Gorka istina o BRIKS-u: Ovaj savez jeste pretekao G7, ali evo šta se krije iza sjaja velikih brojki

Piše Ivan Lakićević, ekonomista

Tako je tokom svog obraćanja ruski ministar istakao da zemlje BRIKS-a (nakon nedavnog proširenja) čine 45% ukupnog svetskog stanovništva i 30% kopnene mase, kao i podatak da je iz te grupe zemalja dolazi oko četvrtina ukupnog globalnog izvoza i da one proizvode 40% svetske nafte. Ipak, ministar se najduže zadržao na podatku da su zemlje BRIKS-a, zbirno posmatrano, već nekoliko godina unazad iznad zemalja G7 po bruto domaćem proizvodu (usklađenom za razlike u kupovnoj moći).

Ovaj set pokazatelja, naročito drag kako ovdašnjim zagovornicima BRIKS-a, a izgleda i zvaničnicima ovog saveza, govori dosta o njihovim prioritetima. Odnosno, pre svega o fiksaciji na veličinu zemlje ili privrede kao centralne pokazatelje dostignuća. Pitanje koje u tom kontekstu izostaje je kakve su to zemlje i privrede, tj. kakav je njihov kapacitet da rade za građane koji u njima žive, odnosno učestvuju.

Sudeći po tome kakvi su temelji njihovih društvenih uređenja, taj kapacitet država članica BRIKS-a je u proseku izuzetno nizak. Različita istraživanja i pokazatelji, poput onog koji godinama proizvodi Transparency international redom ukazuju na rasprostranjene probleme korupcije i nepoštovanja (ili nepostojanja) zakona u velikom broju ovih država. Naravno, međunarodna istraživanja i pokazatelji se mogu osporiti kao pristrasni, jer činjenica je da one mahom dolaze sa Zapada. Međutim, ono što se može reći u odbranu tih istraživanja i pokazatelja, pored toga što ih ima u izrazito velikom broju i objavljuju se kontinuirano, je i to da oni kada je Srbija u pitanju ipak verodostojno oslikavaju stvarno stanje stvari, odnosno slabe, gotovo nepostojeće institucije i rasprostranjenu korupciju i bezakonje, što će čak i najtvrđe domaće pristalice BRIKS-a će teško osporiti. Na kraju krajeva, Srbiji baš kao i zemljama BRIKS-a nedostaju mehanizmi kojima bi se ovi društveni problemi stavili pod kontrolu, imajući u vidu njihove izrazite demokratske deficite, po kojima se pre svega izdvajaju Rusija i Kina, inače miljenice domaćih zagovornika članstva Srbije u ovoj organizaciji.

Osim što ih karakterišu prilično slabi institucionalni kapaciteti, zemlje BRIKS-a su nesumnjivo i zemlje visoke društvene nejednakosti. Jedan od najčešće korišćenih pokazatelja nejednakosti dohotka, takozvani Gini koeficijent, koji u članicama BRIKS-a iznosi u proseku 0,45, otkriva izrazito visoke razmere nejednakosti u raspodeli dohotka tim zemljama. Iako sama brojka možda ne znači puno, u poređenju sa drugima ona je daleko iznad proseka zemalja G7 koji je tek nešto viši od 0,3. Osim, nejednakosti dohotka, i nejednakost bogatstva je znatno izraženija u zemljama BRIKS-a gde u proseku najbogatijih jedan posto populacije drži skoro pola ukupnog nacionalnog bogatstva, dok je u G7 ta brojka tek oko 25%. Slične disparitete između ove dve grupe zemalja kada je reč o društvenoj nejednakosti pokazuju i drugi indikatori (npr. pokazatelji rodne nejednakosti).

Dakle, u zemljama BRIKS-a naspram rasprostranjene korupcije i bezakonja stoji izrazito nesrazmerna raspodela dohodaka i bogatstva, a rezultat te jednačine je jedan krajnje neugodan tip društvene nejednakosti, jer je jasno da nisu sve nejednakosti iste. U SAD je najbogatiji čovek Džef Bezos, za kog se ne može poreći da je nosilac gotovo svake privilegije u tamošnjem društvu (beli strejt muškarac i slično), ali se isto tako ne može sporiti ni činjenica da je izgradio kompaniju koja širom sveta pruža izuzetan set usluga za koje su milioni potrošača spremni da izdvoje ogroman novac. S druge strane, u Rusiji su najbogatiji oligarsi oni koji su do svog bogatstva mahom došli korupcijom i političkim vezama, a nešto slično se može reći i za Kinu i ulogu koju u tamošnjem društvu imaju (između ostalog) visoki partijski ešaloni. Prvi tip nejednakosti makar u nekoj meri stimuliše produktivnost i inovacije, dok drugi generiše i učvršćuje obrazac korupcije i stimuliše neproduktivne radnje usmerene na napredovanje u partijskoj hijerarhiji.

Imajući u vidu razlike između ova dva saveza, postavlja se pitanje šta o srpskom društvu govori sve glasnija favorizacija BRIKS-a u javnom prostoru, naročito onom delu bliskom vladajućim krugovima. Reklo bi se najpre to da je Srbija orijentisana na to da se očuva trenutno stanje čije su glavne karakteristike čvrst obrazac korupcije i sistem partijskih privilegija, u čemu se ona ugleda na Rusiju i Kinu. Sa druge strane, zanemaruju se napori da se društvene institucije oblikuje potrebama pojedinca, ne samo kada je reč o privredi, nego i o drugim sferama društva. Imajući u vidu odsustvo te orijentacije, ne iznenađuje što smo završili baš tamo gde nas smeštaju svetski pokazatelji, među zemljama sa visokom korupcijom i slabim institucijama. To je, reklo bi se, izbor našeg društva, a koji očigledno nije bez razloga favorizovan u delu domaće medijske javnosti.