Piše Željko Pantelić: Samo Makron Evropu spasava

Takođe, (ne)ostanak Makrona u Jelisejskoj palati će definisati i nade građana Srbije i drugih zapadnobalkanskih zemalja o ulasku država regiona u EU. Sa Makronom na čelu Pete republike proces proširenenja će i dalje biti veoma spor ali neće biti zaustavljen. Ulazak u Jelisejsku palatu bilo kog kandidata desnice, od najmanje lošeg rešenja (Valeri Perkres, kandidatkinja neodegolista) do najgoreg (Marin Le Pen ili Erik Zemur) značiće kliničku smrt za proces proširenja EU u ovoj deceniji.U istoriji Pete republike samo su Fransoa Miteran i Žak Širak uspeli da se izbore za drugi mandat. Makron u biračkom telu u poslednjoj godini svog mandata, uprkos svim krizama i problemima, stoji bolje nego njegovi prethodnici Nikola Sarkozi i Fransoa Oland. Još uvek smo relativno daleko od duplog aprilskog sastanka i iskustvo sa poslednjih predsedničkih izbora nas uči da su u trci za Jelisejsku palatu iznenađenja moguća do samog kraja.Makron je pre pet godina pobedio sa visoko podignutim evropskim barjakom u jeku najezde populista i suverenista - Donald Tramp je već bio predsednik SAD, Englezi su izglasali Bregzit a na istoku Evrope su pred suverenistima padale jedna za drogom istočnoevropske članice - međutim njegova evropska politika je izazvala kontraefekat u samoj Francuskoj. “Šestougaonik” je danas najevroskeptičniji prostor u Zapadnoj Evropi. Samo 29 odsto Francuza želi federalnu EU, ili kako bi to Makron rekao suverenu Evropu u kontekstu još više integrisane EU, za razliku od 43 odsto Nemaca ili 50 odsto Italijana.

Francuski predsednik je spreman da još jednom zaigra na kartu Evrope, njenog suvereniteta i strateške autonomije. Čitavo francusko predsedavanje EU u prvom semestru 2022. godine biće posvećeno postavljanju kamena temeljaca za dublju integraciju EU i biće u službi izborne kampanje.U sledećih šest meseci Makron ima nameru da determiniše hod EU do 2030. godine i da je usmeri ka daljoj federalizaciji. U tom kontekstu će se raditi na postizanju dogovora oko reforme Šengenskog sporazuma, migracionih politika, prilagođavanja Pakta stabilnosti novim okolnostima, promene u načinu odlučivanja u EU, stvaranja zajedničke odbrane i vojske popularno nazvane “strateški kompas”.Makron neće imati nimalo lak zadatak. Više od 40 odsto Francuza preferira tzv. Evropu nacija u kojoj nacionalni zakoni i sudovi imaju supremaciju nad evropskim, dok gotovo 60 odsto vidi u islamu najveću pretnju Petoj republici. U takvom ambijentu ne čudi što je francusko biračko telo skrenulo potpuno u desno i što su razlike između Valeri Pekres, kandidatkinje republikanaca, Marin Le Pen kandidatkinje Nacionalnog okupljanja i populiste Erika Zemura, više stvar finesa nego suštine.Pekresova je pobedila na partijskim izborima obećavajući da će obezbediti primat francuskog sudstva nad evropskim. Le Penova je obećala ustavni referendum na kome bi se glasalo o supremaciji francuskog zakondavstva nad evropskim i stvaranje “Evrope suverenih nacija” sa Višegradskom grupom i Skandinavcima. Zemur bi da ukine jednu od četiri fundamentalne slobode u EU, slobodu kretanja, odnosno Šengenski sporazum.U slučaju poraza Emanuela Makrona, EU bi ušla u turbolenciju iz koje bi teško izašla na nogama. Pobeda desničarskog kandidata, bez obzira da li je reč o Pekresovoj, Le Penovoj ili Zemuru, bi imala veliki efekat na situaciju u Italiji i Španiji gde su desničarske i evroskeptične snage u uzlaznoj fazi. Mateo Salvini i Đorđa Meloni, lideri Lige i Braće Italije, imaju zajedno stabilnu podršku od oko 40 odsto glasača, baš kao i Narodna partija u Španiji koja se prilično radikalizovala u trci za naklonost birača sa nacionalpopulistima iz Voksa Santjaga Abaskala.

Italija bi mogla da uđe u krizu već u januaru. U slučaju da za predsednika Druge republike ne bude izabran Mario Dragi i da bivši predsednik Evropske centralne banke revoltiran takvim ishodom podnese ostavku na mesto premijera, Italija bi od šampiona oporavka u Evropi, po mišljenju londonskog Ekonomista, postala ponovo bolesnik južno od Alpa. Velike izgleda da odnesu pobedu na prevremenim izborima, pogotovo u slučaju poraza Makrona u Frncuskoj, imali bi Salvinijevi populisti i Melonijevi suverenisti.U proleće su predviđeni izbori u Mađarskoj i Sloveniji. Naravno, oni ni izbliza nisu važni kao oni u Francuskoj, ali će imati simboličan značaj, pogotovo ako posle Sebastijana Kurca, Bojka Borisova, Andreja Babiša, i Viktor Orban i Janez Janša izgube vlast. Kandidat mađarske opozicije Peter Marki-Zaj ne uliva veliku nadu, dobrim delom i zbog šarenolike i svadljive opozicije kod naših severnih komšija. Međutim, animozitet prema Orbanu je toliko veliki u doborm delu biračkog tela da bi mogao da bude dovoljan za detronizaciju “Viktatora” posle 12 godina strahovlade.Od Nemačke ne treba mnogo očekivati. Medeni mesec između socijaldemokrata i zelenih je već prošao. Šef poslaničke grupe socijaldemokrata u Bundestagu Rolf Micenih je već podvukao da će inteligentna i pragmatična politika biti kreirana i vođena u kabinetu kancelara Šolca. U prevodu to znači da će neiskusna i “zelena” Analena Berbok više biti turista dočekivan na crvenom tepihu nego kreator i realizator spoljne politike Savezne republike.U svakom slučaju, Nemačka vlada će zbog svoje heterogene kompozicije i često nekompatibilnih stavova stranaka koje daju podršku Šolcovom kabinetu, težiti da produži po inerciji zacrtanog pravca Angele Merkel. Berlin će napraviti male ustupke Vašingtonu oko Rusije i Kine, ali neće pokidati veze sa Moskvom i Pekingom kako to traži administracija Džoa Bajdena, tim pre što postoji ozbiljna mogućnost da se Donald Tramp ili njegova hibridna verzija pojavi ponovo u Beloj kući 2025. godine. Do ozbiljnije promene u spoljnoj politici Nemačke može da dođe samo u slučaju da Rusija izvrši invaziju na Ukrajinu. U takvoj konstelaciji Berlin bi bio primoran da u potpunosti revidira svoje odnose sa Moskvom.Velika Britanija će i u 2022. godini nastaviti da klizi ka margini i da grca u problemima. Dve trećine Britanaca se već gorko kaje zbog odluke da napuste EU. Kraljevina u kojoj do pre 60 godina nije nikad zalazilo Sunce je na izdisaju. Njen premijer Boris Džonson i kraljica Elizabeta II, koja ni u sto godina ne želi da prepusti presto svom sinu ili unuku, su najbolji primer avanturizma i egoizma koji su determinisali poslednjih deset godina Ujedinjeno Kraljevstva. London ozbiljno doživaljavaju i slušaju samo u Sarajevu i Podgorici, svi ostali su shvatili da nema potreba slušati London ako imaš direktnu komunikaciju sa Vašingtonom.BONUS VIDEO: Makron u poseti Hrvatskoj

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=makronuposetihrvatskojgp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2741777"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram