Rusi delove SSSR-a delili kao paketiće: Sad su "bure baruta"

Sovjetski lider Nikita Hruščov je 1954. godine dao Ukrajini poklon: Krim. Šest decenija kasnije, posledice tog poklona osetile su i Rusija i Ukrajina.

Pandorina kutija zamrznutih konflikata

"Poklon" Hruščova u to vreme niko nije smeo da dovede u pitanje i dobio je samo paragraf u Pravdi, državnim novinama Sovjetskog saveza. "Odluka Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR je da krimsku oblast iz ruske socijalističke republike prenese u ukrajinsku, uzimajući u obzir integralni karakter i ekonomske veze, teritorijalnu blizinu i predlog tri prezidijuma", navedeno je u kratkom tekstu koji je izašao 27. februara 1954. godine.Ukrajina je poklon dobila povodom 300 godišnjice spajanja sa ruskim carstvom i u tom trenutku, niko nije očekivao da će Sovjetski savez nestati 40 godina kasnije.Hruščov, koji je na vlast došao posle Staljina, razobličio je njegov kult, a u pokušaju da dobije podršku rukovodstva Ukrajine gde se ranije obračunavao sa "narodnim neprijateljima", poklonio im je poluostrvo. Drugove je o odluci obavestio dok su išli na ručak.

Decenijama kasnije, sa raspadom SSSR-a, Vrhovni sovjet Rusije zaključio je 1992. da je oblast Krima bila predata Ukrajini nezakonito. Stanovnike Krima tada, kao ni pre 40 godina, niko ništa nije pitao. Tek u martu 2014. poslanici u parlamentu Autonomne Republike Krim deklaracijom o nezavisnosti su proglasili nezavisnost Krima od Rusije, a potom, na referendumu, su glasali za pripajanje Krima Rusiji.Ukrajina, naravno, nije dobro prihvatila oduzimanje poklona niti je priznala rezultate referenduma, ali to nije sprečilo Vladimira Putina da uvrsti Krim u sastav Ruske federacije 2014. i to da učini vojnom intervencijom iskoristivši krizu koja je izbila smenom predsednika Viktora Janukoviča.

Staljin prvi počeo

Staljin je prvi počeo sa poklanjanjem teritorija, kada je 1920. jermensku oblast Nagorno-Karabah poklonio Azerbejdžanu, stvorivši tako savršene uslove za zamrznut konflikt koji tinja poslednjih 100 godina. Krajem septembra konflikt je eksplodirao, izazvavši strahovanja da bi mogao da se prelije na region i preraste u pravi rat, budući da se Turska otvoreno stavila na stranu Azerbejdžana, što je razumljivo, imajući u vidu u najmanju ruku neprijatnu istoriju Jermena i Turaka i genocid koji je počinjen nad Jermenima, a koji Turska ne priznaje.

Rusija se do sada držala po strani, ali je ponudila posredovanje u prekidu vatre. Eksperti strahuju da će, ako se konflikt nastavi i preraste u veći sukob, Moskva morati da se umeša i zaštiti svoje interese u Jermeniji gde ima vojnu bazu.

Bolna tačka - Gruzija

Neraščišćeni odnosi Rusije i Gruzije kao i višegodišnja unutrašnja trvenja, prekrajanja granica i razmena teritorija doveli su do stvaranja i drugih "zamrznutih" sukoba, pre svega u Adžariji, Abhaziji i Južnoj Osetiji.Abhazija i Adžarija su bile u sastavu Gruzije do kraja Prvog svetskog rata, dok je Osetija bila podeljena između Gruzije (Južna Osetija) i Rusije (Severna Osetija).Prvi sukobi krenuli su 1989. kada je Južna Osetija zatražila veću kulturnu i političku autonomiju, a Abhazija ujedinjenje sa SSSR. Uz posredovanje Rusije je 1992. sa Južnom Osetijom potpisan mirovni sporazum, dok su se u Abhaziji sukobi dodatno intenzivirali kada je zatraženo konfederalno uređenje dok je primirje postignuto uz posredovanje Rusije, koja je razmestila svoje trupe na teritoriji Abhazije 1994.

Sa dolaskom Mihaila Sakašvilija na vlast, Gruzija ponovo preuzima kontrolu nad Adžarijom, ali ne uspeva da se dogovori o većoj autonomiji sa Južnom Osetijom i Abhazijom. Sakašvili 2008. "Petodnevnim ratom" pokušava da zauzme Južnu osetiju što izaziva odgovor Rusije, koja osvaja teritoriju sve do glavnog grada Tbilisija. Rezultat - stvaranje nezavisnih država Abhazije i Južne Osetije koje priznaje Rusija, ali i retko ko drugi. Sa odlaskom Sakašvilija 2013. dve teritorije su samo deklarativno nezavisne, ali su pod nadležnošču Moskve.

Čečenija - netrpeljivost koja tinja

Čečenija je još jedna teritorija koju je Rusija vekovima parčala i prekrajala zbog bogatih prirodnih resursa, što je dovelo do zategnutih odnosa čečenskog stanovništva muslimanske veroispovesti i ostatka Rusije.Prvi direktan sukob izbio je krajem 19. veka u vreme carske Rusije, drugi u vreme SSSR kada su Čečeni optuženi za saradnju sa nacistima što je ponukalo Staljina da poništi njihovu autonomiju i pripoji ih SSSR-u, i treći sukob je izbio posle raspada Sovjetskog saveza i kraja Hladnog rata.Prvi čečenski rat vođen je od 1994. do 1996. i rezultirao je raspadom Čečen-Ingušetije i pripajanjem Ingušetije Ruskoj federaciji i proglašenjem čečenske nezavisnosti. Rusija je pokušala da povrati teritoriju što je rezultiralo ogromnim brojem žrtava, uništavanjem glavnog grada Groznog i odlaskom Rusa i ne-čečenskog stanovništva iz Čečenije.

Ohrabreni, Čečeni napadaju susedni Dagestan 1999. sa idejom da se ujedine što je dovelo do vojnog odgovora Rusije koja je izvršila invaziju i osvojila celokupnu čečensku teritoriju.Sa ubistvom predsednika Ahmada Kadirova, a potom i vođa Čečena Aslana Mashadova i Šamila Basajeva, situacija u Čečeniji se naizgled smiruje, ali sa teškim posledicama po Rusiju - napad na pozorište u Moskvi, napad na metro, napad na školu u Belsanu u Severnoj Osetiji...

Eksperti upozoravaju da čečenski islamisti sada rade na stvaranju takozvanog Kavkaskog emirata i da svi pokušaji vlasti da se smanji uticaj boraca daju slabe rezultate, i da je Čečenija samo tempirana bomba koja čeka varnicu da eksplodira.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram