Piše Željko Pantelić: Svi Milovi autogolovi

NATOIstina, biti u dobrim odnosima sa crkvom ne znači biti i u privilegovanim relacijama sa Bogom. Nešto o tome su saznali, imajući u vidu kako su skončali, portugalski i španski diktatori Salazar i Franko. Ali, to se na Mila ne odnosi, budući da je ateista i pored želje da gospodari Crnom Gorom do sudnjeg dana.Međutim, nije samo udar na crkvu bio koban za najdugovečnijeg autokratu u Evropi. Predsednik Crne Gore je žrtva sindroma svakog dugovečnog vladara: s vremenom bivaju potpuno okruženi laskavcima i poltronima, zbog čega izgube dodir sa realnošću. Milo je imao dar da prepozna povoljan momenat za radikalne političke poteze, a srećna zvezda ga je pratila sve do ovog leta.

Đukanovićev tim

Pogledajte današnji tim ljudi oko Đukanovića i uporedite ga sa onim na kraju devedesetih godina: razlika je upečatljiva. U okruženju klimača glavom politički instinkt lidera DPS-a, njegovo najjače oružje, je atrofiralo. Samo tako se može objasniti nerazuman i samopovređujući udar na Crnogorsko-primorsku mitropoliju. Amfilohije Radović je presudno pomogao Đukanoviću da pobedi Momira Bulatovića 1997.godine. Crnogorski mitropolit je zadržao neutralan stav crkve i na referendumu o nezavisnosti 2006.godine. Nije crkva preterano zatalasala crnogorsko društvo ni kada je Podgorica priznala Kosovo, a nije se mešala ni oko pitanja ulaska u NATO.

Među Đukanovićevim savetnicima i saradnicima nije bilo jednog koji bi upozorio svog vođu da se ne može u 2020. godini prodavati priča o velikosrpskom hegemonizmu, ni u Crnoj Gori, a kamoli u Evropi. Na to se još lože samo dobro znani pojedinci u bivšoj Jugoslaviji. Definiciju Srbije (šaka jada, prim.aut) predsednika Hrvatske Zorana Milanovića nijedan zvaničnik u EU ne bi javno ponovio, ali dobar deo njih je intimno deli. Tako da se lako može zamisliti šta misle o onima koji šire narativ o nekakvoj ratobornoj, hegemonističkoj i agresivnoj Srbiji.

Za EU promena vlasti u Podgorici nije problem

Iz najvažnijih država članica EU i NATO su još prošle godine stigli jasni signali da više niko, među najvažnijim članicama, ne smatra promenu vlasti u Podgorici kao problem. Naprotiv. Nije ni najmanje slučajno što je samo albanski premijer Edi Rama poslao podršku DPS-u i njegovom lideru.Razni Orbani, Kačinjski, Borisovi, Zemani, Janše, Babiši, Fici su u priličnoj meri redimezionirali u očima EU lidere dražava Zapadnog Balkana, koji pričaju evropski, a vladaju despotski. Štaviše, Podgorici je stavljeno do znanja eksplicitno da Crna Gora neće moći da uđe u EU sa Milom Đukanovićem na vlasti. EU je otvorila poslednje poglavlje u pregovorima sa Podgoricom posle gotovo dvogodišnjeg čekanja i to tek kada je Markovićeva vlada prihvatila novi metod pregovaranja koji je potpuno relativizovao značaj otvaranja poslednjeg poglavlja. Drugim rečima, u Briselu, a pogotovo u Berlinu i Parizu, ne žele da prime u svoje društvo nove Orbane i Kačinjske. Od postojećih im je dovoljno muka.

NATO ne zanima smena Mila

Nije samo EU ostala gluva na Đukanovićevu propagandu. I NATO nije dao značaj podizanju strašila srpsko-ruskog uticaja ako u Podgorici dođe do promene vlasti. U Zaventemu imaju posla sa Turskom Redžepa Tajipa Erdogana, koja ne samo da pravi strateški savez sa Rusijom, kupuje savremeno naoružanje od Moskve, nego i preti drugim članicama NATO, ugrožavajući njihov teritorijalni integritet ili njihove brodove u Mediteranskom moru. Naime, Viktor Orban je u mnogo boljim odnosima sa Putinom nego što je ruski predsednik sa Vučićem i Dodikom, a o liderima Demokratskog fronta da ne govorimo.

Đukanovićev režim i njemu bliske nevladine organizacije u potrebi da opravdaju ulazak Crne Gore u NATO su toliko obmanjivali javnost da su im se sve izmišljotine vratile kao bumerang. NATO nikada nije bila organizacija u kojoj se striktno vodilo računa o poštovanju ljudskih prava i demokratije. Portugal, diktatora Salazara, je bio među osnivačima Severnoatlantske alijanse, a članovi su postali Turska i Grčka, obe sa vojnim huntama na vlasti. Na kraju, Albanija je primljena u članstvo a da nije, po izveštajima Evropske komisije, u momentu ulaska u NATO, ispunjavala elementarne parametre pravne države.

Priča DPS-a o ulasku u EU kao loš vic

Pandemija koronavirusa je ogolila do kraja i poslednju nepotrebnu obmanu: NATO članstvo ne donosi novac, investicije, bolji život. Jednu dobru odluku, a to jeste bio ulazak u NATO - bolje je biti u sobi u kojoj se odlučuje nego van nje - vlada Đukanović-Marković je pretvorila u farsu, gubeći dodatno kredibilitet. Da sve bude tragikomičnije uradili su to nepotrebno: imali su većinu u parlamentu i budući da za ulazak u NATO nije potreban referendum (za razliku od ulaska u EU, na koju se prenosi deo suvereniteta, članstvom u NATO se ne prenosi nijedan segment suvereniteta), nije bilo potrebe voditi kampanju ubeđivanja građana. Zato je svaka priča Đukanovića i Markovića o članstvu Crne Gore u EU zvučala kao hiljadu puta ponovljen loš vic.

Đukanović, kao i dobar deo pseudo intelektualnih i političkih elita u republikama bivše Jugoslavije, uključujući i Srbiju, i dalje živi u devedesetim godinama prošlog veka, toliko obnevideli prevaziđenim podelama, da nisu percepirali sazrevanje crnogorske opozicije u poslednjih par godina. Otuđenost tih krugova je jednaka patetici nacionalista u Srbiji koji bi da leče svoje frustracije na Crnoj Gori. Poslednje što treba crnogorskim Srbima je da ih neko brani ili pruža podršku šenlučenjem po Beogradu, tim pre što ovo nije trka na sto metara već maraton koji je tek počeo.

Najbolji trenutak da se izgube izbori

Zvuči paradoksalno, ali, ako je postojao dobar momenat za DPS da izgubi izbore to je bio ovaj. Crna Gora ulazi u veliku ekonomsku krizu čiji će efekti biti dodatno pojačani globalnim padom ekonomije koji će početi ove jeseni. Nova vlast će već na startu biti na velikom ispitu: prezaduženost, prazan budžet, očajna turistička sezona, uništena privreda, korupcija i demontiranje tridesetogodišnjeg kleptokratskog režima neće biti ni lak, ni bezbolan posao.Rizik je veliki za opoziciju jer neće imati sve poluge vlasti, a tovariće joj na leđa svu odgovornost. Đukanoviću mandat predsednika ističe 2023.godine, DPS je i dalje na vlasti u najvećim crnogorskim gradovima, ceo pravosudni aparat, kao i policijsko-obaveštajni, je sa oznakom DPS, gotovo sve najveće firme u zemlji su pod kontrolom Đukanovićevog klana.Pravo pitanje je koliko su strukture režima kompaktne i lojalne svom vođi? Nije teško zamisliti scenario po kojem će DPS optužiti novu koalicionu vladu za duboku ekonomsku krizu, drastičan pad životnog standarda, zaigrati na kartu podela, nezadovoljstva i poslovično lakog i brzog zaborava građana na prostorima bivše Jugoslavije. I eto njih ponovo na vlasti, s Milom ili bez njega.