stavljaju ispred kopača da ga odnese u mrtvačnicu. Videvši to, videvši ove ekstreme, slomilo me je. Pitao sam se, zar nemamo ni dostojanstva da odnesemo svoje leševe kako treba u mrtvačnicu?"Na kraju su Japarima u pomoć pritekli spasioci iz istanbulske opštine – ali čak i tada su im nedostajali resursi.„Pogledali su i rekli: ’Nemamo alate da ih izvučemo‘“, rekao je Bariš. „Moj tata je građevinski inženjer i on im je u suštini rekao: ’Vidite, ja imam alat; samo uradi to. Samo ih izvadite jer ne možemo sami da rizikujemo.’ Mislim, on je inženjer – on nije spasilac. Pa su doneli generator i mi smo im dali sve potrebne alate da to urade. I onda nam je to konačno uspelo za 60 sati.”Samandag, do prošle nedelje grad sa oko 120.000 ljudi, je uništen. Pekara je potpuno u ruševinama; bolnica je bila prinuđena da se zatvori na nekoliko dana nakon što je drugi zemljotres potresao područje nekoliko sati nakon prvog. Potom je ponovo otvorena sa improvizovanom operacionom salom u prizemlju.Vlažan miris lokalne radnje sa biljkama još uvek visi u vazduhu iznad razbijenog stakla pet dana nakon što je zemljotres prvi put pogodio, dve svetle orhideje u saksiji ostavljene su među krhotinama. Čak i u Samandagovu pogrebnu kuću nije bezbedan ulazak, velike metalne krhotine vise sa plafona.

Kao i mnogi stanovnici, Bariš i njegovi roditelji sada spavaju u svojim kolima, plašeći se da uđu u svoju kuću iz straha da bi se mogla srušiti. Meka, bela, praškasta prašina od krhotina razletela se po gradu, prekrivajući sve što je dotakla. Spasioci pokušavaju da utišaju buku automobila da vide da li ispod ruševina mogu pronaći znake života, ali tih znakova je malo.Uprkos razaranju, prisustvo zvaničnih snaga je slabo – bezbednosni zvaničnici sa nekoliko radnika hitne pomoći i mali tim koji pokušava da pronađe tela koja su dugo zarobljena ispod njihovih domova. Mnoge od onih koji su stigli da pomognu u distribuciji hrane, lekova i pomoći poslala je istanbulska opština povezana sa najvećom opozicionom strankom u zemlji, usred malog nagoveštaja pomoći vlade da se raščiste gomile ruševina toliko visoke da je blokirala ulicu na mnogim mestima.Samandag je grad koji je ostavljen da se spasava, a oni koji su ostali živi rade da spasu svoje prijatelje i komšije iz ruševina. Oni strahuju da je zemljotres doveo do kraja njihove zajednice. Stanovnici su rekli da je centralna vlada u Ankari dugo zanemarivala provinciju Hataj, plodnu i zelenu oblast prepunu maslinjaka i stabala citrusa omeđenu sirijskom provincijom Idlib s jedne strane i Sredozemnim morem s druge.Posledice zemljotresa, kako su rekli, jednostavno su pokazale koliko je vladi malo stalo da sačuva ono što je ostalo od pokrajine i njenih raznolikih ljudi - sekti koje su milenijumima živele jedna pored druge među drevnim sinagogama, crkvama, džamijama i antikvitetima. Pokrajina i njena bogata istorija preživeli su mnoge zemljotrese, uključujući zemljotres u Antiohiji koji se dogodio 115. godine nove ere i za koji se procenjuje da je bio slične jačine kao smrtonosni zemljotres koji je pogodio ove nedelje.

Ali oni koji su ostali u Samandagu rekli su da se plaše da je uništenje izazvano najnovijim zemljotresom smrtonosno za njihovu zajednicu, rasipajući Jermene, Alavite, hrišćane i Turke koji govore arapski širom zemlje u turske gradove jer nisu mogli da ostanu u onome što je ostalo od grada.Kada se u ranim jutarnjim satima dogodio prvi zemljotres, oni koji su preživeli odmah su počeli da pokušavaju da spasu svoje komšije zarobljene pod ruševinama. Vlasnik lokalne prodavnice gvožđa, Lami Dogru, izvukao je alat ispod svoje uništene radnje, i mahanjem stege i čekićem krenuo na posao.„Počeo sam tamo“, rekao je, pokazujući na kuću svog nećaka pored gomile polomljenog betona sa cevima i stubom za lampe razbacanim pored klima uređaja, stolica i uvrnutih rešetki od kovanog gvožđa nagomilane na polomljenim komadima.„Uspeo sam da spasem troje ljudi, iako je jedan od njih bio moj rođak, kojeg smo izgubili", dodao je.Dogru je pokušao da se nada u Samandagovu budućnost i da će vlada pomoći u njenoj obnovi.„Biće potrebna decenija da se stvari vrate na staro, ako država pomogne“, rekao je on. „Ako ne, možda bi to moglo potrajati i do 15 godina. Bio je to zaista prelep grad.”U danima nakon zemljotresa, mnogi od onih koji su preživeli napustili su Samandag, napuštajući ruševine svojih domova u veće gradove.Bariš i njegovi roditelji raspravljaju da li će ostati.„Kada smo čekali u redu u mrtvačnici, prvo pitanje koje su nam postavili bilo je: „Šta ćeš da radiš nakon što sahraniš svoje mrtve? Odlaziš?’“, rekao je.Nekoliko dana nakon što su izvukli tela njegovih dede i bake, transportujući ih u mrtvačnicu u improvizovanim narandžastim vrećama za leševe, pošto nije bilo nikoga da im pomogne, vratili su se da počnu pripreme da ih sahrane.„Kada smo pretražili mrtvačnicu u potrazi za mojim dedom i bakom, našao sam Gonul Sakali i njenu ćerku kako leže jedna pored druge u vrećama za leševe“, rekao je Bariš.„Otvarali smo torbe da identifikujemo ljude i odjednom smo ih našli. Odjednom mi je pala na pamet misao da je veliki deo mog detinjstva u našem komšiluku izbrisan.”BONUS VIDEO: Nova.rs u Turskoj

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=turskakolibazemljotresam-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5330549"]