0
Dobrim poznavaocima srpske istorije nije nepoznato ime Mihaila Černjajeva. Ruskom vojskovođi je poverena vojska Knjaževine Srbije u Prvom srpsko-turskom ratu jer je bio ovenčan slavom ruskog osvajača srednje Azije. Deset godina pre nego što je došao u Srbiju Černjajev je sa 2.000 vojnika osvojio centralnu aziju. Genaral je bio neka vrsta ruskog Đuzepea Garibaldija jer je sa jedva 2.000 vojnika, uprkos negativnim predviđanjima i naređenjima iz Sankt Petresburga, pokorio prostor centralne Azije i dobio nadimak “Lav od Taškenta”.
Rusko osvajanje centralne Azije u drugoj polovini 19.veka je došlo kao logična posledica utvrđivanja Rusije na njenim zapadnim granicama sa Evropom i južnim sa Turskom i Persijom. Za Sovjetski Savez, centralnoazijske republike su imale dvostruki značaj: vojni, jer su davali SSSR- stratešku dubinu koja se pokazala fundamentalnom za pobedu u Drugom svetskom ratu i ekonomski jer su garantovale žitarice, energetske i primarne materije u ogromnim količinama.
Pročitajte još:
U posleratnom periodu, centralnoazijske republike su doživele vatrometni demografski bum. Zahvaljujući sovjetskom zdravstvenom sistemu koji je sveo na minimum smrtnost novorođenčadi, stanovništvo je za manje od pola veka utrostručeno. Taj vrtoglavi demografski rast će biti glavni motiv zašto se Moskva tako lako i hladno ratosiljala centralnoazijskih republika tokom raspada SSSR-a.
Moskovska vrhuška je gledala uvek sa visine na “azijske rođake iz stepe”. Nisu ih udostojli ni učešća u donošenju odluke o raspadu SSSR-a, konsultovali su samo Kijev i Minsk. Pet centralnoazijskih republika sa preko 60 miliona stanovnika islamske veroispovesti u momentu nestanka SSSR-a bili su preveliki zalogaj za tek rođenu Rusku fedaraciju.
Pre nedavnog ulaska ruskih trupa u Kazahstan na poziv predsednika Tokajeva, od raspada SSSR-a ruski vojnici su kročili čizmom samo u Tadžikistan u centralnoazijskom teatru. Koliko je Rusija zapostavila centralnoazijski region na prelasku između 20. u 21. vek govori činjenica da je Kremlj dozvolio SAD da otvore vojne baze u regionu, posle 11. septembra 2001. godine. Indikativna je bila reakcija Kine koja se veoma razočarala i ražestila zbog odluke Moskve da pristane na podizanje američkih vojnih baza imajući u vidu da je bila ustanovljena Šangajska organizacija za saradnju. Američki vojnici su ostali na terenu sve do 2010. godine kada su se definitivno povukli prepuštajući region Rusiji, Kini i uticajima regionalnih sila, pre svega Turske.
Ruska federacija je tokom prvih 15-20 godina svog postojanja bila orjentisana na što tesnije povezivanje sa slovenskim republikama bivšeg SSSR-a i na približavanje Evropi dok su centralnoazijske republike bile van radara ruske spoljne i geopolitike.
Do zaokreta dolazi kada Peking lansira “Novi put svile” 2013. godina. Inicijativa “Pojas i put”, svrgavanje filoruskog kleptokrate Viktora Janukoviča u Ukrajini i uspostavljanje rusofobne vlasti u Kijevu, su presudno doprineli da Kremlj ponovo “otkrije” stepe i planine centralne Azije.
Strateški cilj Kine da izbegne usko grlo u Južnom kineskom moru i Malajski moreuz, pod kontrolom američke flote, je porodio “Novi put svile”. Peking je upravo preko centralnoazijskih republika uspeo da uveri Moskvu u višestruku isplativost novog projekta za Rusiju, a ključni momenat se odigrao 2015. godine kada je Kina pozvala Rusiju da zajedno rade na izgradnji infrastrukture i transportne mreže u nekadašnjim republikama SSSR-a i investiraju u vitalne sektore poput energetskog i primarnih materija.
Peking je svestan veoma snažnog antikineskog sentimenta u svim centralnoazijskim državama osim u Tadžikistanu. Ujguri iz Sinđana su deo iste porodice tzv. turkijskih naroda i diskriminacija kojoj su izloženi već godinama je pojačala sinofobiju u regionu. Takođe, Kina i pored izuzetno dobrih odnosa sa Rusijom vodi računa da ne izaziva podozrenje Moskve hegemonističkim potezima u srednjoj Aziji. Pet bivših sovjetskih republika sa blizu 100 miliona stanovnika čija je kupovna moć slaba mogu da predstavljaju razlog za brigu Moskvi, ali ne mogu za Kinu a kamoli da budu dovoljno jak razlog da Džongnanhaj pokvari odnose sa Kremljom.
Preko regiona i Rusije železničkim prugama prolazi više od 90 odsto robe koja se šalje kopnenim putevima iz Kine u Evropu i obratno. U poslednjih sedam godina je ušestostručen obim trgovinske razmene između Starog kontinenta i Dalekog istoka preko ruske i srednjoazijske stepe. Rusija je zahavljujući Novom putu svile modernizovala svoju železnicu a Peking doprinosi povećanju prometa i zarade kroz stimulisanje privredenika da koriste železnicu za prevoz robe.
Odsustvo prirodnih barijera koji bi delili Rusiju od centarlne Azije neizbežno primorava Moskvu da drži pod vojnom kontrolom region. Problem je u troškovima takvog angažmana. SAD i drugi rivali Kremlja, prvenstveno Turska, su svesni da ne mogu da istisnu Rusiju iz regiona. Njihov glavni cilj je da primoraju Moskvu da plaća što veću cenu dominantne pozicije kroz upotrebu što većih resursa, ekonomskih, ljudskih i vojnih, igrajući na kartu iscrpljivanja.
Predsednik Vladmir Putin je svestan igre svojih antagonista u centralnoj Aziji i zato je u odnosima vis-a-vis sa regionalnim vođama stavio do znanja da odnosi ne mogu da budu jednosmerni, odnosno da im Rusija garantuje bezbednost i stabilnost, a da oni igraju na više stolova, često i na štetu ruskih interesa. Istovremeno, u Moskvi očekuju i da njihov bezbednosni kišobran bude adekvatno plaćen kroz povoljne ili privilegovane ekonomske i poslovne aranžmane. Kina nema nikakav problem da Rusi budu “šerif” u regionu dok vozovi jure tamo-vamo, a energenti, uranijum i primarne materije stižu redovno i sigurno za “žednu” kinesku industriju.
Varijabile na šahovskoj tabli centralne Azije su Turska i islamski radikalizam i fundamentalizam. Rusija je prošlog leta, sa najavom povlačenja SAD iz Afganistana, obuku vojnika u Uzbekistanu i Tadžikistanu, kao preventivnu meru u slučaju da talibani pokušaju da rašire svoju sredjovekovnu viziju retrogradnog islama na sever. Jedan od najjačih vezivnih elemenata u centralnoj Aziji između Rusije i Kine, pored ekonomskih i strateških, je bobra protiv radikalnog islama finansiranog od strane petro-monarhija iz Persijskog zaliva, ali i panturkizma koji sve jače zagovara Ankara.
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je osnovao “Turski savet” koji okuplja sve bivše sovjetske republike sa većinskim turkijskim narodima sa jasnom željom da širi ideju panturkizma. Erdogan je u svom stilu, uspostavio vrlo bliske odnose sa sebi sličnim vladarima. Sa kazahstanskim predsednicima Nazarabajevim i Tokajevim se sreo gotovo 40 puta u poslednjih 20 godina, uspešno je prevazišao i višedecenijski problem sa Uzbekistanom i izgradio vrlo prisne relacije sa Šavkatom Mirzijojevim. U Turkmenistanu i Kirgistanu je Erdogan viđen kao predsednik Srbije u Banja Luci ili predsednik Albanije u Prištini, pogotovo posle čvrste podrške Biškeku u sukobu sa Tadžikistanom.
BONUS VIDEO: Čeličenje na delu, kupanje u zamrznutom jezeru
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
